Дуга историја сарадње САД с терористима

Фернандо Гонзалес Љорт, кубански парламентарац

Ми на Куби одавно знамо за рад терористичких група које су биле повезане с владом САД, а Србија, као и Куба, је на удару америчке империје која може да згази међународно право ако јој то одговара, каже Фернандо Гонзалес Љорт

Фернандо Љорт, херој кубанског народа, члан националног парламента и председник кубанског Института за сарадњу са народима током недавног боравка у Београду дао је интервју „Печату“ у ком је говорио о важним геополитичким питањима, ситуацији на Куби, односима у међународној заједници и претњама светском миру.

Каква је тренутно ситуација на Куби? До нас долазе извештаји да је економска и социјална ситуација тешка и да је ваша земља, након деценија нехумане блокаде, изложена појачаним притисцима из Вашингтона са циљем „смене режима“, како Американци називају сопствено мешање у унутрашње ствари других земаља?
Куба покушава да пронађе начине за економски напредак, упркос блокади, односно да у међународној заједници објасни да блокада Кубе није само кубанско питање већ да је то удар и на суверенитет других држава, посебно европских, с којима Куба жели да оствари дубље трговинске везе. Потпуно је неприродно да, рецимо, француска или српска компанија не могу да имају трговинске односе с Кубом, или да инвестирају на Куби, или да нека банка не може да врши новчане трансакције на Куби због неке одлуке коју диктирају Сједињене Америчке Државе.
Економски рат који се води против Кубе, поред тога што има велики утицај на наш народ и на стандард живота наших грађана, и те како утиче и на суверенитет европских држава и на достојанство народа Европе. Поставља се логично питање: зашто би било који грађанин неке европске земље морао да се повинује произвољним одлукама и наметнутим правилима које успостављају САД? Јер нико из Европе није гласао за било ког конгресмена или сенатора или председника САД који су наметнули ову блокаду. Дакле, оправдано је рећи да блокада Кубе непосредно угрожава суверенитет других националних држава.
Ваша земља је већ деценијама под суровом, тоталном блокадом САД, чиме је цео кубански народ стављен у стање егзистенцијалне кризе. Српски народ саосећа с вама, са целом кубанском нацијом, јер смо и сами били жртва империјалне самовоље САД крајем прошлог века, када је Србија, исцрпљена економским санкцијама и грађанским ратом током споља руковођеног разбијања Југославије, била варварски бомбардована 78 дана, и то од најмоћније војне силе коју је свет икада видео.
Догађаји у бившој Југославији с краја прошлог века су, сасвим сигурно, почетак краја међународног поретка који се заснивао на универзалним правилима. Заправо, може се рећи да је тада настао нови поредак који се, такође, заснива на правилима, али на правилима која стварају САД. При томе, та њихова правила важе за све, а за њих важе само ако њима то одговара. Уколико им се та њихова правила из неког разлога не свиђају, они их просто промене.
То је управо био случај с руководством Југославије у Рамбујеу. Када је српска страна, покушавајући на све начине да избегне конфликт, отворено питала Американце шта треба да ураде да би избегли агресију НАТО-а, они су рекли: „Ви не разумете, ми не желимо да ви сада нешто урадите; ви треба увек да урадите све што ми тражимо.“
То је, заправо, позив на добровољно предавање суверенитета, претварање једне државе у колонију, нешто што, разумљиво, ниједна држава не може да прихвати. Нико не може добровољно да прихвати свој нестанак. Зато су они то и тражили, знајући да је немогуће да то буде прихваћено. То је просто историја империјализма, они тако функционишу у сваком појединачном случају, са свим другим државама – или сте њихов клијент, или сте им непријатељ. У том тренутку када су се водили преговори у Рамбујеу, они су већ донели одлуку да ће Југославију разбити у потпуности, чак и тако окрњену Југославију, да кажемо, те остатке Југославије у виду СРЈ. Јер је за њих, као империју, само постојање Југославије било неприхватљиво: да једна тако мала држава није усклађена а њиховим неолибералним економским и политичким системом.
Другим речима, њима уопште није било битно шта ће председник Милошевић урадити. Тада је већ била донета одлука да ће ваша држава бити растурена и претворена у нешто што њима одговара. Догађаје који су уследили, нажалост, нико изван Вашингтона није могао да заустави. Осим, наравно, да је постојао неко ко би могао да прихвати сопствено самоукидање, али то није нешто што може да учини било ко, са имало самопоштовања и достојанства, са осећањем одговорности за сопствену нацију и разумевања шта би то, у историјском смислу, значило.
Може се рећи да је међународно право, иако није одмах у потпуности нестало, тада задобило прве значајне ударце и тада је почео процес употребе међународног права у ситуацијама у којима је Сједињеним Америчким Државама то згодно, а да истовремено оно може да буде одбачено и згажено у ситуацијама када Америци не одговара.
Баш као што то показује случај с Украјином. Територијални интегритет је, заправо, интегритет државе који њима одговара, а не неки универзални принцип. Они, дакле, те појмове као што је територијални интегритет, бране у Украјини, док за јужну српску покрајину Косово и Метохију кажу да је независна држава.
Србија и Куба су, у том смислу, у сличној позицији, јер и једна и друга држава су на удару империјалне силе која жели да нас натера да се понашамо на начин који њима одговара. Ми смо, такође, платили високу цену вођења самосталне политике, као и ви, током 78 дана бомбардовања 1999. Наша цена је била 62 године санкција и блокаде, чиме су САД покушале да угуше нашу економију. Замислите само: око 80 процената нашег становништва не познаје другачији живот од овог, под блокадом!
Знамо да је и у Србији било много жртава агресије ове империје, а посебно је тешко разумети убијену децу. Недавно смо положили цвеће на споменик погинулој деци, а исто смо учинили и у Парку пријатељства, на дан обележавања 25 година од почетка НАТО агресије на СРЈ.
И кубански народ дуго живи под теретом реалне претње да се може догодити агресија САД и на нашу земљу, тако да врло добро разумемо околности у којима се налазила тадашња Југославија и у којима се данас налази Република Србија.
Гледајући извештаје који до нас стижу с Кубе, делује као да је империја појачала хибридни напад на Хавану, у намери да се сруши легитимна власт и да се доведу подобни људи који ће, као што смо споменули, радити све што Американци хоће, у сваком тренутку. Како се званична Хавана бори против таквог хибридног напада?
На Куби је тренутно веома комплексна ситуација. Већ 62 године они покушавају да униште нашу привреду. У последњих осам година овај њихов напор је све интензивнији. Док, на спољном плану, САД раде на томе да потпуно девастирају нашу економију и привреду, на унутрашњем плану, кроз специфичне облике пропаганде, путем друштвених мрежа, настоје да додатно дестабилизују нашу земљу. Ако анализирате све те кампање на друштвеним мрежама које су усмерене против власти у Хавани, видећете да оне представљају неку врсту подлоге за изазивање антивладиних протеста у нашој земљи. Истовремено, амбасада САД у Хавани, као и Стејт департмент, дају изјаве које је немогуће схватити другачије него као подршку онима који протестују против власти на Куби.
Нама је, наравно, јасно да блокада неће бити укинута сутра, али морамо да наставимо да је осуђујемо. Сматрамо да је могуће да у неком скоријем тренутку, уз одређене напоре и притиске, Куба коначно буде скинута с произвољног списка држава које подржавају тероризам. Примарно, то би значило лакши приступ финансијском тржишту, чиме би постало могуће обезбедити уобичајене начине финансирања, како би Куба поспешила своје производне капацитете.
Такође, Куба улаже ванредне напоре да многи споразуми с другим државама пронађу модалитете своје практичне примене, што би имало велики значај за нашу економију. На овом плану даноноћно раде наши највиши званичници: председник, премијер, потпредседник владе задужен за економију и многи други. У њиховом фокусу су питања као што су начини репрограмирања и рефинансирања наших дугова, нови начини финансирања у привреди, инострана улагања и сл.


Како оцењујете улогу Републике Србије у овом контексту, спремност наше земље да предузме конкретне кораке у овом смеру?
Волео бих да у Србији има више фирми које су расположене да сарађују с нама на обострану корист, пре свега на начин да улажу и увећају свој капитал у нашој земљи. Уверен сам да у Србији постоји тај, нама сличан, национални идентитет који се базира на поносу и слободи, и који почива на жељи да се иде сопственим путем. То се може рећи и за српске фирме које сарађују с Кубом, оне не желе да подлегну притисцима из иностранства и не дозвољавају да их било ко у томе спречава или да их, због сарадње с нашом земљом, уцењује или застрашује.
Потребно је пронаћи нове облике сарадње између српских фирми и Републике Кубе, нове канале за трговину и размену, за улагања, јер то је практичан начин на који Србија може да помогне Куби да превазиђе ове негативне последице блокаде о којима сам говорио.
Каква је улога кубанске емиграције у овој проблематици? У којој мери је она инструментализована од стране САД? Познато нам је да Вашингтон деценијама у многе делове света, осим ратова, „извози“ и револуције, и то обојене револуције, покренуте и управљане организацијама блиским Стејт департменту.
Може се рећи да је процес кубанске емиграције највећим делом резултат економских проблема који су условљени управо блокадом и санкцијама. Бројеви несумњиво показују да се емиграција повећала последњих година. Ситуација је таква да САД под блокадом држе читав један народ, а истовремено се том народу пласира пропаганда какав може бити њихов живот ако напусте Кубу и дођу у САД.
При томе, нашим грађанима су, по америчким законима, омогућене разне олакшице уколико дођу у САД, олакшице какве не постоје ни за једну другу нацију. На пример, ако у Америку дође Мексиканац, или грађанин Хондураса или Гватемале, они ће тамо живети и радити као илегални мигранти. Али када у САД дође Кубанац и каже да је у Америку побегао од прогањања и да страхује за свој живот уколико би се вратио на Кубу, у року од годину дана добиће стални боравак у САД.
Тако да, практично, имамо ситуацију у којој Америка, једна од најјачих држава на свету, настоји да угуши вашу економију, а да истовремено пласира пропаганду како жели да вашим грађанима помогне у случају да они напусте земљу и дођу да живе у Америци. То су околности у којима САД, заправо, подстичу кубанску емиграцију да напусти земљу.
Ово изгледа као да постоји извесна стратегија САД да привуче што више кубанских држављана, како би у том великом резервоару кубанских емиграната имала што више потенцијалних сарадника на плану подривања и рушења актуелне власти у Хавани?
Чини ми се да су САД у некој врсти контрадикције с Кубом. Они заиста желе да користе кубанску емиграцију као средство у свом пропагандном рату против наше земље. Њихова намера је да пропагандом покажу целом свету да кубански држављани напуштају земљу јер наш систем не функционише, док сакривају праву истину о својој улози у креирању проблема у нашој земљи.
С друге стране, они желе да Кубанци у великој мери остану на Куби, како би, заведени њиховом пропагандом, протестовали против власти. И у томе се састоји њихова контрадикторност: они истовремено привлаче нашу емиграцију, али настоје и да је онемогуће, како би на Куби било довољно незадовољних грађана који ће своје незадовољство усмерити ка власти, а не ка онима који су њихове проблеме креирали, а то су управо САД.
Последњих година САД су почеле да осујећују процес кубанске емиграције, која је била усмерена првенствено према Америци, са идејом да се на Куби креира ситуација попут „експрес лонца“. Желели су да сва фрустрација и незадовољство које су створили остане у нашој земљи, да би на крају све експлодирало. Тако да, у зависности од тога у ком тренутку им шта одговара, користе комбинацију пропагандних и политичких елемената против наше земље.
И сами сте били жртва ових односа притисака и пропаганде у Америци и били сте чак и ухапшени и осуђени за шпијунажу. Како је дошло до тога? Какво је ваше искуство са Американцима?
То је интересантна прича. Ми, заправо, нисмо били оптужени за шпијунажу, већ за заверу, то јест конспирацију да се изврше акти шпијунаже. У америчком кривичном законику постоји кривично дело завере да се почини акт шпијунаже, где иако нисте починили било које дело које се може квалификовати као шпијунажа, можете бити осуђени за постојање намере да почините такво дело.
Ми смо били група која је у Америку дошла да прикупи информације о терористичким плановима на територији САД који су били усмерени против Кубе. Наш рад није био усмерен ни против једне институције Сједињених Америчких Држава већ искључиво против терористичких организација на територији САД чији су припадници били Кубанци, а који су тренирани и финансирани од стране САД како би спроводили терористичке акције на територији Кубе.
Дакле, ми нисмо радили на откривању било које тајне Сједињених Држава и све оптужбе које су подигнуте против нас за удруживање ради шпијунаже су биле погрешне, али ипак они имају моћ. Замислите само ово: наше суђење је организовано у Мајамију, у седишту кубанско-америчке мафије, тако да, да су нас оптужили за било шта у том тренутку, сигурно бисмо били проглашени кривим. Били бисмо проглашени кривим и да су нас оптужили да смо хтели некога да убијемо, толико је тај поступак био пристрасан и неправедан.


Али чињеница да су Американци, у овом судском процесу, вашу намеру да раскринкате терористичке организације у њиховој земљи, окарактерисали као намеру да се почини шпијунажа, сугерише да су Американци на тај начин сами себе повезали с тероризмом?
Управо тако. А с друге стране: ко је организовао и наоружао такозвану Ослободилачку војску Косова, Ал Каиду или ИСИС… Ко је започео везе са свим тим групама? Када се Ал Каида у Авганистану борила против Русије, онда су били добри. Ко је, дакле, отпочео овакву праксу повезивања с терористичким групама?
Неки од њих су данас награђени високим функцијама у америчкој администрацији, попут актуелног амбасадора САД у Београду, који је својевремено са Ричардом Холбруком седео са припадницима ОВК, коју је баш та администрација првобитно прогласила терористичком организацијом, али су се накнадно сетили да су то, заправо, борци за слободу.
То су, у ствари, ратни злочинци. Ми на Куби бележимо дугу историју рада терористичких група које су починиле разна терористичка дела против кубанске државе и кубанског народа, а које су биле повезане с владом САД. Такође, постоје бројни случајеви да је америчка администрација на својој територији чувала, све до њихове смрти, особе које су биле одговорне за терористичке активности усмерене против Кубе.
Тако, на пример, постоје документовани случајеви Луиса Кариле и Орланда Воча, које влада САД у својим документима карактерише као терористе. Упркос томе, они су слободно живели у Америци све до смрти, и то под посебном заштитом америчке администрације. Може се, дакле, рећи да постоји дуга историја везе САД с појединцима и организацијама које су биле посвећене тероризму; Вашингтон их је користио за своје циљеве онда када им је то одговарало. Влада САД, у том смислу, нема никаквог срама или скрупула када треба да употреби овакве људе за постизање својих циљева.
На овом плану не постоје било каква законска, морална или етичка ограничења која би их у томе осујетила. У том смислу, закон није био никаква граница да они не бомбардују Југославију. Нису их интересовали никакви закони или етика када су убијали децу приликом агресије на вашу земљу. Њихова бескрупулозност је безгранична.
Чак су, убијајући нашу децу 1999. године, сковали посебно одвратан термин за побијену децу, или за читаве породице које су убијали бомбама; они су то називали „колатералном штетом“.
Да. То управо сведочи о њиховој бескрупулозности и бесрамности о којој сам говорио. То је, заиста, одвратно.
Како вам изгледа успон мултиполарног света који је, чини се, пробуђен интервенцијом Руске Федерације у Украјини и њеном агендом разоружања, данас је то већ извесно, читавог НАТО-а?
Ми на Куби, као мала земља која брани своју независност пред нападима моћних сила, увек наглашавамо потребу да се сви конфликти реше дипломатским средствима, дакле разговором. Али када говоримо о Русији и Украјини, морамо узети у обзир целокупан контекст у којем се овај сукоб одвија и читаву историју овог простора, посебно у последњих 10 година, од 2014, где видимо да је НАТО, уз подстицаје САД, стварао услове за ширење према Русији, што објективно представља специфичну претњу по националну сигурност Руске Федерације.
Лицемерно би било данас уперити прст у Русију, када знамо да су Американци годинама игнорисали упозорења из Москве да се такво угрожавање безбедности целе Русије не може толерисати. Сваки позив Русије на преговоре и на разматрање могућности да се избегне конфликт – све је то било игнорисано.
С наше тачке гледишта, сваки конфликт у свету се може решити дипломатијом и преговорима, али истовремено не можемо пренебрегнути чињеницу да укупну одговорност за сукоб у Украјини сносе НАТО и САД.
Можете ли још да нам дате коментар на успон Глобалног југа, предвођеног Народном Републиком Кином, као и на успон БРИКС-а?
Што се тиче БРИКС-а и Кине, мислим да је све што води ка мултиполарности позитивно за човечанство. Постојање другачијих центара моћи од оних на које смо традиционално навикнути последњих деценија, дакле центара моћи изван Колективног запада, веома је позитивно за укупну међународну заједницу. Све је очигледније да тас на ваги у расподели светске моћи полако али сигурно претеже на страну Истока, или онога што бисмо могли назвати Глобалним југом.
БРИКС данас окупља најјаче привреде света, као и убедљиво највећи део светске популације. Ово, истовремено, представља веома важно тржиште. Заправо, може се рећи да ово представља највеће и најважније тржиште у свету. Оснаживање овог механизма је кључни фактор у обликовању светске мултиполарности и, паралелно с тим, укидања статуса глобалног хегемона у виду САД.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *