Разарањем у лов на главе

Рат у Гази

Иако је и за најмоћније службе у ратним условима скоро немогуће ликвидирати типоване појединце, рекло би се да се лов на вође Хамаса користи за наставак ратних злочина и етничко чишћење у Гази

И друге моћне обавештајне службе повремено планирају ликвидације, али само за Мосад је то постао рутински посао. Кроз своје активности, од оснивања (1948. године) па до данас, Мосад показује да су атентати и физичке ликвидације основа израелске безбедносне доктрине, посебно када су у питању Палестинци. За праксом Мосада повеле су се и друге две обавештајно-безбедносне агенције, унутрашња Шин бет и војна Аман, зато што су ликвидације као метод борбе против непријатеља Израела примењиване и унутар земље и у иностранству. Тако је Израел по броју атентата и ликвидација далеко надмашио све друге државе и обавештајне службе на свету. У почетку, након Другог светског рата, такву репутацију су стицали откривањем, ликвидацијом или киднаповањем нациста који су учествовали у Холокаусту а крили се широм света. Наравно, то нико није осуђивао и свет је на такве акције гледао позитивно. Након тога, утрениране акције ликвидација кренуле су и према палестинским вођама и другим значајнијим личностима за које су проценили да угрожавају Израел, где исто тако по инерцији, под „ореолом“ страдања и Холокауста, Израел и даље није критикован.
Други интензивни талас ликвидација у иностранству наступио је након „Минхенског масакра“ 1972. године, када је група од осам палестинских терориста из организације „Црни септембар“ киднаповала и убила 11 израелских спортиста на олимпијади у Минхену. Сматра се да је тада у Израелу основан тајни „Комитет X“, који је одобравао ликвидације терориста који су директно или индиректно учествовали у масакру, а ликвидирано је укупно 35 лица. Не зна се да ли је „Комитет X“ био ад хок институција или и данас постоји и одобрава ликвидације лица које обавештајне службе означе као опасност по Израел. Лице чија би ликвидација била одобрена звали су „мртвац који хода“ и то је у пракси заиста било тако.
Касније, нису то увек били терористи или војне вође Палестинаца, него и политичке вође, чак и научници и писци, али и то је пролазило без адекватне осуде са Запада, без обзира што је у питању кршење међународних закона и конвенција. У Израелу се на такве атентате и ликвидације увек гледало као на „продужену руку израелске правде“ иако су практично доношене смртне пресуде без суђења, што је прикривано високим мерама тајности.
Бројност оваквих акција, сложеност и политичка осетљивост приликом извођења у иностранству, условили су да Мосад у своју организациону шему угради посебан специјализовани одсек под називом Кидон, који сачињавају тимови за егзекуције и отмице. Управо због осетљивости и тајности Кидон је потчињен директору Мосада. Најбољи показатељ да оперативцима Кидона није досадно су бројеви – у просеку је изведено 38 оваквих акција годишње, дакле око три месечно, што је веома много с обзиром на сложеност, ризике и избегавање политичких и правних импликација. Треба нагласити да нису све планиране ликвидације биле успешне, али упорност је евидентна, јер је на неке личности атентат покушан више пута. Зато и није нека дилема да ли израелске обавештајне службе могу да ликвидирају вођу или вође Хамаса, у првом или неком следећем покушају, јер они све време изводе такве операције. Ипак, без обзира на њихову праксу, актуелна ситуација је и за њих сасвим нова и непозната, због општег хаоса у Појасу Газе који су сами створили бесомучним и неселективним бомбардовањем и ракетирањем цивила.

(НЕ)КОРИСНЕ ЛИКВИДАЦИЈЕ Мосад има широк спектар начина ликвидација типованих личност које изводе тимови Кидона, од ватреног оружја, постављања бомби под аутомобиле, експлозивних направа уграђених у предмете за личну употребу (на пример телефон), отровних супстанци, радиоактивних изотопа (сумња се да је Јасер Арафат отрован полонијумом). Први су почели да користе извиђачке и наоружане дронове, за надгледање и ликвидацију тачкастих мета, типованих палестинских вођа. Постигли су савршену прецизност, до мере да могу ликвидирати типовану особу у покрету, у колима.
Међутим, то важи за мирнодопски период, а у рату је тешко примењив. У ратно време (и не само ратно) све више се користе услуге израелске војске, посебно авијације, која дејствује по времену и простору на основу података обавештајних служби. Било је израелских политичара који су упозоравали своју владу и шефове Мосада, Шин бета и Амана да такве ликвидације дугорочно могу бити контрапродуктивне за безбедност Израела јер допунски распирују мржњу и фанатизују појединце и групе до нивоа спремности на самоубилачке акције, па и на акције које штете палестинском народу само да би се нанела штета Израелу. Њихова упозорења су грубо игнорисана јер је превладало мишљење да, док израелске службе побеђују у обавештајном рату по основу тајних операција, мање су шансе да Израел мора водити конвенционални рат.
Сада је дефинитивно Палестинац Јахја Синвар означен и медијски обрађен као главни вођа и идејни творац плана напада на Израел 7. октобра. Зову га „мали Хитлер“ и проглашавају га за израелског Бин Ладена на кога је отворен до сада невиђен лов са циљем да се ликвидира. Његов случај би се могао анализирати са становишта да су тајне ликвидације контрапродуктивне за безбедност Израела. Синвар је случајно преживео три покушаја ликвидација, с тим што је остао без ока, и то је могло изазвати његову неконтролисану мржњу према Израелу.
Добар пример је и Мухамед Даиф, командант војног крила Хамаса који је преживео шест атентата од стране израелских обавештајних служби. У једној од тих акција дејством израелске авијације погинули су му супруга и, како кажу извештаји, најмање једно дете. Тако је и он постао прави фанатик препун мржње и жеље за осветом, где и сулуде акције нису искључене.
Није сасвим јасно зашто је баш Синвар типован као „израелски Бин Ладен“, што је јасна порука да мора бити ликвидиран на сличан начин, ма где био. Иначе, рођен је 1963. у избегличком кампу у Гази, а члан је Хамаса од његовог оснивања 1987. године. Наводно, у Израелу је осуђен на невероватних 426 година затвора због убиства два израелска војника 1989. Помало је чудно да је пуштен у размену затвореника управо с Хамасом који сада угрожава Израел. Након размене напредовао је у хијерархији, основао је војно крило Хамаса (ИКБ) и њихову обавештајну службу.
Ипак, све ово што Израел и западни медији јављају у вези са Синваром, треба узети са резервом – зашто су се устремили на њега као на вођу Хамаса иако он то у ствари није. Милитантну групу Хамас, која је до напада на Израел била легална власт у Појасу Газе, изабрана на изборима, предводи Политбиро од 15 чланова, на чијем челу је политички шеф Исмаил Ханије. Иако је Синвар основао ИКБ, он данас њиме не командује, него Мервин Иса и Мухамед Даиф.
Ако је тачно да Јахја Синвар стварно стоји иза плана напада на Израел, ова личност заслужује дубљу анализу. Како време одмиче, постаје све јасније да напад на Израел од стране Хамаса, сем декларативно, нису подржали ни Иран ни било која друга арапска и муслиманска држава. Није се директно укључио чак ни Хезболах, сем ситних чарки, па испада истинита тврдња њиховог вође да су и они изненађени нападом Хамаса.
Најчудније је у свему што акцију Хамаса не подржавају Палестинци Западне обале, Фатах, и њихов вођа Махмут Абаз, који се чак састао и разговарао са америчким државним секретаром Ентонијем Блинкеном. Веома је суздржан у изјавама а камоли у евентуалним акцијама. Испада да је Хамас све то урадио на своју руку. Ако је то тако и ако је акцију напада на Израел стварно планирао Синвар, поставља се питање у чијем он интересу ради и за кога јер све је испало као највећа катастрофа за палестински народ у Појасу Газе.
Тако има основа да се размишља, па и анализира да ли је Синвар можда попустио под тортуром у израелском затвору и да ли је врбован од стране израелских обавештајно-безбедносних служби. Времена за то је било (24 године је провео у затвору) а сасвим довољно и аргумената да се уцени и сломи с обзиром да је практично осуђен на доживотни затвор. Док је био у затвору, Израелци су му буквално спасли живот успешном операцијом тумора на мозгу. Има података да је с њим разговарао шеф Шин бета лично, а тако висок ниво за разговоре се практикује само када неко моћан и утицајан даје обећања која може да оствари. Да ли је врбовање разлог што је, и поред тако тешке пресуде за убиство два израелска војника, пуштен у размену? Питања се даље сама намећу – да ли је Синвар напад на Израел иницирао сам или по инструкцијама израелских служби, конкретно (шефа) Шин бета? При томе треба имати у виду да су израелске и америчке обавештајне службе некада подржавале јачање Хамаса, како би ослабиле Фатах и Јасера Арафата и изазвале сукоб међу Палестинцима Западне обале и Појаса Газе. Значи, већ тада су били у вези с некима вођама Хамаса а Јахја Синвар је, поменусмо, члан Хамаса од његовог оснивања.

ИЗГОВОР ЗА ЗЛОЧИНЕ Ако је Синвар врбован од Мосада или Шин бета, зашто би га сада прогласили за главног непријатеља Израела? Зато да би с њега скинули сваку сумњу и да би с таквим „заслугама“ стварно постао главни шеф Хамаса. Након тога Израел би могао преко њега управљати догађајима у правцу ескалације, деескалације, резултата преговора и свега другог. Наравно, у овом тренутку то су само размишљања, али не без основе. Право питање је шта је сада прави, стратешки интерес Израела, јер је утисак да се отварањем лова на поједине лидере Хамаса, конкретно на Синвара, унапред правдају будуће војне операције у којима ће масовно страдати цивили, па и деца, болесници, рањеници. Као да се неко труди да Појас Газе учини немогућим за опстанак палестинског народа, што води у етничко чишћење. Најављује се бомбардовање болница у Гази, и док свет не верује да је то могуће, то се у пракси увелико дешава. Сада на основу обавештајних података тврде да је главни штаб Хамаса у коме се налази и Јахја Синвар баш испод највеће болнице – Ел Шифа у Гази, а саветник израелског министра одбране каже: „Израелска војска нема избора већ мора да изведе војну операцију у највећој болници у Појасу Газе јер су испод ње главне базе Хамаса и мрежа тунела. Надам се да ће САД подржати такву војну операцију, чак и ако буде убијено хиљаду цивила.“ Ова изјава говори да израелски званичници брину само о томе шта ће рећи администрација САД и да их не интересује шта ће други казати о њиховим војним операцијама, као да им је неко обећао да неће одговарати ма шта учинили према цивилима.
Израелски званичници као да се такмиче ко ће дати неприхватљивију изјаву. Тако бивши начелник Савета за националну безбедност Израела (генерал-мајор у резерви) каже: „Газа је у великој мери нацистичка држава у којој су они успели да регрутују читаво цивилно становништво у борби против Израела.“ Шта је то него тврдња да је убијање цивилног становништва оправдано. Бројност и разорност израелских ватрених дејстава према цивилима говори да Женевске конвенције у овом рату не важе, па ни основни принципи хуманости. Ракетиран је и конвој хитне помоћи управо у близини болнице Ел Шифа, убијено је 15 а рањено 60 лица. Израелски званичници и за то имају објашњење: „Наглашавамо да је ово подручје зона борбе. Цивили у том подручју су стално позивани да се евакуишу на југ ради сопствене безбедности.“
Да ли то треба Израелце подсетити да је и у рату забрањено дејство по колима хитне помоћи и да је то ратни злочин? Према ономе како ствари стоје, нико сем Американаца не може натерати Израел да заустави ове масакре цивила. Зато притисци светске јавности морају бити усмерени према администрацији САД (све више се говори и о њиховој одговорности за страдање цивила) да зауставе израелску војску, захтевају прекид ватре и преговоре као начин решавања проблема.