BUDUĆNOST

Legendarna rečenica velikog Milorada Ekmečića – Budućnost gledamo kroz tamu – citirana je nebrojeno puta od vremena kada je nastala, a tumačenje njenog „skrivenog“ značenja bilo je izazov kojem se odgovaralo već prema trenutku, mentalitetu ili smelosti tumača da „učitaju“ poruku koja izmiče prvom čitanju.
Sam tvorac ove pomalo misteriozne tvrdnje o našoj kolektivnoj osuđenosti na nemogućnost da budemo jasnovidci u istorijskoj drami koju živimo, bio je uzdržan: „Situacija u kojoj se danas nalazimo daje toj rečenici više značaja nego što ga je ona imala kada sam to napisao. Sve što se dešava sa Srbijom dešava se u jednom opštem razvoju kome je osnova stvaranje novog sistema velikih sila…“
Poslovično skromni Ekmečić nije verovatno slutio da će danas, deceniju i po kasnije, očigledni razlozi učiniti da njegova upozoravajuća poruka postaje slogan pod kojim svoju sudbinu promišlja bezmalo ceo svet. Za nas – u srpskom svetu – jedno od njenih važnijih značenja jeste poziv na osvešćivanje povodom činjenice da je budućnost Srba „tama“, jer se u njenom zametku uočavaju uzajamno isključujuće krajnosti, protivrečja i paradoksi zakuvani ne samo ukupnim epohalnim okolnostima već i uplivom volje određenih, neretko i personalizovanih, na srpski moćni životni prostor nameračenih spoljnih i unutrašnjih sila. Suprotstavljene interese, namere i programe ovih stranih i domaćih sila i aktera možemo nazvati „tamom“, kao uslovnom metaforom za „parcelisanje“, interesnu deobu, pa i razaranje našeg životnog prostora. Da li je ta nemoć da dokučimo sutrašnjicu, ono „gledanje kroz tamu“ dato nam „stvaranjem novog Sistema velikih sila“ koje pominje Ekmečić? Izvesno jeste da se batrgamo u okolnostima koje čine nemogućim sagledavanje i planiranje budućnosti.
U nedelji za nama bilo je rečitih potvrda da je tako. Recimo – sudbina našeg glavnog grada promišljana u analitičkim osvrtima dvojice u javnom životu prisutnih autora nagovestila je aktuelnu nespoznatljivost budućnosti srpske prestonice.
„Beograd jeste jedini velegrad na prostoru između Carigrada i carstvujuščeg Beča i od njega se ne može očekivati da bude kopirgrad“, piše Slobodan Reljić, pa zaključuje: „I ma šta srpske komšije govorile u vreme ove ’meke okupacije’, Beograd je centar ovog regiona. Sve operacije da se to promeni za trećinu veka su se istopile. Politika pretvaranja Beograda u senku je besmislena. I štetna za čitav region.“
Iz drugačije perspektive, civilizacijski nikako svetle, o „slavi“ suđenoj belom gradu pripoveda Miša Đurković. „Beograd je posle 2000. godine postao jedna od evropskih prestonica jeftinog seksa, a naše devojke, odnosno starlete, zavladale su i seksualnim tržištem regiona, ali i arapskih zalivskih monarhija. Tamo su naravno prisutne kao pevačice, modeli itd., no stvarni zadatak je seksualna zabava bogatih domaćih i stranih biznismena. Odavno postoje ideje da se to i ovde sistematizuje. (…) Jedan poznati političar je odavno predlagao da se Veliko ratno ostrvo pretvori u takav rezervat ’bezgranične zabave’, srpski Las Vegas.“
Da nije ovde reč o nekakvom puritanskom, retrogradnom „moralisanju“, potvrđuje Đurkovićev navod o „modernom“ predstavljanju raskošnih mogućnosti koje srpska prestonica nudi raspaljenoj mašti i platnim karticama odgovarajuće profilisanih turista. „Beograd se napolju i reklamira kao prestonica noćnog života, što će reći grad gde možete da se opijate, drogirate i kurvate bez ograničenja. Prostitucija naravno i dalje jeste zabranjena, ali smo nedavno videli da se organizacijom tog posla bave i ljudi koji su u najbližim vezama sa vrhom vlasti i države.“
Od zbunjujućeg nesaglasja predočenog u predstavama o prestonom gradu kao nesumnjivom balkanskom geopolitičkom Olimpu, ili – verovatnije – obećavajućem belosvetskom kupleraju, možda upečatljiviji za razumevanje ekmečićevske „tame“ bivaju skorašnji događaji koji otkrivaju našu kolektivnu nemoć da prozremo budućnost zemlje povodom javno deklarisane vojne (ne i političke!) neutralnosti Srbije.
Jeste ovdašnje javno mnjenje većinski opredeljeno za Rusiju, ali real-politika ima svoje prioritete, pa se tvorci državne strategije, počesto „iz viših interesa“, opredeljuju drugačije od građanske većine! Prošle subote srpskoj javnosti je agencijski raport otkrio zanimljivu agendu: „Državni sekretar Ministarstva odbrane Nemanja Starović izjavio je da je Srbija tokom poslednje dve godine imala mnogo sadržajniju vojnu saradnju sa članicama NATO-a nego sa Rusijom.“ Kaže se bez zadrške: „Nakon četvorodnevne posete SAD Starović je u intervjuu za Glas Amerike izjavio da Srbija iz objektivnih razloga nije značajnije razvijala saradnju sa Rusijom od kada je Moskva počela rat u Ukrajini, pre dve godine. Imajući u vidu novonastale okolnosti, naravno da imamo mnogo sadržajniju vojnu saradnju sa članicama NATO u okviru programa ’Partnerstvo za mir’.“
U istom danu, predstavljajući rezultate jednog važnog istraživanja, Đorđe Vukadinović javno saopštava da su „Srbima i dalje najbliži Rusi“.
„Za Srbe nema dileme, najprijateljskijom državom smatraju Rusiju (…). ’Srbi i Rusi braća zauvek’, čuvena je deviza koja se potvrdila i u istraživanju koje je za potrebe RT Balkan uradila Nova srpska politička misao, a po kojoj najveći broj građana Srbije, na pitanje koju državu smatraju najprijateljskijom, iz topa kažu: Rusija.“
Da li je iz ovih protivrečja moguće naslutiti ne samo dinamičnu „okretnu“ igru u sporazumevanju zvaničnog Beograda i većinske Srbije već i srpsku geopolitičku budućnost? Tama ili svetlo? Gledamo, ili – žmurimo?
Za državnog sekretara nedoumice nisu tema: „Naša saradnja će biti intenzivirana: razmatrali smo zajedničke obuke pojedinih jedinica Vojske Srbije – prevashodno sa pripadnicima Nacionalne garde Ohaja. To je partnerstvo koje tradicionalno traje godinama i pozitivno je ocenjeno sa obe strane.“
Koji dan uoči ovog pomenutog izjašnjavanja o nacionalnim opredeljenjima i ljubavima, bio je obeležen Dan srpske Vojnoobaveštajne agencije. Govor direktora VOA general-majora Zorana Stojkovića u javnosti je različito komentarisan, a pogotovo je to bio slučaj sa ovim njegovim napomenama: „U našoj službi nema mesta ljudima koji ne nose Kosovo i Metohiju u svom srcu, i koji ne žive za dan kada će se srpska trobojka vijoriti širom naše južne pokrajine. Patriotizam se uči i najbolje dokazuje u teškim vremenima, što su pokazale i generacije pre nas.“
U javnom i internet prostoru, Stojkovićeve izjave dočekane su aplauzima, ali i sumnjičenjem – „pravo ili lažno rodoljublje“!?
Da li prebrzo i neosnovano zaključujemo ako povodom navedenih primera iznesemo pretpostavku da se iza „neprozirne“ srpske budućnosti, neočekivano baš kao i u životu, ponekad ukaže – svetlo?