Колумне

Политика као порнографија

Пише Александар Ђаја Чему фрка? У Србији су се  поодавно појавили порно филмови (са експлицитним садржајем), „порно ТВ дневник ‘РТС’-а“ (са лажним садржајем), као и „порно политика“ садашњег српског режима – без садржаја! Уџбеник „Техничко …

Више

Уз једну годишњицу

Пише Милован Данојлић Југославија је цркла као прегажено псето у јарку крај пута. Нико није имао снаге и воље да организује њену одбрану. Испало је да Југословена у пресудном часу није ни било; то су …

Више

Последњи усташки ударац у живо тело партизана

Пише Ратко Дмитровић Спектакуларно хапшење бившег партизана и првог министра унутрашњих послова хадезеовске Хрватске Јосипа Бољковца може се тумачити на разне начине, али најближе истини је оно које каже да се овде ради о старом …

Више

Несклад похвала и оцена

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет Сингидунум Зашто је нашим „пословођама“, као лошим ђацима у школи,  више стало до оцена међународних институција, него да остваре резултате који би се могли видети и голим оком? Недавно је на …

Више

Пуковнику има ко да пише

Пише Александар Ђаја Неће проћи много времена док Либијци који су се борили против Гадафија не схвате да су ископали сопствене гробове, а да је Либија, после Ирака, постала још једна америчка колонија у северној …

Више

У славу безимености

Пише Милован Данојлић Посмртна слава безимених стваралаца већ постоји. Шта недостаје „Илијади“ и „Одисеји“, о чијем се творцу тако мало зна? Шта ће се променити у „Хамлету“ ако се утврди да га није написао Шекспир? …

Више

Под мостовима снова

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет Сингидунум Сви су се већ у последњих десет година уверили да су беда, јад, понижење и страх најбољи пријатељи глобалног „просперитета“ [restrictedarea] Познато је да смо сви таоци евроатлантских активиста. Ако …

Више

Модерна „Страдија“ и њена армија

Пише Драгомир Анђелковић Чему служи српска војска ако ће мирно посматрати злостављање, па и могуће масакрирање српског народа на северу Косова, те и после тога покорно наставити да иде путем евроатлантских интеграција? Према званичном сајту …

Више

Како је Фрљић урадио оно што Срби нису смели

Пише Ратко Дмитровић Страшну и тешко појмљиву мржњу, коју је деведесетих година према Србима јавно ширио сарајевски глумац Емир Хаџихафизбеговић, Срби су заборавили, али није заборавио један травнички Хрват, казалишни стваралац, који је за ту …

Више

Србију за Статус

Пише Александар Ђаја Ко ће нама да  плати одштету за више од милион побијених Срба у Другом светском рату (тачан број никада није утврђен), од којих је само у Јасеновцу убијено 800.000? Коме „српски окупатори“ …

Више

Таоци евроатлантских активиста

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет Сингидунум Захваљујући онима који су били спремни да и бесплатно раде против интереса своје домовине, број евроскептика, чак и еврофоба, енормно је порастао Број евроскептика, оних који сумњају у оправданост придруживања …

Више

Upotreba laži

Piše Milovan Danojlić Živimo s lažima. Ima ih svesnih i nesvesnih, porodičnih i društvenih, nacionalnih i međunarodnih, ljubavnih i mrzilačkih, dobronamernih i podlih, nasrtljivih i prigušenih, drskih i zasnovanih na prećutkivanju. Najgore su ove u …

Више

Krst

Piše Aleksandar Đaja Pojava pravoslavnog krsta na barikadama može da znači samo jedno: Srbi sa severa Kosova više nikakve nade ne polažu u režim Borisa Tadića. Spas traže u jedinom što na kraju preostaje. U …

Више

Paradoks

Piše Aleksandar Đaja Socijalistička partija Srbije ionako ima sve više problema da svojim glasačima objasni šta i dalje traži u koaliciji sa DS-om Poslanik Srpskog pokreta obnove u Narodnoj skupštini Srbije Aleksandar Jugović (jedan od …

Више

Mrak film

Piše Aleksandar Đaja Strategija razvoja Srbije za 21. vek, a u režiji Demokratske stranke, jasna je: put u svetlu budućnost – vodi kroz mračnu sadašnjost! U Šapcu, rodnom gradu Dušana Petrovića, ministra trgovine i poljoprivrede …

Више

Elektrik dreams

Piše Aleksandar Đaja Fingirane političke razlike u mišljenjima poznata su i bajata demagoška strategija DS-a u cilju zamajavanja širokih narodnih masa Gradonačelnik Beograda i zamenik predsednika Demokratske stranke Dragan Đilas izjavio je pre nedelju dana …

Више

Obeleženi

Piše Aleksandar Đaja Neverovatno je koliko je principa moderne parlamentarne demokratije pregazio Boris Tadić u nedavnim arogantnim političkim izjavama, poput onih da „ne daj Bože da sledeću vladu formira SNS…“ Predsednik Srbije Boris Tadić ocenio …

Више

Kome izvinjene?

Piše Slobodan Antonić Mislio sam da me u našem javnom životu više ništa ne može iznenaditi. Ali sam se, priznajem, začudio kada sam čuo „Programsku izjavu“ novoizabranog Upravnog odbora RTS. U toj izjavi se kaže …

Више

(Ne)svesno podsećanje na Četvrti kongres KPJ

TAJNA ILI POLITIČKA SENZACIJA? Naime, Bilandžić je godinama održavao lične kontakte sa ključnim akterima jugoslovenske državne zajednice i jugoslovenske drame, u završnoj fazi. Sa nekima je bio i kućni prijatelj, sa Tuđmanom, na primer, i nema sumnje da je svedok značajnih procesa koji su doveli do jugoslavenske krize, a potom i njenog krvavog raspada. Internetsko čitanje i objavljeni delovi knjige „Tito i kraj druge Jugoslavije“ navode na zaključak da je Bilandžić, onakav kakav jeste, jeguljast i prilagodljiv svakoj situaciji, u značajnoj meri pomutio čistoću hrvatske službene istorije i postavki o raspadu Jugoslavije. Njegova tvrdnja da je Tito bio svestan crne budućnosti Jugoslavije - a da su Hrvati i Slovenci, predvođeni Bakarićem i Kardeljom, Jugoslaviju doživljavali kao nužno zlo - predstavlja snažan udarac teoriji koja kaže da je Jugoslaviju razbio Slobodan Milošević i težnja službenog Beograda da napravi nekakvu veliku Srbiju. Da li je Bilandžić ovo uredio svesno? Teško pitanje. Dušan Bilandžić je vrlo intrigantna i složena ličnost. Služio je idejama i ljudima, bio interesantan predstavnicima raznih uticajnih sila iz Evrope, sa nekima je održavao stalne kontakte i zauvek će ostati tajna šta je sve ovaj čovek radio u svom dugom i interesantnom životu. Među tim enigmama je i odgovor na gornje pitanje. Realno, Bilandžić nije otkrio tajnu, njegove tvrdnje ne predstavljaju istorijsko-političku senzaciju, odnos Hrvata i Slovenaca prema Jugoslaviji odavno je poznat, kao i odnos njihovih političkih elita, ali ono što je u ovom slučaju interesantno bez sumnje je činjenica da sve to iznosi jedan posmatrač i kreator tih događaja sa hrvatske strane. Bilandžić je uz ostalo bio i Tuđmanov savetnik i saradnik početkom devedesetih. ŠTA SE DOGODILO 1928? Ovde je Dušan dragocen jer je, svesno ili nesvesno, na površinu izvukao jedan događaj iz 1928. godine. Taj događaj hrvatski istoričari iz vrlo razumljivih razloga potpuno ignorišu, a srpski mu ne pridaju dovoljnu pažnju. Taj događaj je ključan u analizi uzroka raspada Titove Jugoslavije i jednostavno je neobjašnjivo zbog čega se u svakoj (ali bukvalno svakoj) raspravi o jugoslovenskom građanskom ratu devedesetih godina ne polazi od 1928. godine. Šta se tada dogodilo? Dogodio se Četvrti kongres Komunističke partije Jugoslavije. Održan je u Nemačkoj (Drezden) i objašnjava sve ono što se već od 1945. godine zbivalo u Jugoslaviji. Četvrti kongres KPJ bez ostatka i bez rezerve postavio je Komunističku partiju Jugoslavije na antisrpsku poziciju, a kao njene osnovne zadatke utvrdio razbijanje Jugoslavije i stvaranje novih samostalnih država, pre svega Slovenije i Hrvatske, kao i „nezavisne ujedinjene Albanije“. Podsećam, to se događa 1928. godine. Nikada kasnije, ni na jednom od kongresa koji su zatim sledili Komunistička partija Jugoslavije nije menjala program iz Drezdena. Razbijanje Jugoslavije i stalna borba protiv Srbije i Srba kao „hegemonističkog naroda“ bila je okosnica delovanja KPJ, kasnije SKJ. Zbog čega je onda 1945. godine Jugoslavija opstala, doduše ne više kao kraljevina, već kao socijalistička federacija, pošto su iz građanskog rata komunisti uspeli da izađu kao pobednici? Odgovor je vrlo jednostavan; Tito je shvatio da drugačije rešenje u novonastalim okolnostima nije moguće iz više razloga, a jedan od njih su interesi velikih sila i nova konfiguracija Evrope posle Hitlera. To je bilo jasno već 1943. godine, posebno kada je Italija kapitulirala. U tim okolnostima zaključci iz Drezdena nisu mogli da se sprovedu, o tome se nije moglo ni razmišljati pošto je Hrvatska - 1928. godine na Četvrtom kongresu zamišljena kao samostalna i nezavisna država - ceo Drugi svetski rat bila najverniji Hitlerov saveznik. Dakle, rukovodstvo KPJ uoči Jajca modifikuje ciljeve iz Drezdena, formira okvir nove države, federalnog tipa, ali i to kao međufazu koja će se okončati Ustavom iz 1974. godine. Taj akt bio je poslednji čavao u poklopac sanduka, u kojem je već polumrtva ležala jugoslovenska ideja i Jugoslavija kao jedinstvena država. KOME JE KOMUNIZAM DONEO DOBRO? Današnje mlađe istoričare, sklone upornom i pedantnom istraživanju komunističke istorije Jugoslavije, uz pretraživanje tona autentičnih dokumenata, fascinira otvorenost slovenačkih i hrvatskih kadrova u pogledu upitnosti postojanja Jugoslavije. Tako je pre možda desetak godina pronađen dokument koji kazuje da je Edvard Kardelj još krajem šezdesetih, na jednom skupu užeg kruga rukovodstva slovenačkih komunista, rekao da Slovenci Jugoslaviju shvataju kao haustor u koji su se sklonili dok ne prođe nevreme. Isto tako bezbroj je pisanih tragova istupa hrvatskih komunista, oni su tvrdili da hrvatski narod nikada nije bio za jugoslovensku državu, da su Hrvati i Prvu i Drugu Jugoslaviju prihvatali kao jedino moguće rešenje u datom vremenu ili kao manje zlo. Svestan da bi njegova knjiga, u kojoj se hrvatska strana predstavlja kao antijugoslovenska, mogla nauditi Zagrebu, Dušan Bilandžić neke istorijske događaje tumači suprotno od njihove suštine i daje im potpuno drugi predznak. Tako smenjivanje Aleksandra Rankovića predstavlja kao obračun sa srpskim nacionalizmom, što je notorna glupost i za površne poznavaoce ovog događaja. Ranković je bio sve samo ne srpski nacionalista, naprotiv, a uklonjen je zbog otpora decentralizaciji i razvodnjavanju saveznih institucija, prenošenju njihovih nadležnosti na republički nivo. Tražeći opravdanje za ponašanje hrvatskog i slovenačkog rukovodstva, za njihovo antijugoslovensko delovanje, Bilandžić, a šta bi drugo, navodi strah od srpskog hegemonizma. Posebno je to, tvrdi on, došlo do izražaja kada su srpski komunisti sklonili Marka Nikezića i Latinku Perović. Njih dvoje Bilandžić predstavlja kao istinske srpske liberale, pregaoce u nastojanjima da se stvori „nova Srbija široko demokratizovana“. I žalosno i smešno. U vreme tih liberala u Srbiji je zabranjeno više novina, knjiga, predstava, filmova...nego u bilo kojem drugom vremenu. Dušan Bilandžić, ponoviću, nije u svojoj knjizi doneo ništa novo, samo je opomenuo Hrvate kako imaju krupne razloge da poštuju i hrvatske i srpske komuniste bez kojih, valjda je sada to jasno, ne bi imali državu. Etnički čistu, bez Srba. Onim Srbima koji i dalje veruju da im je komunizam doneo nešto dobro neće pomoći ni knjiga „Tito i kraj druge Jugoslavije“. Takvima pomoći nema.

Више

Evropa na leđima suludog bika

Veza između otmičara i kidnapovane devojke, koja je u jednoj drugoj verziji majka ujka-Sama, duga je i zamršena i mi, Balkanci, u njoj igramo pasivnu, posmatračku ulogu. Zevs, gospodar neba i zemlje, šalje kišu, pušta gromove i oluje, pa mu se poneki uragan otme ispod kontrole i lupi ga po nosu, što se ovih dana na jugu SAD događa. Povest Evrope nama je bliža i važnija. Ona je za nas nezaobilazno kulturno žarište, duhovna vertikala dignuta na temeljima judeohrišćanske civilizacije, naslednica grčke genijalne intuicije i latinske hladne pameti, čime se mogu objasniti neke protivrečnosti njenog karaktera: kolevka visokih dometa nauke i umetnosti, ona je, istovremeno, glavni štab inkvizicije i kolonijalnih osvajanja, arhitekta Aušvica i Dahaua, otelotvorena strast saznavanja i kritičkog rasuđivanja, poprište dugih verskih i građanskih ratova, sve u istom zamahu i o istom trošku. Zevs, tj. ujka-Sam, mnoga je znanja od nje preuzeo, da ih, pragmatičan, grubo pojednostavi i izopači. Uprkos visoke uvežbanosti u raščlanjavanju, klasifikovanju i imenovanju pojava, Evropa se danas davi u osrednjosti, guši se od straha da će je opljačkati oni koje je ona nekada pljačkala. Trenutno ogrezla u sterilnost i dvoličnost, ona poseduje tako široko i nadahnjujuće istorijsko iskustvo da za nju uvek ima nade, više nego za silnika koji joj nadgleda poslove i gura je u svakojake pustolovine. Božanstvo zapadne civilizacije je Razum; na lestvici naših vrednosti on ne zauzima tako visoko i nezamenljivo mesto. Angažovanost Razuma u nalaženju praktičnih rešenja i olakšica u svakodnevnom životu je zadivljujuća, i tu bismo od Evrope imali šta da naučimo. Šteta je što s učenjem nismo počeli ranije, dobrovoljno, iz koristoljublja, i što smo skloni da istočnjačku zapuštenost izjednačavamo sa duševnošću, i da nemar uzdižemo na visinu metafizičkog izbora. Mi se danas modernizujemo navrat-nanos, pod prinudom, prema tuđoj računici, onako kako to čine loši đaci koji se laćaju knjige nekoliko dana pred polaganje ispita. Uvažavanje nesumnjivih dostignuća evropskog Zapada kod nas prati provincijalna inferiornost i nerazumevanje suštine onoga čemu se divimo. Naša malograđanština i njena politička elita u Evropi pre svega vide mamutske prodavnice robe široke potrošnje, luksuz i obilje, umišljajući, bogzna s kojim pravom, da bi to i njoj moralo pripadati. Ona bi da se prikrade bogatstvu, da sa strane nešto štrpne, a ne da slične vrednosti kod kuće gradi i potvrđuje. Hoće odmah, i u gotovom, bez alternative, a zauzvrat nudi samopoštovanje i nacionalno dostojanstvo – ono do čega joj nije stalo. Tu, još jednom, dolazi do izražaja konfuzija u koju mali narodi lako upadaju: precenjujemo ono što želimo, potcenjujemo ono što imamo. Naše uvreženo shvatanje ljudskih prava i sloboda ne zaostaje za idejama zapisanim u poveljama velikog sveta, ali je ta težnja kod nas nedovoljno razrađena i slabije formulisana. Dušanov zakonik je imao više obzira prema sebrima, nego onovremeno zakonodavstvo Zapada; naši ustavi iz 19. veka pisani su prema evropskim predlošcima. Demokratski impuls našeg čoveka dublji je i prirodniji nego kod građana u nekim politički visoko razvijenim zemljama, koji su prošli kroz viševekovno klasno dresiranje. Naše je opterećenje rajetinski sindrom; domaće izrabljivače smo kasno dobili i nismo stigli da ih obogotvorimo. Te, i druge povoljne predispozicije i dalje su u prirodnom stanju, u neozakonjenom obliku; Razum hoće uobličenje. Mnogo je formalnih dostignuća u državnom uređenju Zapada, u školstvu, sudstvu, zdravstvu, policiji, saobraćaju, u zaštiti dece, žena i ugroženih, najzad, u borbi za očuvanje prirode, koji zaslužuju poštovanje i ugledanje. Imamo šta da naučimo, ali učenje podrazumeva prilagođavanje iskustava sopstvenim potrebama i mogućnostima, a ne kopiranje. Politički, Evropa je skup rogova u vreći koje sjedinjuje veliki kapital. Mi nemamo iluzija o prirodi kapitala, a opet mu širom otvaramo vrata, u nadi da ćemo, dok nas bude eksploatisao, i mi od njega videti koristi. Politički, Evropa ne odlučuje sama o svojoj sudbini, pa ne možemo očekivati da će biti uviđavna prema našoj. Bik koji je nosi na leđima uvlači je u ratove iz kojih ne može izići čista lica. Maločas, za ručkom, čuh preko televizije kako je u Tripoliju ubijen Gadafijev sin i njegovo troje unučadi. Vest saopštena ravnim glasom, bez emocija, onako kako se daje prognoza vremena ili izveštaj lutrije. Takva, razbojnička Evropa uteruje strah u kosti. Njeni vojnici trenutno vojuju na pet-šest ratišta. Pravo na mešanje u unutrašnje poslove suverenih zemalja upisano je u državnopravni kôd kolonijalnih osvajača i porobljivača. Ratoborni Zevs već pola veka zasipa planetu bombama i gromovitim pretnjama. Njegova polja časti su : Kuba 1959-1960; Gvatemala 1960; Belgijski Kongo 1964; Gvatemala(ponovo) 1964; Dominikanska republika 1965-1966; Peru 1965; Laos 1964-1973; Vijetnam 1961-1973; Kambodža 1969-1970; Gvatemala (po treći put) 1967-1969; Liban 1982-1984: Granada 1983-1984; Panama 1989-1990; Irak od 1991. godine do danas; Kuvajt 1991; Somalija 1992-1994; Bosna 1995; Iran 1998; Sudan 1998; Avganistan 1998; Srbija 1999; Avganistan od 2001. godine do danas; Libija 2011. godine. Koliko sutra, neman bi mogla da udari na Siriju, Evropinu postojbinu, da vrati feničansku lepoticu u njen kraljevski dvor i zagorča život Bašaru el Asadu. Nema kraja bici za ljudska prava, za blagostanje, slobodu i demokratiju... Pitam se, ponekad, da li su naši evrofili i mondijalisti svesni s kim se hvataju u kolo i kuda ih igra može odvesti. Političku i materijalnu podršku sa Zapada oni primaju bez rezerve i bez griže savesti, ne sumnjajući u plemenite namere darodavaca, valjda sa uverenjem da rade na modernizaciji zemlje. Nacionalni identitet bi, po njima, trebalo da ustukne pred univerzalizmom; došlo je vreme da se lečimo on nazadne i zaglupljujuće prošlosti, po receptu najjačih zemalja sveta. Propovednici anacionalnog univerzalizma u toj igri ništa ne rizikuju, a dobijaju ono do čega im je jedino stalo – nova tržišta, izvore prirodnih i energetskih materija, slobodan protok robe i novca preko kontinenata. Univerzalizam i anacionalizam danas imaju nacionalno zaštićeno poreklo. To je roba za izvoz u nerazvijene i pokorene zemlje. Kod kuće se pevaju sasvim druge pesme. Gore, na Olimpu, pod oblacima, gaje se usijana patriotska osećanja, na koja smrtnici po dalekim provincijama Imperije nemaju pravo.

Више

Nije svejedno!

Piše Aleksandar Đaja Na osnovu čega Slavica Đukić Dejanović izvodi vulgarnu simplifikaciju da je građanima Srbije „sasvim svejedno“ kada će biti raspisani parlamentarni izbori? Predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić-Dejanović izjavila je krajem prošle nedelje da …

Више

B. T.

Piše Aleksandar Đaja Kako god da se štrajk žeđu i glađu Tomislava Nikolića bude završio, jedno će pitanje zauvek ostati da lebdi nad vama: Da li su i milion građana Srbije koji  zbog nemogućih uslova …

Више

Sloboda je nadohvat ruke

Piše Dragomir Antonić Koalicija „Fejsbuk“, „Tviter“ i Mladi rodoljubivi Srbi odlučiće pobednika na sledećim izborima Dobro je. Mladi se organizuju. Sami. Bez posrednika. Koriste tehnologiju kojom su ovladali. Internet je njihov kružok, literalna sekcija, sportsko …

Више

Cheda vs. cannibals

Piše Aleksandar Đaja Ako su, kako kaže predsednik LDP-a Čedomir Jovanović, afrički diktatori kanibali, šta su onda Tači i Haradinaj, „prijatelji“ jedine srpske partije u našoj zemlji koja je nezvanično priznala nezavisnost Kosova? „Studenti medicine“? …

Више