ДЕКАДЕНЦИЈА

Страна реч у наслову не саветује се аутору, поготово ако пише на језику кадром да изрази и опише безмало све појаве и искуства, у стварности, или машти. Избор нам се, међутим, учинио умесним не само зато што је овај појам – декаденција (decadence – француска реч за „опадање“) – добрано усвојен у нашој језичкој пракси већ и зато што у свом потпуном значењу функционише као прецизна дијагноза ситуације коју живимо, и то не од јуче. У недељи за нама снажно смо искусили сву горчину и злокобни дух колективног „опадања“ друштва сапетог у невољу силазне путање. Дани објаве нестанка, могућег страдања, а потом и смрти једног детета, диктатом медијске „поетике“, али не и искључиво његовом заслугом, успоставили су јавни конструкт, који је приказао етички и психолошки суноврат нашег друштва. Србија се представила у сјају поодмаклог губитка моралних и духовних оријентира. „Мала Данка Илић“ – речи јавно и пречесто понављане као некаква лозинка наводно одговорне бриге и бола читаве заједнице, моменталним преигравањем и злоупотребом, преобратиле су се у меру исказивања наказне безосећајности, вулгарности и тупости. „Мала Данка“ подсетила је Србију како она сама није више велика у мери у којој је то некада била, посебно не када је реч о саосећању, достојанству, храбрости и племенитости.
Виђено на делу, најновије издање разрађене таблоидне „блокбастер продукције“ овог пута је учинило помак омогућен потпуним ужасом догађаја – двогодишње дете је нестало, а уз објављену вест качена је фотографија која је циљала у центар способности доживљавања емпатије, у плексус осећајности, чија повреда води у масовно „живчано“ растројство. Злоупотреба, и визуелна, била је потпуна, бестидна, а потом је у јавни простор грунула сва раскош увежбаних медијских и пропагандних шаблона намењених мобилизацији широке пажње, владању колективним енергијама и моћима промишљања. Даљим тривијализовањем, стварна трагедија је избледела у пребогатом мозаику верзија, „брижних сумњи“, сулудих питања, блентавих досетки. Родитељи су продали дете, у питању је међународна трговина децом, планирана отмица, уцена, сатанистички ритуал… Парадирала је сва силесија познатих матрица намењених засићењу неутољиве кадаверске глади јавности. У програмираном рањавању колективне осећајности, у одрицању права на пристојност и достојанство, траје и даље ово суочавање са злом и брукање српске нације поводом случаја „мала Данка“.
Остаје „старо“ питање: да ли је улога ове чудовишне злоупотребе јавног простора намера да се из домена колективне пажње уклоне други садржаји и важна питања, или је реч о нечему што не разумемо? У сваком случају, док уз фотографију насмејаног убице, поред детета са цуцлом, читамо наслов „Давио сам је голим рукама“, закључујемо да није претерана метафора у питању: осећамо ли, после овог „признања“, сви некакве „голе руке“ обавијене на колективном „голом врату“ нације?
Као пажљиво изведена стручна анамнеза оболелог, управо нам лексикографске и речничке одреднице појма „декаденција“ помажу да закључимо и шта нам се догађа и да разумемо разлоге дубоког и срамног преображаја етичког и мислећег бића нашег народа. „Пропадање друштва остварује се одбацивањем или губитком некадашњих моралних начела или закона, чиме се постиже хаос у друштву, опадање морала и анархично понашање.“
У подстицајним појашњењима појма декаденција каже се да је „декаденција изрођавање, постепено нестајање енергије, стваралачке моћи, симптом пропадања, исцрпљења или расула, назадовање“.
Поменуто „постепено нестајање енергије“ заиста уочавамо у нашој колективној менталној укочености, у више глумљеној него спонтаној усплахирености пред ужасом именованим као „смрт Данке Илић“? Јесмо ли осрамоћени? Понижени? Како се стигло до ове тачке, до ове јасноће да је Србија „у опадању“? Ко нам то ради, јесмо ли и сами саучесници у сопственом свеобухватном decadence? Показано је, не само овим поводом, али овог пута драстично, да пристајемо на брисање мере и достојанства. Да не поштујемо трагедију и бол, и да нам је свеједно само ако „прича“ добро штима у јавном простору, и даје крила шанси да свом снагом врисну најаве, ударе наслови, усијају се мреже, и запршти на Тик-току.
Има ли трагова за разумевање ових појава у објашњењу чему то као друштво – према декларативном изјашњавању водећих српских политичких лидера – данас стремимо? Наша хтења и жеље, кажу политичке елите, окренуте су Западу. Да ли је то разлог што се и вредносни систем српског корпуса убрзано мења и прилагођава? Шта нам је то ушло под кожу од диктата света за који се опредељују овдашња службена врхушка и владајућа класа!? Ако је тако, требало би да будемо свесни чињенице на коју упозорава нама добро познати руски сенатор Алексеј Пушков: „Запад је престао да буде хришћански, а главна ствар која се Западу десила у протеклих 20 година је дехристијанизација. Спољни атрибути су сачувани – постоји црква, постоји папа, изгледа да има парохијана, иако се њихов број смањује. (…) Црква је изгубила свој друштвени значај.“ Разумемо да није овде реч само о „цркви“ као институцији! „Дехристијанизација“ подразумева много више и далеко дубље промене.
Наш живот је иначе инфициран, дакле до болести заражен – политиком. Како пак политичари утичу на декаденцију српског друштва која је пре галопирајућа него што је „постепено пропадање или слабљење појединаца, организација, културе, друштва”?
Дефиниције – а оне нису тек „књишка зановетања“, већ просејано и преживљено искуство генерација жртвованих себичним интересима политичара – феномен декаденције, речима филозофа, објашњавају и овако: „Битни узроци декаденције су дефектне политичке институције које доводе до пропасти постојећих добрих обичаја и врлина; видимо пропратну појаву цивилизације која је природног човека решила његове доброте.“
Србија јесте загазила у декаденцију, у губитак своје духовне и етичке супстанце. Случај који помињемо, не циљајући само на криминални чин убиства већ више на криминалну и недопустиву јавну злоупотребу овог догађаја, потврђује да је Србија на путу „опадања“. Овако масовно летаргична и занемела, она мора да се тргне, да освести представу о томе шта јој се догађа и на шта пристаје.
Познати јавни делатник недавно нам је скренуо пажњу да Република Српска „у сусрет екстремној агресивности Запада, већ неко време окреће други лист – као одвраћајуће и одбрамбене мере према тој агресивности“. Подсећајући да „иста агресивност узима маха сада и према Србији“, он закључује да Србија „још није окренула други лист“.
Неизбежно следи питање: имамо ли ми као друштвена и државна заједница снаге за то? Снаге да се вратимо „себи“, дакле својој духовној и моралној вертикали? Уверени да је таква моћ неупитна, подсећамо да „окретање листа“ подразумева да, сагласни и сложни, најпре кажемо, тачније да загрмимо: Доста! И да, у маниру познате заповести, упозоримо: Ове гадости не чините више, не у наше име!

2 коментара

  1. Јелена

    Г-ђа Благојевић је дефинисала оно што ме је. све време од страшног догађаја, жуљало и изазивало нелагоду у вестима о трагедији „мале Данке Илић“; свим нагађањима и описима у недопустивом сензационализму.

    Да, и српско друштво је „ухватило корак“; успешно смо се нашли на путу дехристијанизације: напустили смо добре старе православне обичаје, изгубили меру, природну доброту и способност за стварну емпатију. Ништа што се догађа у свету, уосталом, и не дотиче нас на прави начин.

    Једном речи – декаденција! И то је ТО!

  2. Изванредна анализа, која намеће питање: Зашто случај детета Данке, новине и телевизија користе за језиво иживљавање над народом, које могу да упоредим са уживањем крвника над жртвама у логорима НДХ ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *