Инструментализација бојкота

Опозиција и избори

Бојкот пре свега: Драган Ђилас и Милош Јовановић

Износећи нове и нереалне захтеве, претећи бојкотом ако се не испуне, опозиција у ствари тврди пазар, доводећи себе у ситуацију могућег двоструког губитника – било да изађе на изборе, или их бојкотује

Док Српска напредна странка (СНС) и странке с њом у коалицији увелико воде кампању за београдске изборе заказане за 2. јун, опозиција време троши у вагању да ли да изађе на њих или их бојкотује. У међувремену, неколико рунди разговора власти и опозиције о изборним условима завршило се делимичним договором – власт пристаје на бројне захтеве, али не и на максималистичке, без обзира на претње бојкотом као главним адутом опозиције у преговорима. Тако је опозиција себе довела у двоструку губитничку дилему попут митског античког пророчанства, јер шта год да одлучи, могла би се кајати. А време тече и с њим опада проценат подршке, што још тежим чини задатак – како пробудити успаване бираче. Да ли свесно или не, тек власт кроз преговоре дозираним уступцима троши драгоцено предизборно време, док опозиција све новијим захтевима додатно подгрева дилему у којој јој неминовно предстоји кајање.
Имајући у виду подељене ставове опозиционих лидера, постоји могућност да део њих ипак изађе на изборе, док су пред дилемом о бојкоту махом припадници коалиција Србија против насиља (СПН) и НАДА. Наиме, док се, с једне стране, лидер ССП-а Драган Ђилас и лидер Новог ДСС-а Милош Јовановић оштро залажу за бојкот предстојећих београдских избора јер су испуњена два од три захтева опозиције, дакле не и захтев о спајању избора у престоници са редовним локалним којим би се, наводно, избегао изборни инжењеринг и сељење бирача, занемарујући да је већ пола избора одржано 17. децембра. Ако је тако, шта би спречило инжењеринг да се сви ти бирачи преселе из тих општина у оне где се сада одржавају локални избори (Београд, Ниш, Пожаревац…).

Можда би, можда не би: Радомир Лазовић

ОПОЗИЦИОНЕ ДИЛЕМЕ Очигледно, остатак опозиције није одушевљен том идејом, па чак ни у оквиру саме коалиције СПН.
За тај вид борбе су: Странка слободе и правде, Коалиција НАДА, Еколошки устанак и ДС.
Неодлучни су: Народни покрет Србије, Покрет слободних грађана и Зелено-леви фронт.
Против бојкота су: Покрет „Ми – Снага народа“, Народна странка, „Ми – Глас народа“, Покрет „Доста је било“.
Упитан да ли је важније јединство опозиције или излазак на изборе, копредседник Зелено-левог фронта Радомир Лазовић каже да ће та странка с колегама договорити све даље кораке. Додаје да се спремају за обе варијанте, и учешће на изборима и бојкот, али да се највише баве тиме да се унапреде изборни услови.
„Како ћемо се борити против тих ‚избора‘, то ће бити ствар о којој ћемо се заједно договарати у оквиру коалиције Србија против насиља и НАДА, а ја се надам и са још неким ванпарламентарним организацијама као и са неким организацијама у којима су разни људи интелектуалци чија реч има тежину и који су својим радом и каријером у животу заслужили да их људи чују“, навео је Ђилас. Тврду конспирацију начина „борбе против избора“ разбио је лидер Еколошког устанка Александар Јовановић Ћута, који најављује да уместо бојкота следи акција, мада је и даље нејасно шта би тај активни бојкот могао да подразумева.
Ако погледамо уназад, опозиција је у последњих пет година организовала више протеста, упадала у зграду РТС-а, блокирала главне саобраћајнице, а 2020. бојкотовала парламентарне изборе. Ако бисмо поредили бојкот од пре четири године и овај у најави, опозиционо настројени разлику виде у чињеници да су онда тотални бојкот „праве“ опозиције напустили његови до тада највећи заговорници, председници опозиционих општина Шабац и Параћин, одлуком да ипак изађу на локалне изборе, док иза актуелног стоје две релевантне опозиционе групације, Србија против насиља и НАДА, али и ПроГлас, који наводно ужива поверење значајног броја грађана.
Враћањем у прошлост, бојкот је био на изборима 1997, када је то учинио део опозиције предвођен Демократском странком, иако се очекивало да коалиција „Заједно“, на крилима победе на локалним изборима 1996. и масовне подршке грађана исказане у вишемесечним демонстрацијама, угрози Милошевићеву власт и на републичком нивоу.
Рекло би се да обе стране имају разлоге да се актуелни дијалог заврши успехом. СНС-у не би одговарао бојкот једног великог дела опозиције, јер би јој то нанело озбиљну репутацијску штету. Али, исто тако, бојкот би опозицији донео вероватно незадовољство људи на локалу и девастацију партијске инфраструктуре.
У међувремену, Ана Брнабић, председница Скупштине је упутила званичан позив опозиционим странкама и невладиним организацијама које се баве изборима. Тај, трећи сусрет по реду се десио, али се завршио без договора. Али је занимљиво да су му, поред представника парламентарних странака што власти што опозиције, присуствовали и амбасадори ЕУ и САД Емануел Жиофре и Кристофер Хил.

РУСИФИКАЦИЈА ХИЛА Ни ови преговори нису били лишени бизарности, обрта и неочекиваних коментара. Док су неки негодовали што састанку присуствују и страни амбасадори, алудирајући на протекторат и губитак својства суверене државе, Ђиласу, познатом по претенциозности и краткоћи фитиља, није се допао став америчког амбасадора о бојкоту избора, тврдећи да се Кристофер Хил „претворио“ у Руса и поредећи га с Маријом Захаровом. Ђиласу смета Хилово присуство у парламенту, спочитава му став о унутрашњим стварима Србије иако, како каже, пристојност налаже да о томе не износи свој став. И то у исто време када његов део коалиције борави у немачком Бундестагу, где од Немаца траже да се директније баве српским изборима.
Амбасадори у Скупштини су сметали и Милошу Јовановићу, председнику Новог ДСС-а, мада му није сметало што му се политички партнери врзмају по Бундестагу. Уосталом, нико од њих није због тога напустио састанак.
И став Покрета слободних грађана, да све док постоји и промил шансе, треба се борити, преговарати и изаћи на изборе у јуну, Ђиласа је избацио из такта и посвађао са Павлом Грбовићем, председником Покрета слободних грађана. У Републичком парламенту посланичка група „Странка слободе и правде – Покрет слободних грађана“ се раздвојила, те ће се од сада звати посланичка група „Странка слободе и правде“, што је потврђено и на сајту Скупштине Србије. Званично, то је урађено да би се формирао још један опозициони посланички клуб и да би добили више времена за расправу. Незванично, то се приписује подели, изазваној не баш доследним и јасним порукама, стварајући конфузију и унутар саме опозиције.
Пометњу у опозиционим редовима изазвао је Саво Манојловић, лидер покрета „Крени-промени“, и његов могућ излазак на изборе, па га оптужују да можда и није опозиција. На удару прозивки из табора Србије против насиља нашао се када је Срђан Миливојевић, на питање новинарке о изласку на изборе, рекао да није време за нова лица и политички егзибиционизам, упоредивши Манојловића с Белим Прелетачевићем.
Ни Манојловић није остао дужан па је током протеста испред РТС-а подсетио да је Драган Ђилас својевремено трговао минутима јавног сервиса по привилегованим ценама. „Једног дана ћемо говорити деци и унуцима да су о поштењу у овој земљи говорили они који су се обогатили преко политике, продајући минуте РТС-а“, рекао је Манојловић својим симпатизерима.
Нарочиту конфузију је изазвао захтев СПН да се београдски избори сада одложе, на неки датум када би се одржали и сви локални избори, иако то уопште није било на столу, а нарочито што су на прва два колегијума рекли да сви локални избори треба да буду 2. јуна, када су и београдски, што је неке аналитичаре навело на закључак да опозицијом владају конфузија, безидејност, дезоријентисаност, надмена агресија, амбиције без покрића, слепило за реалну политику, неспособност да се преговара…
Када је реч о прихваћеним захтевима опозиције о ревизији бирачког списка и равноправном приступу РТС, и ту се отварају бројне недоумице. Шта ће у пракси значити ревизија бирачког списка и како ће се мерити присуство на РТС, остало је неразјашњено. Рецимо, формирање комисије која би имала право надзора, упућене наводи на низ питања: јесу ли они неки другостепени орган државном органу, имају ли они нека инспекцијска права, или права контроле законитости у смислу контроле решења да укидају неке одлуке првостепених органа или имају право надзора у случају пуног увида у то шта раде државни органи?
Слично је и у делу у коме се говори о праву ревизије бирачких спискова. Ваљана ревизија захтева ресурсе, људе и време, као и одређену методологију, која се још не зна. Не зна се ни шта значи балансирано извештавање РТС-а, јер РТС није ни учествовао у овим преговорима, ни како га решити а да се не задире у њихову уређивачку политику.
Све то изискује разраду и поправку кроз разговоре, да би се искључила свака могућност да предложена комисија постане неки ад хок наддржавни орган.

ПРЕДУСРЕТЉИВОСТ На последње захтеве опозиције које су упутили 12. априла, председница Народне скупштине Ана Брнабић је у одговору навела да прихвата све осим предлога који се тиче одлагања избора у Београду и који је, како је навела, директно супротан Уставу Републике Србије. „Изборни поступак је, дакле, започет, Градска изборна комисија (ГИК) је, у складу са законском обавезом, утврдила и објавила обрасце за кандидовање и већ је поднета и проглашена и прва изборна листа кандидата за одборнике, што значи да би прихватање наведеног захтева опозиције неосновано и неоправдано довело до повреде права и Устава Републике Србије. Из ових разлога, наведени предлог је апсолутно неприхватљив и супротан је Уставу Републике Србије“, истакла је председница парламента.
Она је оставила простор за могућност да и остали локални избори буду одржани истовремено са београдским јер је, након трећег колегијума представника власти и дела опозиције, истакла да су београдски избори расписани у „најкаснијем могућем року“, а да о томе када ће бити расписани остали локални избори, „треба разговарати сада“. То је и на фону изјаве председника Вучића да је он био за обједињавање избора.
И поред неке врсте непријатности по власт, тешко да би одсуство опозиције из будуће Скупштине Београда имало политички ефекат. Тим пре што не постоји јасна идеја о наредним корацима после бојкота – нема их ни на видику.
Очигледно да бојкот има велике мањкавости а да овај којим се прети у овој фази више служи као средство притиска на власт да евентуално у последњем тренутку дође до неког компромиса, него што је то најава осмишљене или радикалне акције. Уосталом, само је један бојкот успео… били су то „бели листићи“ на изборима 2012. године.

Један коментар

  1. Јелена

    Човеку се заврти мозак од броја свих тих партијица које, на гомили, уопште не знају ни шта хоће ни шта неће! Само знају да желе – власт. Власт! – како то слатко и богато звучи! И чуђења: зар је могао да се напабирчи, било какав, број гласача, за њих? А ето, могао је, чим и оне постоје на политичкој сцени Србије, са јединственом могућношћу да муљају на штету Србије, али и своју (у перспективи) само што то – не разумеју!
    Моје основно питање је: Да ли јсу избори у децембру били регуларни, или не? Ако нису – како то да нико од бројних посматрача није ставио никакву примедбу? А ако јесу (били регуларни) – зашто се понављају???
    Стварно, шта ће страни амбасадори на консултацијама са опозицијом? Је ли Србија стварно суверена држава – или није?
    Брнабићка је пристала на све захтеве опозиције, сем на један. А онда се (опет) умешао председник па је пристала и на тај затев. До јуче противзаконито, данас није?!! Законито – или незаконито?
    Осим што је и овим доказала да не мисли својом главом, пристала је, унапред, на испостављање нових захтева опозиције, док је (опозицију) не подучи, мало боље, мафија из ЕУ – доказана је, још једном, сва лабавост државе у којој И СВЕ МОЖЕ И СВЕ НЕ МОЖЕ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *