„ШОК-ТЕРАПИЈА“ ПОТРЕБНА И ЗА МЕЂУНАРОДНИ ЕКОНОМСКИ ПОРЕДАК?

Проблеми глобализације 2.део

Треба схватити да раст неједнакости до кога је дошло у свету последњих 40 година није неизбежан и свет може брже да се развија уз мање неједнакости. Постоје многе земље у којима неједнакост није расла или се чак смањивала за знатан део становништва. То су Кина, Сингапур, Маурицијус, скандинавске државе у дугом периоду своје послератне историје, Словачка као земља највеће једнакости у Централној и Источној Европи. Неједнакост се испољава у два главна подручја: 1) неједнакост у приходима (повећава се смањењем пореских стопа за грађане са вишим примањима); 2) неједнакост у имовини која је још израженија него неједнакост у приходима

Истовремено с кризом глобализма и Европске уније коју је појачала Велика рецесија из 2008. свет је суочен и с постепеним јачањем протекционизма који је отпочео и пре 2007. године са најавом мултиполарног света који се већ помаљао иза кулиса америчке доминације. Период од 1980. до 2008. сматра се „златним добом“ либерализма у међународној трговини. То се поклопило с политикама Вашингтонског консензуса, транзицијом социјалистичких земаља у тржишну привреду, победом неолиберализма, формирањем Светске трговинске организације и успостављањем Новог светског поретка у чијем су центру биле САД. Дошло је до снажне политичке, технолошке и економске либерализације и глобализације. Број земаља покривених уговорима о слободној трговини порастао је са 16 у 1989. на чак 171 земљу 2009. године, а удео светске популације која учествује у отвореној економији са 25 одсто на 90 посто. Обим спољне трговине у свету нарастао је седам пута, а у САД више од 30 пута.
Међутим, после кризе из 2007. убрзани су и појачани процеси новог протекционизма. Ово се поклопило са мултиполарношћу, јачањем Русије (војно и геополитички), Кине и Индије (економски). Појавио се БРИКС – Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка, чије су политике нагињале протекционизму. Сама економска криза ојачала је модел државне интервенције, веће контроле капитала, појачане финансијске регулације, пада у обиму међународне трговине и страних директних инвестиција. Растући захтеви за реформом ММФ-а, СБ, СТО, ЕУ ишли су у правцу веће једнакости и равноправности мање развијених земаља, где ће слободна трговина имати другоразредну улогу у односу на питања равномернијег развоја и смањивања сиромаштва. До застоја је дошло још 2001. у оквиру Доха рунде преговора у СТО ради даље либерализације и због растућег неповерења у СТО. САД су се током Трампове ере повукле из лидерства, а Кина и друге земље нису биле спремне да попуне тако настали вакуум. Групу Г8 је напустила Русија, Г7 и Г20 нису оствариле значајније успехе у међународној координацији економских политика, а током Трампове ере САД су напустиле и глобални споразум о климатским променама, док је обустављен и даљи рад на постизању Трансатлантског и Транспацифичког споразума о слободној трговини, као што је раскинут низ међународних договора у области политике, контроле наоружања и контроле атомске енергије. Протекционистичке мере јачају од 2006. године у форми индустријских политика, трговинских рестрикција, промоције домаће технологије, у домену техничких стандарда и заштите животне средине (зелени протекционистички стандарди). Велика рецесија и ковид криза обориле су БДП, ФДИ, обим спољне трговине, ниво финансијских трансакција. Јаке протекционистичке мере од 2008. па надаље спроводе Кина, Индија, Русија, Бразил, па и ЕУ у односу на САД током владе председника Трампа и према Кини у односу на пројекат Пут свиле – Појас и пут. Најновији ударац слободној трговини даје царински рат који је започет између САД и Кине као две доминантне светске економије и он се постепено прелива и на друга подручја економије, на геополитичку сферу и трку у наоружању. Председник САД Бајден наставља Трампову политику у односима с Кином, па свету прети не само рат с Русијом већ и „хладни економски рат“ с Кином. Свакако, мултиполарност у економским и политичким односима и јачање протекционизма биће константа светске економије у наредних 10-15 година.

КРИЗА НЕОЛИБЕРАЛИЗМА И НАПУШТАЊЕ ПАРАДИГМЕ Посебна тема савремене економије везана је за кризу неолиберализма у економској теорији и економској политици и потребу напуштања ове парадигме. То се већ десило у Великој рецесији и пандемији када се опет посегло за кејнзијанским подстицајима, а Вашингтонски договор напушта и ММФ (политике раста, смањење неједнакости), па и најбогатије државе света. Као што су многи критичари неолиберализма показали:
Тржишта по правилу нису ефикасна, ни конкурентна, информације су насавршене и непотпуне.
Доминирају олигополи, монополистичка конкуренција и монополи као тржишне структуре.
Привредни субјекти нису рационални, већ често доминирају паника и неизвесност, тржишни исходи нису стабилни и ефикасни.
Постоје јавна добра и бројне екстерналије у којима тржишта отказују у односу на државу.
Дерегулисана финансијска тржишта без контроле капитала, по правилу, воде у кризе и нестабилности.
Толико хваљена независност централних банака може да обори привредни раст и повећа незапосленост у односу на перформансе привреда у којима су централне банке мање независне (Кина, Индија) и настоје да допринесу расту БДП-а и запослености.
Раст често не мора да буде стабилан (ако је заснован на задуживању), а не мора да буде ни добар за већину друштва (ако користи од раста присваја само мала класа богатих појединца или земаља).
У погрешним моделима тржишта, понуда и тражња су увек једнаке, а претпоставке о постојању тржишта пуне конкурентности не постоје нигде у пракси.
У својим занимљивим књигама – 23 ствари које вам не кажу о капитализму и Економија: упутство за употребу, корејски економиста Чанг, који иначе ради као професор политичке економије на Универзитету у Кембриџу, на неконвенционалан начин је критиковао неокласичну и неолибералну економију, разбијајући многе предрасуде које постоје у теорији у вези с капитализмом, али и са економском теоријом и политиком. Чанг нас упозорава да слободна тржишта не постоје, да међународна трговина није правична, да је већина руководилаца преплаћена и да неокласична теорија о менаџерским накнадама на тржишту рада није тачна, да су индустрија и производња и даље важне, да се сиромашне земље нису развијале на неолибералним политикама, већ на значајној улози државе, да међународни поредак треба да фаворизује мање развијене земље, да треба умањити значај финансијских тржишта, да свака стабилност није добра, као ни сваки раст, (јер може припасти богатима и корпорацијама) и да инфлација, ако подстиче раст, није тако лоша.
У економској теорији доминира модел неолиберализма коме се могу упутити многе замерке.
Постоји тежња да економија буде егзактна наука у којој доминирају математичко-економетријски модели, а све подлеже мерењу, емпирији и квантитативној верификацији. Тако се економија претвара у неку врсту природне науке у којој је све објективно и нема места за вредносне судове, морал, правду, једнакост и благостање. У условима детерминистичке науке све се заснива на оптимизацији и најефикаснијој употреби ресурса којима се одређује циљна функција (максимална корисност или максимални профит), а теме везане за расподелу, смањење неједнакости, социјалну правду имају трећеразредни значај.
Либералистичка економска теорија и политика служи као средство које треба да оправда експлоатацију сиромашних слојева и држава, а затим да задржи статус кво привилегованог положаја богатих класа и држава. Економија се тако претвара у лажну науку и идеологију у којој економске теорије не одговарају емпирији и стварности, већ служе као оправдање за експлоатацију и класне разлике.

ТРЖИШТА НИСУ САВРШЕНА Водеће земље Запада (ВБ, САД) прешле су на политику слободне трговине тек када су осигурале међународну економску доминацију; до тада су водиле веома протекционистичку економску политику; ни данас слободно конкурентно тржиште не постоји у САД, земљама ЕУ, Јапану, већ доминирају олигополи, ТНК и ограничена конкуренција. Корпоративни облик управљања је у кризи, јер доводи до нереално високих плата, оријентације акционарских друштава на кратак рок и нерационалног понашања које максимизира бонусе појединаца и тржишну вредност акција; у таквим околностима често изостаје дугорочно инвестирање. Тржишта нису савршена и без државне регулације доводе до криза и нестабилности, јер њима управљају себични, похлепни, користољубиви људи склони манипулацији и ирационалним одлукама; кризе су законитост тржишних привреда и зато је неопходна снажна државна регулатива.

На тржиштима доминирају психолошки фактори, нерационалне одлуке појединаца, паника, вештачко стварање потреба, манипулативни маркетинг, укуси и преференције иза којих не стоје реалне економске снаге. Тако се цене често заснивају на вештачким несташицама које доводе до велике редистрибуције богатства; тиме се стварају шпекулативни мехурови на тржишту некретнина, код информатичке технологије, код цена нафте и других ресурса; у формирању цена нема објективних економских закона и мерила, већ често ирационалног понашања и психологије подложне манипулацији и превари.
Само су малобројни економисти упозоравали на предстојећу кризу (Рубини, Кругман, Штиглиц); нобеловац Лукас је сматрао да су кризе далеко иза нас, јер имамо способност предвиђања у управљања кризама; Фридман и Хајек су веровали у непогрешивост тржишта и саморегулације; многи нобеловци награђени су за теоријске радове који су далеко од емпирије и ствараности; Мертон и Скоулс, који су награђени Нобеловом наградом за моделе финансијског одлучивања, банкротирали су на челу својих инвестиционих фондова; неолиберална економија је постала врста дедуктивно-аксиоматске теорије удаљена од стварности са замишљеним идеализованим и идеологизованим светом утопије који постоји у уџбеницима и професорским кабинетима; упркос томе, ове теорије и даље доминирају у уџбеницима и водећим економским факултетима света; економисти квантитативци нису предвидели Велику рецесију; боље резултате у предвиђању дали су економски историчари и институционалисти.
Историчар Мек Клоски у књизи The rethoric of economics веома оштро критикује неолибералистичку економску теорију тврдећи да су економска теорија и пракса подвојене, да је економија подељена на теорију без чињеница и чињенице без теорије, да неке теоријске претпоставке економије више личе на објављену веру него на науку, да су предвиђања у економији практично немогућа, а да је Кејнзова теорија постигла велики успех и тачност упркос чињеници да је лишена строгих математичких формула и економетријско-емпиријске провере њених хипотеза.

РАЗЛАЗ ЕКОНОМСКЕ ТЕОРИЈЕ И ПРАКСЕ У таквим околностима кад су последице тржишта несавршене информације, екстерналије, неједнакост, негативна селекција, морални хазард, погрешни подстицај, висока незапосленост, берзанске шпекулације, хипертрофирани финансијски сектор, мехурови на тржиштима и напади панике, економске кризе и рецесије, неопходна је појачана регулаторна и интервенционистичка улога државе: за већу социјалну сигурност и заштиту, за смањење светске неједнакости, за стабилан одржив раст и повећање запослености, за промоцију иновација и развоја, за враћање поверења и солидарности, за стварање система међународних финансијских резерви (у оквиру реформе ММФ-а) да би се предупредило настајање криза, за пораст агрегатне тражње на светском нивоу, за равнотежу тржишта и државе, за регулацију финансијског сектора и банака, као и монопола и екстерналија, за нову индустријску и развојну политику, као и за активнију заштиту и очување животне средине.
Треба схватити да раст неједнакости до кога је дошло у свету последњих 40 година није неизбежан и свет може брже да се развија уз мање неједнакости. То је прво питање које читаоци треба да схвате. Постоје многе земље у којима неједнакост није расла или се чак смањивала за знатан део становништва. То су Кина, Сингапур, Маурицијус, скандинавске државе у дугом периоду своје послератне историје, Словачка као земља највеће једнакости у Централној и Источној Европи. Неједнакост се испољава у два главна подручја: 1) неједнакост у приходима (повећава се смањењем пореских стопа за грађане са вишим примањима); 2) неједнакост у имовини која је још израженија него неједнакост у приходима. Оне намећу потребу реформе система социјалних трансфера и пореске политике, а искуство многих европских земаља показује да процес корекција неједнакости путем трансфера и пореске политике знатно умањује првобитну неједнакост коју доноси тржиште. Глобалне тенденције су пораст ренте, цене имовине и станова, раст капиталне добити, лош положај деце и сиромаштво деце, смањење могућности избора за сиромашне у образовању и напредовању на друштвеној лествици успеха и вишег стандарда, смањење пореза за богате на имовину, експанзија монопола који повећавају редистрибуција дохотка и богатства, све већа концентрација богатства у рукама једног процента најбогатијих, високе наднице и надокнаде за запослене у финансијском сектору, раст кредита који је у функцији банака и финансијских тржишта, а не зарад привреде и малих и средњих предузећа. У књизи Велика подела Штиглиц се нарочито детаљно и оштро бави питањима неједнакости, истичући да је то питање политичког избора и да може бити успешно решено и предлаже бројна применљива решења у фискалној политици, пореској и политици јавних расхода, у социјалној политици, образовању, здравству и развојној политици. Трагање за рентом (rent seeking) је доминантна пракса богатих, а не доноси раст БДП-а; нижа гранична склоност потрошњи богатих којима припада све већи део „колача“ обара глобалну агрегатну тражњу и успорава раст, поткопава социјалну кохезију и друштвено поверење у државу, институције и политику, ствара утисак да су банке „убиле“ привреду САД, али и других богатих земаља. Програми за смањење сиромаштва, реформа социјалне и пореске политике (повећање пореза на доходак, имовину, капиталну добит), увођење јединственог пореза на профит корпорација и нестанак „пореских рајева“ само су нека важна питања, као и предлози конкретних решења за побољшање стања у светској привреди.

Краj