ЗЕЧЕВИЗИЈА – Изобличено лице Београда

Телевизија Н1 уприличила је у прошли петак (19. априла 2024) Дан Д за прозападну опозицију, који је требало да је укрепи и фаворизује, а изненада се претворио у прави дебакл онога што је себе називало „Србија против насиља“ и што се те вечери на наше очи брзо и без великих формалнoсти распало јер је и настало преконоћ, на нездравим ногама, тј. на насилној политичкој инструментализацији једне трагедије

Лажљива и противсрпска (што значи и противбеоградска) прекогранична телевизија Н1 уприличила је у прошли петак (19. априла 2024) Дан Д за прозападну опозицију, који је требало да је укрепи и фаворизује, а изненада се претворио у прави дебакл онога што је себе називало „Србија против насиља“ и што се те вечери на наше очи брзо и без великих формалнoсти распало јер је и настало преконоћ, на нездравим ногама, тј. на насилној политичкој инструментализацији једне трагедије. Дакле, ова се опозиција истог јутра расцепила по вертикали и растурила на разне стране: једни ће у бојкот избора заказаних за 2. јун (иако невољно признају да то никада није био богзнакакво оружје), други ће изаћи на ЦРТУ, са њом у позадини, трећи још гледају шта ће, а оне који прете некаквим насиљем и нередима, кафанске мангупе и задригле отпораше, нису ни звали на свој спровод.
Све у свему, на вапијуће питање водитеља Н1 Шовљанског они признају назор и кроз зубе да више не постоји њихова коалиција, али сви се надају – бољем! Пример перманентног слуђивања својих и других бирача које траје од почетка – а биће томе несрећних годину дана! – збир је последњих доказа апсурда на којима се темељила њиховa стратегија. А ње (икакве политичке стратегије), заправо, никада није ни било осим отимања власти уз помоћ НАТО-а, ЕУ и евентуално обојене револуције, што је требало да преко леђа Београда некако (смислили су, ваљда, њихови спонзори неку мапу пута!) доведе до испуњења четири главна захтева Колективног запада: признање Косова de facto и de iure, пуштање Српске низ воду, санкције Москви и потпуни прекид са Русијом и Кином. Сва четири услова се у међувремену претварају у sine qua non српског опстанка, дакле у преокрет државне политике, сасвим у духу недвосмисленог и одлучног мишљења премоћне већине народа.

ФАНТОМСКА АНОНИМНОСТ Окидач за Дан Д требало је да буде неки филм (!) који је важно најавио ПроГлас – ко бајаги сведочење покретне слике о покраденим изборима у децембру 2023 – најављена светковина документарца и истине, синтеза правде и уметности. Оно што је, међутим, овде приказано под насловом Системска превара или тако некако и није филм него политички памфлет најниже сорте, сачињен од трикова ноторне обмане. Ту се лицитирају познати ставови опозиције у виду идеолошких директива, које издају судија Мајић и слични, али је најзанимљивије како прогласовци замишљају филмску реторику неког вишег, софистицираног реда. То је тек да се искидаш од смеха! „Аутентична прича“ о нечијој мајци, непужној жени оп преко сепампесет гопина, коју киднапују неки мрачњаци из Мале Крсне и одводе је на обуку за гласање у Гроцку или Калуђерицу, па се она конспиративно јавља сину тек када постаје свесна да је злоупотребљена, изводи се помоћу композитних силуета, блуровања и деформисаног гласа, све самих показа аутентичности призора. Без зазора и срама користи се опскурни ТВ језик већ одавно напуштен у заиста софистицираним „културним индустријама“ изборног инжењеринга. Документарности ни за лек. Игнорисано је прво начело покументарног филма Џона Грирсона (1934) да покументарни филм мора бити снимљен на лицу места без уплитања маказа и накнадне интервенције, са крајње упрошћеном монтажом и избегавањем трикова. То је постало средиште целе онтологије филма које и почива на утиску стварности и иманентне реалистичности медијума, који не трпи вишак резова. Сада је, међутим, на делу тотална монтажа, тј. тумбање свега и свачега у сврху политичке пропаганде. Овде више ни слике нема, него су докази блур, композит и звучна писторзија! Ко ће још у то да поверује у данашњој експлозији грирсоновских и флаертијевских начела у новом, дигиталном кључу? Нико, па ни обожаваоци „објективног и професионалног Н1“ чије су методе старе тачно један век и потичу од Дзиге Вертова и пропаганднe совјетске лажи о „животу ухваћеном изненада“, који цео почива управо на монтажи и конструкту стварности. И ово је, дакле, један такав конструкт, али виртуелан, рутински дигитално сервисиран и тиме још лажнији. Такав утисак аутентичног треба да појачају дилетантски регистровани призори са мобилног за које се не зна ни кад ни где су снимљени, све доказ до доказа онога што саопштава voice over неке социолошкиње или „активисте“ који још није постао „аналитичар“.
Било је и сировог насиља у виду бахатости и безобразлука. Анонимни синеаст са мобилним упада у приватно возило двоје старијих људи и вришти „Аааа какви су вам то папири? Аааа шта то радите? Ааа кршите закон!“. Пензионери згранути, покушавају да се одбране од напасти и једва га изгурају из кола. Помахнитали „сниматељ“ јури већ за другим аутом, слика таблице, урла колико га грло носи и измахује камером са свог мобилног одакле излази само кошмар дивљих слика и крикова! Овде је свакако требало да се нађе неки орган реда, јер је очито у питању била серија насилничких напада. Ево атака на интегритет личности и људска права! Ево говора мржње на делу! Да ли је ово тај „активни бојкот“ који нас чека приликом вршења грађанске дужности на следећим изборима, којима нам прети онај ђилкош? Инсулти, блокаде, омаловажавање и физичко насиље, нарочито према старијим, постали су одавно „нова нормалност“ ове Србије против насиља што на добро никако не може изаћи.

Ипак најгора је фантомска анонимност целог овог пројекта. Осим функционера или челника НВО који повремено дају нека упутства за гледање, сваки „сведок“ је сакривен или покривен, без имена и презимена, без навођења места, времена и околности под којима даје изјаву. Царује затамњење и ометање нормалне перцепције призора. Шта је овде уопште веродостојно, на шта се непрестано позивају Н1 и његови актери и о каквој системској превари покушава да говори овај филм? Ако заиста говоре истину, чега се плаше, зашто се брижљиво скривају и инсистирају на анонимности? До краја не сазнајемо ни имена његових аутора и екипе која га је саставила нити продуцента целе ове манипулације (иако у генези већине архивских снимака и других аудиовизуелних материјала налазимо углавном исти извор – Н1) . Збиља, ко су аутори овог „филма“? Да ли им је пошло за руком да се успешно камуфлирају? Цела ова дигитализована постистина долази из исте кухиње и све смо то давно открили. Без обзира о ком је жанру или садржају реч, иста екипа „креира“ све документе и фикције у другосрбијанском кључу; све у корист исте, српске штете. У њих влада аутошовинизам дубоко усађен у сваку пору јавног говора било које филмске или телевизијске врсте. Ту нема разлике између документа и фикције и све је подређено идеолошком негирању сваког српског становишта.

ЗЛО ЋЕ ИХ ПОЈЕСТИ Стога подозревам да су то су исти они који су срамно сручили кофу фекалија у лице наше измишљене предратне престонице у назови ТВ серији Сенке над Балканом као урадак једне тадашње куферашке, војвођанерско-башчарсијске и ко зна какве друге порно-банде, довучене с коца и конопца; управо оних који стари, изворни Београд мрзе и ни по чему му не припадају. Погледајте само то изобличено лице друге Србије или анти-Србије из данашњег „круга двојке“ или са новоназиданог Врачара! Ти су упали у октобру 1944. у виду својих предака из Удбине, поизбацивали или побили староседеоце и увалили се у свој лако освојени, титовски хабитат. За њега се грчевито држе већ седамдесет година и оданде сикћу и уједају исти тај мирни и доброхотни Београд, који и даље живи поред њих и пушта их да лају. Али познају се одмах. Ништа им не вреде ни пудлице ни стилски сатови, ни дупли скоч on the rocks, из уста им бије страшни базд црних брда који се не да раскужити генерацијама унатраг и унапред. Те госпоје реже као и њихови обесни синови по шанковима и клубовима старе Јалије или по Каленићу и потписују какве год прогласе само да их нико не макне из предатог им Београда, на ову беду осуђеног до данас.
И све то долази са две туђе телевизије које су силом насрнуле на нашу душу и чије је лице ванредно описао Шапић као искривљено оп зла. Зло ће их појести. Све, ама баш све што се на њима може чути је лавеж мржње према Србима и свему српском, нарочито према главном граду већинског народа у овој земљи, у којој се он (тај народ) сада бори за опстанак. Можемо колико год знакова чуђења да поставимо иза ове констатације, али тако јесте и тако ће бити до 2. јуна 2024, када ћемо дефинитивно ставити тачку на ове душманске ударе. Једном занавек. Београд је, као и Косово, срце Србије! Нарочито Врачар са највећом српском светињом. Увек био, у сваком досадашњем рату па и у овом, засад углавном хибридном. Виче још са Дунавског кеја мајор Гавриловић, кога су 1945. Титови скојевци пребили на смрт: „Образ Београда, наше престонице, има да буде светао… Живео краљ! Живео Београд!“