БУДУЋНОСТ

Легендарна реченица великог Милорада Екмечића – Будућност гледамо кроз таму – цитирана је небројено пута од времена када је настала, а тумачење њеног „скривеног“ значења било је изазов којем се одговарало већ према тренутку, менталитету или смелости тумача да „учитају“ поруку која измиче првом читању.
Сам творац ове помало мистериозне тврдње о нашој колективној осуђености на немогућност да будемо јасновидци у историјској драми коју живимо, био је уздржан: „Ситуација у којој се данас налазимо даје тој реченици више значаја него што га је она имала када сам то написао. Све што се дешава са Србијом дешава се у једном општем развоју коме је основа стварање новог система великих сила…“
Пословично скромни Екмечић није вероватно слутио да ће данас, деценију и по касније, очигледни разлози учинити да његова упозоравајућа порука постаје слоган под којим своју судбину промишља безмало цео свет. За нас – у српском свету – једно од њених важнијих значења јесте позив на освешћивање поводом чињенице да је будућност Срба „тама“, јер се у њеном заметку уочавају узајамно искључујуће крајности, противречја и парадокси закувани не само укупним епохалним околностима већ и упливом воље одређених, неретко и персонализованих, на српски моћни животни простор намерачених спољних и унутрашњих сила. Супротстављене интересе, намере и програме ових страних и домаћих сила и актера можемо назвати „тамом“, као условном метафором за „парцелисање“, интересну деобу, па и разарање нашег животног простора. Да ли је та немоћ да докучимо сутрашњицу, оно „гледање кроз таму“ дато нам „стварањем новог Система великих сила“ које помиње Екмечић? Извесно јесте да се батргамо у околностима које чине немогућим сагледавање и планирање будућности.
У недељи за нама било је речитих потврда да је тако. Рецимо – судбина нашег главног града промишљана у аналитичким освртима двојице у јавном животу присутних аутора наговестила је актуелну неспознатљивост будућности српске престонице.
„Београд јесте једини велеград на простору између Цариграда и царствујушчег Беча и од њега се не може очекивати да буде копирград“, пише Слободан Рељић, па закључује: „И ма шта српске комшије говориле у време ове ’меке окупације’, Београд је центар овог региона. Све операције да се то промени за трећину века су се истопиле. Политика претварања Београда у сенку је бесмислена. И штетна за читав регион.“
Из другачије перспективе, цивилизацијски никако светле, о „слави“ суђеној белом граду приповеда Миша Ђурковић. „Београд је после 2000. године постао једна од европских престоница јефтиног секса, а наше девојке, односно старлете, завладале су и сексуалним тржиштем региона, али и арапских заливских монархија. Тамо су наравно присутне као певачице, модели итд., но стварни задатак је сексуална забава богатих домаћих и страних бизнисмена. Одавно постоје идеје да се то и овде систематизује. (…) Један познати политичар је одавно предлагао да се Велико ратно острво претвори у такав резерват ’безграничне забаве’, српски Лас Вегас.“
Да није овде реч о некаквом пуританском, ретроградном „моралисању“, потврђује Ђурковићев навод о „модерном“ представљању раскошних могућности које српска престоница нуди распаљеној машти и платним картицама одговарајуће профилисаних туриста. „Београд се напољу и рекламира као престоница ноћног живота, што ће рећи град где можете да се опијате, дрогирате и курвате без ограничења. Проституција наравно и даље јесте забрањена, али смо недавно видели да се организацијом тог посла баве и људи који су у најближим везама са врхом власти и државе.“
Од збуњујућег несагласја предоченог у представама о престоном граду као несумњивом балканском геополитичком Олимпу, или – вероватније – обећавајућем белосветском куплерају, можда упечатљивији за разумевање екмечићевске „таме“ бивају скорашњи догађаји који откривају нашу колективну немоћ да прозремо будућност земље поводом јавно декларисане војне (не и политичке!) неутралности Србије.
Јесте овдашње јавно мњење већински опредељено за Русију, али реал-политика има своје приоритете, па се творци државне стратегије, почесто „из виших интереса“, опредељују другачије од грађанске већине! Прошле суботе српској јавности је агенцијски рапорт открио занимљиву агенду: „Државни секретар Министарства одбране Немања Старовић изјавио је да је Србија током последње две године имала много садржајнију војну сарадњу са чланицама НАТО-а него са Русијом.“ Каже се без задршке: „Након четвородневне посете САД Старовић је у интервјуу за Глас Америке изјавио да Србија из објективних разлога није значајније развијала сарадњу са Русијом од када је Москва почела рат у Украјини, пре две године. Имајући у виду новонастале околности, наравно да имамо много садржајнију војну сарадњу са чланицама НАТО у оквиру програма ’Партнерство за мир’.“
У истом дану, представљајући резултате једног важног истраживања, Ђорђе Вукадиновић јавно саопштава да су „Србима и даље најближи Руси“.
„За Србе нема дилеме, најпријатељскијом државом сматрају Русију (…). ’Срби и Руси браћа заувек’, чувена је девиза која се потврдила и у истраживању које је за потребе РТ Балкан урадила Нова српска политичка мисао, а по којој највећи број грађана Србије, на питање коју државу сматрају најпријатељскијом, из топа кажу: Русија.“
Да ли је из ових противречја могуће наслутити не само динамичну „окретну“ игру у споразумевању званичног Београда и већинске Србије већ и српску геополитичку будућност? Тама или светло? Гледамо, или – жмуримо?
За државног секретара недоумице нису тема: „Наша сарадња ће бити интензивирана: разматрали смо заједничке обуке појединих јединица Војске Србије – превасходно са припадницима Националне гарде Охаја. То је партнерство које традиционално траје годинама и позитивно је оцењено са обе стране.“
Који дан уочи овог поменутог изјашњавања о националним опредељењима и љубавима, био је обележен Дан српске Војнообавештајне агенције. Говор директора ВОА генерал-мајора Зорана Стојковића у јавности је различито коментарисан, а поготово је то био случај са овим његовим напоменама: „У нашој служби нема места људима који не носе Косово и Метохију у свом срцу, и који не живе за дан када ће се српска тробојка вијорити широм наше јужне покрајине. Патриотизам се учи и најбоље доказује у тешким временима, што су показале и генерације пре нас.“
У јавном и интернет простору, Стојковићеве изјаве дочекане су аплаузима, али и сумњичењем – „право или лажно родољубље“!?
Да ли пребрзо и неосновано закључујемо ако поводом наведених примера изнесемо претпоставку да се иза „непрозирне“ српске будућности, неочекивано баш као и у животу, понекад укаже – светло?