Кад злочињења прелију чашу гнева

СЛОБОДАН ЈАНКОВИЋ

Како је Европа постала прва лабораторија и инструмент мртводушничких управитеља који немају отаџбине?

Предвиђено трансформисање урбанизованих станишта од Француске до Саудијске Арабије и Емирата је пројекат насељавања људи у дигитализоване логоре. У таквим градовима, наводно паметним, кретање људи би било све ограниченије, како би економија била зеленија и угљенични отисак људи виђених као загађивача што мањи. Пекић је као врсни писац предвидео и потенцијално гађење на биљке и животиње у роману 1999, а британски Гардијан је, не обазирући се на разум, објавио да биљке загађују атмосферу – каже у разговору за Печат др Слободан Јанковић, виши научни сарадник у Институту за међународну политику и привреду и гостујући предавач на италијанским државним универзитетима Сапијенца у Риму и у Урбину. Повод за овај разговор је књига Жаришта светског рата у издању „Катене мунди“.

Да кренемо од основног питања – шта је светски рат? Има ли случајева који претходе светским ратовима у 20. веку? Ви, рецимо, помињете крсташке ратове у средњем веку.
Питања рата и мира прате историју и за ђаке су најчешће најзанимљивији део исте. Tо су прворазредне теме у међународним односима. Док је јасно шта је рат, за мир има неколико предлога дефиниције, а један је и одсуство рата, дакле, неко привремено стање. У кући у којој има свађе (а у скоро свакој су повремена појава) нешто се сломи, поквари, запуши. Моја бака је говорила, у таквим случајевима, нек ту оде зло. Рат се деси кад се умноже греси, а кад их се баш много накупи, широм света, тј. када злочињења прелију чашу гнева, онда долази и до светског рата. Оваква промишљања узрока рата су плод духовног искуства да овај свет у злу лежи. Али да бих додатно појаснио и самом себи шта је то конкретно светски рат и зашто овај садашњи видим као такав, морао сам да се окренем прво узроцима, а онда и одликама прва два. Аналитички сам користио различите ставове и увиде домаћих (од владике Николаја до Саве Живанова и Љубише Деспотовића) и страних аутора (француских, италијанских, руских, англоамеричких), помно се сусрео са „реалношћу на терену“ наше узавреле планете и књига је пред читаоцем.
Шта чини рат светским и на једном, „метафизички нижем“, научном нивоу промишљања?
Проучавајући шта је то заједничко Првом, Другом и садашњем трећем светском рату, дошао сам до две дефиниције, дуже (свеобухватније) и краће. Максималистичка дефиниција гласи да је то вишеслојни сукоб великих сила и њихових савезница са циљем прерасподеле (редистрибуције) моћи на светском плану, који садржи сукоб погледа на свет, идеолошких или религијских, економски рат за доминацију једног или другог модела привређивања (рецимо, индустрија и енергетика против финансијског капитала) или за доминацију ових или оних актера на економском плану (један финансијско-производни концерн против другог или и трећег) и, наравно, војну димензију са војиштима (местима одвијања војних операција) на више од једног фронта.
Какве су поуке великих ратова из прошлости?
Ратови који су се одвијали на више од једног континента су постојали и раније. Познат је велики Седмогодишњи рат 1756–1763. који је вођен око контроле пута за Индију, северноамеричких колонија и утицаја у Европи, и он би можда и могао да се назове светским с тим изузетком што на Африку и највећи део Азије није утицао. Ипак, остаје питање карактера тог рата. Недостаје му тоталност употребе свих расположивих средстава, а ту је и одсуство борбе између различитих модела уређења или привређивања…
Наполеонови ратови су накратко докачили север Африке, али су суштински били европска криза и промена.
Поменути крсташки ратови су имали повремена војна дејства на три континента (Европа, Азија и Африка), али је њихов домет био изузетно географски ограничен. Он је више указао на покушај повратка империјалних тежњи на Западу у традицији римских царева који су у једној личности обједињавали врховну световну власт (imperium) и свештену (као pontifex maximus), која се у средњем веку нашла у институцији римског папе.
По вашем мишљењу, кључни узрок савременог светског рата је настојање олигархије да створи глобални концлогор у коме ће човек бити роб. Њима сметају живе душе, како је рекао Достојевски: „Јер ће жива душа тражити да живи, жива се душа неће покоравати механици, жива је душа сумњива, жива је душа назадна.“ О чему је овде реч?
Олигархија је права реч за систем владавине у добром делу света. Користим неколико назива за нове властодршце – неке сам преузео, а један сам и сам сковао. Мондијалисти су јер немају домовине и цео свет сматрају својим, а не даром Божијим који је дат човечанству на старање. Глобократе су јер је глобус један од синонима за планету Земљу, а кратос je сила или државина. Дакле, они који држе власт над глобусом, или би то хтели су глобократе. Олигарси су јер их је мало, изузетно су имућни (ὀλιγαρχία – власт малобројних – од ὀλίγος – мали, кратки – и ἀρχή – начeло власти), не полажу рачуне огромној већини, иако владају. У питању је најчешће неизабрана скупина људи која управља формално демократски изабраним бирократама на Западу, или у систему Мегалополиса, како би рекао Слободан Владушић. Они настоје да сачувају позиције и учине своју власт и контролу тоталном, не би ли свет преобликовали по сопственом духовном лику. Тај лик је дубоко импрегиран мраком, тј. одсуством светлости, јер стално гледа ка амбису, а ненавиди Онога који је створио, како псалмопевац каже, велика видела. Из таквог мрачног погледа, свет постаје тамни вилајет, један концлогор.
У том замишљеном логору највећи непријатељ је душа жива. Достојевски, али и други књижевници су, као и многи уметници надахнути, како би се рекло, „свише“, „одозго“, наговестили, вероватно не сасвим рационално, него надасве интуитивно, ту борбу, тај рат за душе. Олигарси желе да умртве душу, па сам их стога назвао мртводушничком олигархијом. Када су у питању мртве душе, мисао иде ка Гогољу. Међутим, пре него на трговца мртвим душама Чичикова (у Гогољевом роману), мислио сам на Самјуела Хантингтона који је управо глобалистичку елиту која управља у САД, назвао мртвим душама. Повремено користим и синтагму хрватског националисте, официра Домазета, који је написао сјајну књигу Клонови долазе, а то је хијерархија уротника. Ђулијето Кјеза их је звао владари универзума.
Слушали сте, кажете у књизи, јерусалимског патријарха Теофила како тврди да је циљ олигархата обнова римског паганизма и борба против Христа.
Насупрот тог зјапећег амбиса у који желе да повуку све нас стоји Христос као Истина, као осветљени пут свету и свакоме од нас. Прошле године, у августу 2023, патријарх јерусалимски Теофил је примио две српске поклоничке групе, као што прима православне поклонике из целога света. Обратио нам се и после неколико пригодних питања и одговора у светлу тада долазећег празника Преображења, почео да нам говори о ономе што следи. Рекао је да владе (и то поновио два пута, а наш свештеник оба пута заборавио да преведе на српски) раде за центре моћи који нису на јавној сцени. Оне су, према његовим речима, упрегнуте у стварање новог римског паганског царства. Свака реч је овде битна. Паганско, не хришћанско, царство, какво је било од Константина Великог: то је оно што се обнавља пред нашим очима. Паганско царство је служило демонима. Рекао је и да ће са успоставом тог царства прве жртве бити они, хришћани у Светој земљи, а да ће онда доћи ред и на нас остале. Коначно, закључио је да се рат, који тренутно букти, води за то да се тај тренутак одложи или не одложи. То би значило, да у случају руске победе, свет какав познајемо добија још времена. Стрпљиво је саслушао питања, благосиљао нас и укрепио да бдимо, јер овај свет је само увод у вечност. Та свест о долазећем жртвовању је видљива у делању предводника јерусалимске Мајке Цркве, и зато није случајно владика тиверијадски Јерусалимске патријаршије одбио понуду израелске војске да га на почетку рата у Појасу Газе евакуишу већ је остао, као и митрополит Лонгин Жар у Украјини, да сакупља и чува стадо Христово, што је и дужност владичанска.
Ви тврдите да је трећи светски рат почео фебруара 2022. године – Русија ратује да би одбранила своју безбедност од уласка НАТО-а у Украјину, Украјину подржава НАТО, Турска посреднички тргује са обе стране, Кина умерено подржава Русију и проширује БРИКС, ОПЕК плус није пристао на уцене САД. Куда све то води?
То је ширење ратних дејстава на свим пољима. БРИКС, БРИКС плус и ОПЕК плус су инструменти економског рата за деколонизацију, тј. ослобођење од стране владавине, коју је после директне стране управе мртводушничка олигархија спровела економски и капиларном контролом власти и опозиције. Али и више од тога. БРИКС је реализација идеје руског државника Јевгенија Максимовича Примакова који је, суочен са Русијом која се гушила у диму згаришта спаљеног СССР-а, увидео да мртводушничка олигархија не жели никакво партнерство с Русијом. Лансирао је идеју стварања осовине Русија–Индија–Кина и тзв. мултивекторски правац, за разлику од већине тадашње елите одрасле у Совјетији која је маштарила у џинсу и гледала само пут еспреса у Риму, шетње Азурном обалом, утакмица у Лондону и журки на крововима Менхетна. Његов унук, који је започео каријеру у новинарству као и деда, посетио је Београд и говорио на обележавању поводом 25 година од НАТО агресије на Србију и Црну Гору (СРЈ). Јасно је указао оно што је старији Примаков тада увидео, да је то била најава казнене политике према непокорнима која ће уследити у Авганистану, Ираку, Либији…БРИКС тако постаје савез који, пре свега, заједнички лакше подноси удар западног човечника (израз Александра Зиновјева, који је скован с обзиром на реч мравињак), да би почео да делује и активно, па и ослободилачки. То је платформа која је помогла Русији да се уздигне из пепела, свакако не једина, и која није довољна без духовне обнове.
Што се тиче Турске, она данас игра улогу трговца који има користи и од једне и од друге стране – кроз међународне уговоре, пружање услуга транспорта Русији и продаје наоружања Украјини.
ШОС настаје 1996, као још једна идеја из истог извора. Тада као Шангајска петорка (Кина, Русија, Казахстан, Киргистан и Таџикистан). Узбекистан се придружује 2001, а 2017. још Индија и Пакистан. Да би била остварива, она је требало да буде привлачна и Кини, која је настојала да мирно уђе у улогу светске силе која ће једног дана учествовати у управљању светским поретком. Кинеска руководства, барем онај њихов део свестан да елите које владају Западом немају намеру да препусте другима светски трон, постепено су јачала сарадњу са Русијом и делимично Индијом настојећи да потенцијални притисак у северном Тихом океану ослабе сарадњом са северним суседом (Русијом) и постепеним ширењем утицаја у низу пацифичких државица, те покретањем колосалног пројекта Појас и пут.
Пример ширења прве платформе је Саудијска Арабија. Док је Ријад октобра 2015. позивао Русију да престане са интервенцијом у Сирији, већ 14. јула 2022. је председник међународног форума БРИКС изјавио да Саудијска Арабија заједно са Турском и Египтом има намеру да се придружи БРИКС-у.
Ипак, друга година трећег светског рата, 2023, показаће се као она у којој се окретање Блиског истока БРИКС-у видело још снажније са Алжиром и Ираном који постају пуноправне чланице, као и Етиопија – првог јануара 2024. Овај савез је већ економски снажнији од Запада.
Кинеска подршка Русији и паралелно проширење и јачање Шангајске организације за сарадњу и БРИКС-а, те опирање организације ОПЕК плус америчким захтевима сведоче о крупним променама и сврставању на интерконтиненталном, тј. светском плану.
У ком је стању Запад ако су, како кажете, његови симболи неолиберални гуру Сорош, полудементни председник САД Бајден, бивша челница британске спољне политике Лиз Трас, која није знала где је Ростов на Дону, али је претила нуклерним бомбама, Јувал Ноа Харари, „киборгизатор“ човечанства, Клаус Шваб, за кога су људи само бубашвабе новог поретка, надрилекар Бил Гејтс, који се представља као власник Мајкрософта? Како они мисле да победе? Или олигархат има неке друге циљеве, а Запад само користе за тајне планове стварања онога што је Зиновјев звао „глобални човечник“?
Запад је место на коме је олигархат духовно рођен. Занимљиво је да је у том смислу Европа, као континент на коме Запад и настаје, добила име по хананској речи Ереб, што значи земља таме, или земља у којој Сунце запада. То је прва лабораторија и инструмент мртводушничких управитеља који немају отаџбине, они не воле ниједан народ и за њих су сви потенцијалне слуге или робови. Слободан Владушић нам указује на планове нацистичког Рајха, који су, у крајњем исходу, били усмерени и против немачког народа.
Поменуте личности су узори, обрасци по којима пожељни становник којим управља олигархат треба да се равна. Територија је од другостепене важности. Мртводушничка олигархија жели да управља људима, да их стално надзире, а несрећни Харари који човека види као животињу – можда се не усуђујући да каже као његов гуру Клаус Шваб, као биочестицу – сања о стварању полиције мисли: јерусалимски професор жели уградњу чипа у мозак, путем којег би олигархат могао да има надзор и над мислима. Међу њима нема ниједне слободне особе, особе која се залаже за традиционалне породичне вредности и која је разборита и разумна. Ако неко послуша и погледа обраћања наведених особа, видеће колико су хендикепирани непостојањем саосећајности, тј. љубави за ближњег, особе са помањкањем разума, али и опседнуте потребом да мењају човека. Дакле, заробљени сопственим страстима, они би да поробе и остале.
Англосаксонска теорија међународних односа настојава на томе да нема никакве метафизике, него су у питању само интереси. Тврдите да је то намерно наметана лаж – јер да је тако, Европа не би стала на страну Вашингтона против Русије, пуцајући, нарочито Немачка, себи у ногу. Уосталом, кажете да „само владање и моћ нису рационалне категорије“ и да „жеља за владањем светом заправо има корене у жељи за обезбеђивањем бесмртности, то јест савладавањем смрти“. Какве се мотивацијске нити откривају у пауковој мрежи савремених међународних односа?
Најцрњи паук, кога наш народ зове непомјаник, јесте у дну мреже ка којем клизи први круг помрачене, мртводушничке олигархије. Жеља за моћи је заправо оно што тај паук обећава својим служитељима, а то је да ће уз помоћ трика, магије, технике и технологије постати као богови, тј. да ће преварити смрт и да неће стати пред лице Божије. Та жеља за владањем је изнад пуке страсти за гомилањем иметка који превазилази рационалну потребу за обезбеђењем топлог дома, обуће, одеће и хране. Жеља за владањем даје осећај изабраности и посебности олигархији која на ограничено, земаљско време, има ту моћ да помера владе, управља привредом и намеће, по својој слици и прилици, обрасце понашања. Ради се, дакле, о осећају и о сфери која надилази рационално понашање.
Прича о интересу је јефтин трик који тобож објашњава понашање влада, па су тако, наводно, шефови држава и владе сви редом патриоте који се старају само о испуњењу националних интереса, јер интерес је изнад свега. Али онај ко овако, интересно разуме ствари долази последично до закључка да његов лични интерес надилази општи, народни и национални, по оној народној да је кошуља ближа од капута. Раније се причало о националној части и угледу, а са декаденцијом је уведена прича о рачуници, тј. интересу као наводно врхунском научном увиду у начине деловања међународних односа. Ко верује у те лажи не може да објасни понашање владе Немачке, као и влада већине европских и многих других држава, јер оне, као што рекосте, а у овом рату против Русије се то види, раде против сопствених интереса.
Августа 2015. пензионисани пуковник Лоренс Вилкерсон, бивши сарадник министра спољних послова САД Колина Пауела, дао је интервју у коме је рекао да Америком не владају изабрани представници, него 400 појединаца. Олигархат, који чини 0,001 одсто становништва, доноси одлуке иза затворених врата. Шта они смерају кад је светски рат у питању?
Лоренс Вилкерсон, бивши шеф особља америчког министра спољних послова у два наврата (2014. и 2015), говорио је о владавини олигархије, тј. власти неизабраних у САД. Жеља хијерархије завереника у новом светском рату је докусуривање Европе, те пораз руских, кинеских и њима савезничких елита, које су се дрзнуле да покажу да је могуће градити свет без намераване обнове паганског римског царства у коме би сто, петсто милиона или колико већ планираних наркотизованих робова служило олигархе и њихове чуваре и надзорнике. Јасно је да је кључни циљ претварање читаве планете у Содому и Гомору као планетарни пркос Господу Богу који је створио свет из љубави.
Блиски исток је средиште великог сукоба. Својевремено сте, у „Катени мунди“, објавили књигу о тамошњем рату као „рату без мира“. Шта се заиста дешава у срцу света, тамо где је средиште три велике монотеистичке религије?
Израелска политичка класа је у току светског рата одлучила да реализује план о пуној обнови Ерец Израиља, или библијског Израела. Америчка премоћ у том делу света је изгубљена и док се нови поредак не успостави, покренута је операција која треба да доведе до анексије већине територија које је Израел окупирао 1967. Није искључено и да ће покушати да освоје јужни део Либана због потпуне контроле водотокова у јеврејској држави. Међутим, питање је колико времена ће актуална влада моћи да наставља са ратом и да ли ће режими у Јордану и Саудијској Арабији моћи да преживе такав сценарио због изузетне опозиције таквом плану од стране Арапа свих вера. Хришћанима, јасно да кажемо, нису наклоњени ни једна, ни друга страна.
Написали сте: „Мртводушна елита, склона ружном, неприродном и ненормалном, жели да потре границу, да уведе поредак бесмисла, који би био основ за ново утемељење на ружном, лажи, неприродном, погрешном, злом.“ Опет се, дакле, враћамо историософији – какав је смисао таквог подухвата? Шта се види са обзорја хришћанске есхатологије?
У књизи примењујем два приступа: један је руски историософски правац и други је нијансиранија верзија италијанске неокласичне геополитичке школе, коју данас утемељује мој колега Матео Маркони. Сјајни руски мислилац, Николај Берђајев каже: „Философија историје, историјско сазнање јесте један од путева за сазнање духовне стварности… узима човека у свеукупности дејстава светских сила, тј. у највећој потпуности, у највећој конкретности.“ Насупрот оваквом узвишеном схватању човека стоји свођење личности на мање од муве, на биочестицу.
Релативизација и одушевљено брисање граница је суштински удар на суверенитет и територијални интегритет, јер граница је увек између две суверене територије и самим тим представља изазов концепту светског или макар макрорегионалног евроунијског управљања. Италоамерички аутор Гвидо Ђакомо Препарата, са којим сам разговарао само телефоном, је у том духу указао да постмодернизам значи да је „период рационалности, напретка, тачног и погрешног, период модерне, сјаја учености, завршен“. Дубљи смисао је у томе да, с обзиром на то да граница, осим што представља разликовање унутрашњег од спољашњег, јесте, у исти мах, препрека поистовећивању тачног и погрешног, истине и лажи, нормалног и ненормалног, природног и неприродног, ружног и лепог, љубави и мржње. У таквом ружном свету, мртводушничка олигархија је стално у страху, јер не зна за Бога. Како пише Берђајев: „Страх је производ богоостављености.“ У том страху они дижу куле, физичке и духовне. Нове вавилонске куле ће, наравно, нестати у огњу краја света. Тиме сам се у књизи подробно бавио.