ЋОПИЋЕВ ПУТ ДО БРАНКОВОГ МОСТА

Поводом 40 година од смрти писца „Пролома“

Све је започело још у давно доба „Јеретичке приче“. Бранка Ћопића је поменуо Тито, а то је тада било као да је прстом показао на вешала. О тим Ћопићевим данима доста се зна. Да његовом столу у Клубу књижевника нико није хтео/смео да приђе, све док је једне вечери ушао Иво Андрић, упутио се право њему, и сео. Намерно је дошао у Клуб, да својим присуством заштити писца „Пјесме мртвих пролетера“

Више од десет година обећавао jе Милован Витезовић роман о Ћопићу. Чекало га је место у Колу Српске књижевне задруге.
Витез се огледао у романсираним биографијама или животима великих писаца. Једну такву књигу објавила је Српска књижевна задруга у едицији „Савременик“ под насловом „Госпођица Десанка“.
Обично крајем августа, кад се последње књиге из Кола дају у штампу, позивао сам Витезовића да питам је ли довршио књигу о Бранчилу. Опет ми је рекао да је све готово, само једног дана треба да скочи до Безбедносно-информативне агенције – неко му је тамо обећао досије Бранка Ћопића, који је морао да погледа пре закључења књиге. Следеће године неко му је обећао Бранкову историју болести са Војномедицинске академије, а треће нешто треће.
Док смо тако, годинама, чекали роман о Ћопићу, једног дана Милован ми је испричао једну, усмену верзију романа или бар епизоду из књиге коју је, вероватно, тек желео да напише.

Јеретички писац Све је започело још у давно доба „Јеретичке приче“. Бранка је поменуо Тито, а то је тада било као да је прстом показао на вешала. О тим Ћопићевим данима доста се зна. Да његовом столу у Клубу књижевника нико није хтео/смео да приђе, све док је једне вечери ушао Иво Андрић, упутио се право њему, и сео. Намерно је дошао у Клуб, да својим присуством заштити писца „Пјесме мртвих пролетера“.
Тада је главни партијски лист „Борба“ узео у задатак да осуди писца због приче. Уз то, био је то писац револуције која је још увелико „текла“, а читанке су били пуне „огњеног рађања домовине“. Бранкови кумови Скендер Куленовић, песник „Стојанке мајке Кнежопољке“, и Душан Костић, песник „Колоне у ноћи“, преузели су задатак да осуде пријатеља, да то не би чинили они који су мање волели или разумели песника „Јежеве кућице“.
Дошли су код Бранка у стан и замолили да им помогне у осуди и писању напада на самога себе. Бранко није хтео да себе нападне споља – напао се изнутра.
(Ту бих могао да убацим истиниту анегдоту – причали су ми је њени актери – кад историчар Јасеновца, активни пуковник ЈНА Антун Милетић долази код академика Владимира Дедијера и каже: – Друже Владо, добио сам задатак да те нападнем поводом Друге књиге „Прилога за биографију Јосипа Броза Тита“. – Нападни ме, друже Антуне. И ја сам нападао… – Али ми смо пријатељи… – Друже Антуне, нападни ме слободно, а кад будеш потписивао, стави леву руку у џеп и држи се за јаја, да ти савест буде мирна…)
Мада кажу да се Ћопић пред Ђидом, на саслушању, држао храбро и изигравао Давида Штрпца. Милован Ђилас је знао колико је Бранко велики писац, па му је благим тоном рекао како је учинио огромну штету – не само друговима на власти него и целој револуцији и палима за ту револуцију. Учинио услугу непријатељима поретка и државе! Бранко је тада, отприлике, рекао:
– Аууу, друже Ђидо, баш сам загрдио! Како сам могао да изневерим партију и да послужим непријатељима наше борбе… Учинио сам тежак злочин и можда ме треба стрељати…
Тада га је Ђидо, по предању, отерао из канцеларије.
Какве су трауме остале у души партизана „голубијег срца“ не знамо, али ће се нешто од истрага и притисака власти појавити двадесет и коју годину касније, када се у српској књижевности појавио један нови наследник Кочићевог и Ћопићевог приповедања.

Магла у рукама

Био је то Ђуро Дамјановић, са књигом „Магла у рукама“, издање Просвете, добитник награде „Исидора Секулић“. На Дамјановићеву славу брзо је пала сенка: забрањена је антологија босанско-херцеговачких приповедача Ненада Радановића (штампана у Сарајеву) и то због Ђурине приче „Голимјесто“ из „Магле у рукама“.
Била је средина седамдесетих, револуција је још текла, али се Београд одупирао. Знакова отпора било је сваки час. И у листу „Књижевна реч“ појавило се реаговање неколико писаца у одбрану Ђурине приче и уметничке слободе. Био је међу њима и Бранко Ћопић – радовао се појави расног приповедача Босанске Крајине на трагу усменог приповедача и великог Кочића.
Сарајевске партијце нису узбуђивали други. Присталица сарајевске концепције Босне и Херцеговине било је у Београду довољно, али је један Ћопић вредео више него цео централни комитет.
(Довде је прича била општа; одавде само Витезовићева.)
Једног дана, на врата Ћопићевог стана у Улици маршала Тита (Краља Милана или Српских владара) циликнуло је звоно. Бранко је имао ланчић на вратима, отшкринуо и питао: – Ко је? – Ми смо, Бранко, болан, другови из ЦЕКАЕСКАБЕИХА (Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине). Пожељесмо се!
Писац је отворио, ушла су тројица – по причи Милована Витезовића – Бранко је познао једног од Поздераца, највиших функционера Партије у Сарајеву. Сели су и упитали за здравље, чекајући кафу… Тада је Поздерац започео разговор вредан памћења:
– А зашто ти, болан Бранко, стаде у одбрану реакције и непријатеља наше борбе, у заштиту некаквог Ђуре Дамјановића и његове приче?
Бранчило се изненадио, али се није збунио:
– Ја сам, другови, стао у одбрану приповиједања, јер је Ђурина прича објављена у антологији приповједача…
– А јеси ли ти, друже Бранко, знао да тиме наносиш штету и програму Партије и новим кадровским рјешењима, управо у тренутку када за секретара ЦЕКАЕСКАБЕИХА бирамо друга Сеада Маглајлију?
– Ја тога друга не знам.
– Е, ја сам ти га довео. Ево га! Ово је друг Маглајлија, а овај други је наш шофер.
Бранко пружи руку новом секретару.
– Друже, нисам знао.
– Е, зато смо дошли, да на телевизији изјавиш да ниси знао.
Не идем ја на телевизију, другови. Мене је страх у оном студију… Боље ми је у мркој шуми, него пред оним рефлекторима…
– Нећеш ти ићи у студио, друже Бранко. Телевизија ће доћи овдје, код тебе, у форми интервјуа. И то неће бити ни сарајевска ни београдска, него Телевизија Загреб, неутрална и објективна.
– Не би ја да они потежу из Загреба због мене…
– Не брини ти за то, болан. Они су већ ту. – Обрати се трећему (шоферу): – Реци им да уђу.
Пред вратима, на степеништу, већ је била екипа ТВ Загреб, са камером, кабловима, сниматељима, помоћницима.
– Не могу ја то, другови… Немојте… – бунио се писац.
– Не бој се, друже Бранко, с тобом нећемо разговарати ми, него твој пријатељ, друг Енес Ченгић, који је о теби написао књигу „Мамино мудро магаре, догодило се Бранку Ћопићу“…
– Ђе да потежем друга Енеса из Загреба, он тамо има посла, није лако бити Крлежин секретар…
– Ма и он је ту, друже Бранко… – окрене се шоферу – зови га!
Пред вратима је био и Ченгић…
(Ту Витезовић прави дигресију-причу о џепном сату Смаил-аге Ченгића, који су, после убиства зулумћара на Мљетичку, Дробњаци и Морачани донели Његошу на Цетиње, а Крлежа ће, стотинак година касније, пристати да прими Његошеву награду под условом да му дају тај цариградски златни сахат, да га он „врати“ Смаилагином потомку Енесу Ченгићу… Само је свезнајући Крлежа био обавештен да је тај историјски часовник у музеју, на Цетињу, „српском почивалу“ из народне пјесме…)
И, укратко, Бранка седају на софу, огроман човек, Ченгић притисне га као Карађоз Ћамила, узме велики микрофон, снима се:
– Драги гледаоци, налазимо се у стану прослављеног писца Бранка Ћопића. У овој соби, за овим столом, настала су незаборавна дјела наше револуције: „Орлови рано лете“, „Глуви барут“, „Доживљаји Николетине Бурсаћа“… Друже Бранко, да ли и даље пишете?
Притешњен са свих страна, писац је одговарао како је могао. Онда је уследило најважније, а то је био почетак питања:
– А да ли сте ви, друже Бранко, знали да за секретара ЦЕКАЕСКАБЕИХА управо бирају друга Сеада…?
– Нисам знао, али пишчево и није да то зна, него да у свом народу и његовом животу проналази…
Снимили и отишли. Ћопић о свему даље ништа није знао.

Сусрет у САНУ Све до једне седнице, можда скупштине Српске академије наука и уметности, који месец или годину касније. У згради САНУ појавио се и Меша Селимовић – био се преселио из Сарајева у Београд. У предворју, где се остављају капути и кишобрани, срели су се Ћопић и Селимовић. Био је то срдачан поздрав великих писаца.
Витезовић однекле зна да је Ћопић рекао:
– Утече ти, Меша, болан, из оног караказана!
– Пази, Бранко, шта говориш; немој да опет испадне да „ниси знао“…
Кад је чуо речи „ниси знао“, Бранко се сетио оне ТВ екипе и тражења изјаве да „није знао“… Значи, емитовано је… Пропустио је Мешу да уђе у салу, па се повратио, узео мантил са чивилука, отишао кући и машио се флаше вискија… Дотле је пио са женом Цицом, а отад је почео да пије сам. Много. Сваки дан.
И све тако док се запутио на Бранков мост…
Видим Милована Витезовића за великим столом Српске књижевне задруге. Виски и прича иду заједно. И хумор аутора славне ТВ серије о Вуку Караџићу:
– Пијем оно што су пили моји стари!