ПРЕОБРАЖАВАЈУЋЕ ПОКАЈАЊЕ И ОПРАШТАЈУЋЕ ПАМЋЕЊЕ

Иако опраштање подразумева покајање починиоца зла, сагледано у контексту културног меморисања, оно је ослобађање од негативног аспекта злочина и присиле природне осветољубивости независно од покајања злочинца. У том смислу се и поставља питање да ли се може опростити ономе који не признаје и негира извршени злочина и у уверењу да је исправно поступио сматра да не мора да се покаје?

У настојању да очувају своју животну и душевну равнотежу, људи непрекидно, свесно и несвесно, страхујући од могућих негативних последица својих поступака, у неком тајном законодавству правде преиспитују оно што су учинили. Упозорење сваком да се не огреши о постојеће моралне принципе, исказано је и познатом пословицом: Учини добро, не кај се, учини зло, надај се. Иако се непосредно не могу сматрати кривим, изузетно морално осетљиви појединци сагледавају и своју одговорност у злоделима које су извршили припадници њиховог колектива.
Након планетарног зла узрокованог нацизмом и изазивањем светског рата, Јасперс је диференцирао кривицу Немаца и утврдио да су сви они на неки начин били одговорни за злочине које је учинио Хитлеров Трећи рајх. Уколико није непосредно и политички одговоран за злочине, појединац је морално крив за лоше поступке које је учинио потчињавајући се и слепо извршавајући наредбе са више командне инстанце. Међутим, и да није непосредно учествовао у тим злочинима, он не може бити ослобођен метафизичке одговорности за злочине који други чине. Овакав појачани осећај за присуство зла у свету отвара питање људског постојања и тражи од појединца непосредан одговор. Иако, дакле, није и непосредно крив за конкретна злодела, у претпостављеној хијерархији различитих категорија и типова одговорности, он може препознати и сопствени аспект одговорности.
Завршавајући дуго најављени филм „Деца Козаре“ о геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској, Лордан Зафрановић је недавно самокритички изразио осећање своје одговорности за овај велики злочин. „Ја говорим о свом властитом народу који је у једном тренутку починио ужасно зло. Ја сам сведок тог зла, а имам алат који се зове филм и који покушавам употребити да бих рекао – „Опростите у име мог народа, свесни смо тога шта смо направили.“ Док неко не клекне у Јасеновцу у име хрватске државе, нема опроста. То хоћу да кажем. Ја скидам усташку кошуљу са себе преко овог филма. Ја немам другог алата, ја нисам политичар. Ја руководство Хрватске стално на то подсећам где год могу, али нешто је ту запело од 1945. и то стоји стално. Овај филм је мали прилог у име мог народа, који ме је школовао, па је ред и да му нешто вратим, ако могу.“

Потиснута кривица Осећајући се пониженим не само што припада народу који је извршио страшан злочин већ људском роду због учињеног зла, хрватски редитељ исказује своју одговорност искреном потребом за покајањем као претпоставком опраштања и стварног помирења. Будући да је комунистичком идеологијом братства и јединства југословенских народа само потиснута одговорност и кривица Хрвата за геноцид над Србима, чин искреног помирења није извршен и до стварне нормализације међусобних односа два народа никада није ни дошло. Осенчено страхом од испаштања због непризнатог злочина и неизвршеног покајања, спремност на опраштање је праћена запиткивањима о томе да ли оно подразумева и заборав.
Кључни моменат у том контексту представља одлазак тадашњег патријарха Српске православне цркве Германа у Јасеновац 1989. године и његова изјава дата том приликом да можемо и морамо опростити, али учињени злочин не смемо заборавити. Како се сматрало да опраштање подразумева заборављање и да је памћење злочина и греха супротно чину опраштања, ова изјава се сматрала контрадикторном. Памћење зла као превентива од његовог могућег понављања чинило је са становишта хришћанске етике упитним опраштање.
С обзиром на разлику између кајања и покајања, при чему глаголско значење кајања означава недовршен, док је покајање завршен процес суочавања и признавања сопствене кривице и осећања грешности због конкретног огрешења о морална правила и кршење закона, неоспорно је да праштање може бити ритуално, необавезно, док опраштање подразумева завршен процес и дефинисан однос према ономе који је кршећи морална правила и законе другоме нанео штету или учинио зло. Иако опраштање подразумева покајање починиоца зла, сагледано у контексту културног меморисања, оно је ослобађање од негативног аспекта злочина и присиле природне осветољубивости независно од покајања злочинца. У том смислу се и поставља питање да ли се може опростити ономе који не признаје и негира извршени злочина и у уверењу да је исправно поступио сматра да не мора да се покаје?

Имунолошка моћ Безусловно опраштање је хришћански принцип заснован на Христовим речима да то треба увек чинити, на његовом истицању да човек не треба да суди другоме човеку, већ да опрашта. На Петрово питање колико пута треба да опрости своме брату који би згрешио и да ли је довољно да то учини до седам пута, одговара: „Не велим ти до седам пута него до седамдесет пута седам.“ Производ тих бројева је 490, а његова величина симболизује да треба стално опраштати, што је и суштинска порука хришћанства да човек непрекидно треба да опрашта грехе другима.
Уколико је безусловно опраштање хришћански и божански принцип, поставља се питање његове примењивости у свакодневном људском животу. Наиме, само је Исус Христос могао да опрашта грехе с таквом лакоћом како је описано у Новом завету. Тако, на пример, када су му донели одузетог, он му је рекао да се не боји и да му се опраштају његови греси. У циљу превазилажења овако изузетно тешког здравственог стања, попут одузетости, Исус настоји да се оно олакша, поједностави и упрости. Како је опроштај адекватан пут душевног исцељења, онда је веома лако и рећи: „опраштају ти се греси“ или „устани и ходај“. Једно од многих својих чуда Исус је учинио када је рекао одузетом устани и иди дому своме, а овај то и учинио. Ослободивши га грехова, Исус је успео да излечи болесника, а овим његовим чудом заснованим на опраштању потврђује се витална моћ оног који опрашта. Потоња истраживања су показала да онај који може да опрашта исказује свој емоционални капацитет и имунолошку моћ у односу на претећа животна и здравствена искушења.

Психолошки преображај Премда је таквим гестом указивао људима да и они тако чине, показује се да они то не могу и да не само да није лако рећи – опраштам ти грехе већ уколико се то и каже, веома је тешко то и учинити, односно стварно опростити. Да би човек могао да се понаша као Исус, требало би да отклони препреку на свом животном путу у виду свог природног непреображеног човека који осветољубиво памти зло и настоји да га у повољним приликама врати. У тој разлици између Исуса и непреображеног човека, треба видети тешкоће примене принципа божанске моћи опраштања у нашем свакодневном животу.
Попут других Христових упутстава за реакцију према непријатељској агресивности, и његове речи о сталном опраштању су метафоре које исказују значај добронамерности у односу према злонамерности и злоделу других као начина превазилажења актуелних међуљудских спорова. Међутим, у реалном свету неоспорна је важност позитивних тежњи, али њихов утопијски карактер је непримењив уколико не постоје и одређени услови за њихово остварење. Показује се да је безусловно опраштање злочинцима који тај чин доживљају као слабост жртве и понављају своја недела, попут психопата, тешко примењиво у свакодневном животу и да је немогућ опроштај без искреног покајања и психолошког преображаја.

Первертирана свест Будући да велики колектив, попут народа, чине веома различити појединци, покајнички гест једног од њих не чини основаним опраштање читавом колективу. Свака част хрватском редитељу, али он својим покајањем може заслужити само сопствено опраштање. Иако би његов филм могао да буде гест покајања и у име читавог народа, сваки припадник тог народа би требало да се суочавањем са извршеним геноцидом над Србима покаје да би добио опроштај. Међутим, бројни Хрвати не само да негирају геноцид над српским народом већ настоје да докажу да су у Јасеновцу они највише страдали, а да су геноцид над њима извршили Срби.
У стању такве первертиране свести о стравичној историјској истини нереална су индивидуална покајања Хрвата, који повременим нападима на Србе у Хрватској и показују амбис који раздваја жртве од њихових џелата. Опраштање је индивидуални чин као одговор на покајање сваког који се осећа одговорним и кривим због учињеног злочина у којем је посредно или непосредно сам учествовао или су га починили припадници његовог колектива.

Семантичка консолидација Сагледано у том контексту, опраштање се не може адекватно разумети без увида у психолошку сложеност памћења које се са становишта искуства и доживљаја као информације тумачи као процес њихове рецепције, задржавања, односно усвајања и обрађивања. За разлику од краткотрајно нестабилних меморисаних садржаја што имају епизодни карактер, дуготрајно се ти садржаји семантички консолидују и учвршћују. Како је трауматично искуство предмет опраштања, оно се као информација психосоматски меморише и зависно од односа према њој задржава и обрађује.
Однос према доживљеној трауми као предмету опраштања њеном узрочнику, односно починиоцу претпоставља најпре природни процес препуштања забораву, времену које бришући такве трагове лечи трауме. Зато уколико се траума не пренесе на следећу генерацију и не остане упамћено зло, онда наследници заборављеног болног искуства немају мотив да опраштају не само починиоцима зла него и њиховим потомцима. Страшни догађаји се историјски памте, али то памћење није сметња за данашњу сарадњу између припадника народа који су некад међусобно ратовали. У равни природног процеса, може се видети како епизодно постаје семантичко памћење.

Могућност помирења У сложеном феномену опраштања, могу се уочити најпре одређене претпоставке за тај чин, као што је признавање учињеног и покајање, а потом и памћење, односно заборав учињеног зла. У политици опраштања важан је културни чин заснован на одговарајућој психолошкој реалности односа према меморисаној трауми. Несумњиво је да учињено им зло људи не могу да забораве, јер такво негативно искуство памте невољно и несвесно, својим телом и психом, али се политиком опраштања и културним чином којим се исказује тај гест може епизодно памћење превести у семантичко и ослободити га негативног емоционалног набоја. Будући да се опраштање може односити само према узрочнику епизодног памћења доживљене непријатности и претрпљеног бола, оно је нови референцијални оквир у којем се негативни доживљај и његов узрочник осмишљавају и превазилазе и тиме стварају услови за стварно и искрено помирење.