„ШОК-ТЕРАПИЈА“ ПОТРЕБНА И ЗА МЕЂУНАРОДНИ ЕКОНОМСКИ ПОРЕДАК? (први део)

Проблеми глобализације

Који су могући правци реформе међународне економије? Како успоставити фер глобализацију и праведније међународне институције? Штиглиц, Кругман, Амартја Сен, Милановић, Тирол, Чанг и бројни други угледни међународни економисти и нобеловци нуде читав низ предлога за побољшање односа, од којих се неки полако (често и силом прилика) усвајају

У технолошком, економском и културолошком смислу, глобализација је неизбежан процес који има своје позитивне стране: бржа комуникација, нижи трошкови, повезивање различитих људи и култура, убрзанији развој економских односа, развој туризма, саобраћаја, брже повезивање људи. У негативном смислу, глобализација тежи ка стварању централизоване контроле над светом путем међународних мултилатералних организација, наметања једног обрасца економских и политичких односа, брисања нација, држава, аутентичних и специфичних култура и концентрације светског богатства у рукама мале, добро организоване и релативно скривене елите. Видљиви аспекти глобализације су Нови светски поредак, неолиберална агенда, злоупотреба људских права, стварање супердржава каква је Европска унија, рушење влада која не одговарају интересима међународних корпорација.

СТВАРАЊЕ „ЦИВИЛИЗОВАНОГ УТЕРИВАЧА ДУГОВА“ У Бретон-Вудсу у САД створен је Међународни монетарни фонд заједно са Светском банком по моделу америчког министра финансија Харија Декстера Вајта, а одбачен је алтернативни предлог чувеног Џона Мајнарда Кејнза. Кејнзов предлог био је релативно једноставан. ММФ треба да даје финансијске зајмове државама које имају платнобилансне тешкоће, а да се од држава које имају суфицит наплаћује камата, из које би се делимично финансирали проблеми земаља с дефицитом. ММФ би био једна врста међународне клириншке уније у којој би сви били заинтересовани да платни биланси буду у равнотежи. ММФ не би био институција која кроз програме структурног прилагођавања намеће земљама у развоју економску и политичку агенду која одговара глобалним интересима богатих земаља и њихових корпорација, већ би се старао о ликвидности земаља на светском нивоу и расту глобалне запослености. Вајтов предлог, који је прихваћен, ишао је управо у том правцу и ММФ се временом претворио у „светског финансијског полицајца“ или, како каже Небојша Катић, „цивилизованог утеривача дугова“ чији је једини циљ да земље дужници врате кредите без стварног осећаја за проблеме економије дужничких земаља. Када се 1971. распао систем фиксних девизних курсева, свет је ушао у период финансијске нестабилности, а после 1978. земље у развоју погодила је велика дужничка криза и веома брз раст каматних стопа. Ово се поклопило с победом Фридмановог неолиберализма који је изједначио економске слободе са слободним тржиштем и слободном међународном трговином. Почетком 1990-их година формулисан је Вашингтонски консензус, који је послужио и као идеолошка платформа и образац економске политике за транзицију бивших социјалистичких земаља у капитализам, и за структурна прилагођавања земаља Трећег света које су биле у дуговима, високој инфлацији и кризама.

ГРЕШКА ШОК-ТЕРАПИЈЕ Велика грешка транзиције била је шок-терапија, а не градуализам и она је произвела огромне трошкове у виду пада БДП-а и производње, раста незапослености, укидања социјалних и образовних програма које је финансирала држава, пораста неједнакости и других социјалних и политичких трошкова. Политика ММФ-а после 1970-их година ишла је у правцу помоћи која је била политички и економски условљена реформама које су често биле на штету самих земаља, а у корист земаља поверилаца и моћних међународних корпорација. Ти програми структурног прилагођавања наметали су земљама у платнобилансним тешкоћама политике штедње, смањивање јавних издатака за образовање, здравство и јавне инвестиције, укидање или драстично смањење субвенција, често са огромним растом незапослености и падом БДП-а, напуштање социјалних програма и трансфера који су појачавали беду у земљама Трећег света, обавезну приватизацију (која је доводила до багателне продаје и прерасподеле ресурса у корист компанија богатих земаља или домаћих олигарха – компрадора), пребрзу трговинску и нарочито финансијску либерализацију, укључујући напуштање контроле капитала. Шок-терапије које су наметали програми ММФ-а по правилу су биле неуспешне, а ММФ је превише био фокусиран на финансијске (фискалне, монетарне) индикаторе, а не на показатеље реалне економије (раст, наднице, запосленост, технолошки прогрес).
Можемо навести три класична случаја погрешних политика ММФ-а, а има их на десетине (Русија, Етиопија, читав низ земаља Латинске Америке – Бразил, Мексико, Чиле, Аргентина више пута, Азије, Африке):

Криза земаља Источне Азије из 1997.
Случај Аргентине из 2001. године.
Грчка дужничка криза после 2008. када је ММФ био део тзв. Велике тројке (ММФ, Европска комисија, Европска централна банка).

Ови случајеви су детаљно описани у Штиглицовим књигама, па се нећемо много задржавати на њима, али ћемо ипак навести неке аргументе: програми ММФ-а директно су продубили кризу земаља Источне Азије, јер нису спречили шпекулативне атаке на домаће валуте и бекство капитала у условима финансијске либерализације; већина ових земаља (Јужна Кореја, Јапан, Индонезија, Тајланд, Сингапур, Тајван, Малезија) није се ни до данас сасвим опоравила. Захтеви ММФ-а у Аргентини 2001. имали су политички карактер, програм је био лоше дизајниран и продубио је кризу после Плана конвертибилити, а недавање зајма, јер нису испуњени строги захтеви и услови плана, директно је Аргентину довело до колапса. Ова два случаја учинила су да ММФ скоро потпуно изгуби међународни углед и кредибилитет и своје програме могао је да наметне још једино силом моћних земаља које су стајале иза њега (САД, земље ЕУ, Група 7). У случају грчке кризе, мере ригорозне штедње и уцене Грчке с драстичним смањивањем многих социјалних програма и издатака енормно су повећали социјалне трошкове и незапосленост. Право решење било је делимични отпис грчких дугова и мере окренуте више ка расту тражње, за шта богате земље Запада нису биле спремне.
Под притиском угледних економиста, земаља Трећег света, растуће мултиполарности, праксе Кине (Азијска развојна банка, давање кредита по ниским каматама и без политичког условљавања, флексибилна пракса рефинансирања и репрограмирања дугова), али и под теретом растућих неуспеха, ММФ је после кризе из 2008. делимично променио своју праксу.
После 2007. покренуте су реформе у политици зајмова ММФ-а, па су се јавили кредитни аранжмани који се одобравају у року од 72 сата без већих условљавања и са нагласком на две теме: 1) раст БДП-а, 2) смањење неједнакости, што је огроман позитиван искорак у политици ММФ-а. У периоду 2008–2009. нагласак је био на кејнзијанској политици (као и у кризи пандемије), мада се 2010. вратио на политику штедње. Стручни део ММФ-а тежи управо овим приоритетима, што се види и по садржају анализа које објављују. Међутим, постоји сукоб са оним делом ММФ-а који има стварну моћ и који доноси одлуке под притиском кредитора и главних акционара.
Главне тензије у могућој реформи ММФ-а односе се на сукоб између кредитора и финансијера с дужницима, и унутар ММФ-а између стручног дела који креира политике и политичког дела који доноси одлуке. Стога је ММФ на прекретници да напусти неолибералне политике и реформише се. Али за то нема унутрашњу снагу. Већи део међународне заједнице жели фер глобализацију, праведније односе, напуштање политике финансијске дерегулације и неједнакости.
Постоје бројни изазови за ММФ: а) слабост услед недостатка политичке моћи; б) притисак кредитора и носилаца главних квота да нагласак и даље буде на враћању дугова и структурним условљавањима у духу неолиберализма; ц) појава конкурентских институција – Азијска инвестициона банка (AIIB), БРИКС, Нова развојна банка (NDB), кинеска иницијатива „Појас и пут“, мултилатерализам с јачањем Русије и Кине. Конфликт између политике континуитета и реалних потреба да се одржи финансијска стабилност на новим фер основама могу довести до маргинализације његове улоге и демонтаже његове мисије и утицаја.

ДОБИТНИЦИ И ГУБИТНИЦИ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ Када је глобализација почела да се убрзава, међународне институције, водеће земље (Г7, ЕУ), најутицајнији светски политичари, велике међународне корпорације, пласирали су лажи да ће трговинска либерализација, дерегулација, приватизација, довести до побољшања животног стандарда и смањења неједнакости у свету, да ће убрзати равномернији међународни раст и развој. То се није десило! Наднице у Америци стагнирају већ 35 година, светска неједнакост (донекле са изузетком Кине) се повећала, Гини коефицијент расте у већини земаља, порез на доходак грађана у САД смањен је са 70 на 40 одсто, а такође и у низу других земаља, порез на профит корпорација пао је чак на два одсто у многим земљама, појавили су се порески рајеви где богате корпорације избегавају плаћање пореза, покренута је „трка до дна“ у снижавању надница, проширио се феномен outsourcing-a где велике корпорације премештају производњу у зоне с ниским надницама, малим профитима, ниским стандардима заштите на раду, појачана је експлоатација, робовски, па чак и дечји рад је у порасту, међународне корпорације туже сиромашне државе које намећу здравствене и еколошке стандарде (случај Чиле против „Филипа Мориса“), трговинска либерализација одвија се на штету сиромашних земаља, а богате земље, заузврат штите своју индустрију и пољопривреду (пракса САД). Добитници глобализације су велике корпорације, богата елита и западне земље, а губитници су радници и сиромашне земље. Вајс и Лобо су написали сјајну студију Црна књига корпорација која наводи бројне злоупотребе и праксу међународних корпорација у земљама Трећег света које, суочене с недостатком капитала, желе по сваку цену да привуку стране директне инвестиције. Када богате корпорације дођу, намећу сурову пљачку сиромашних земаља, а онда се као гусарски бродови, или скакавци који опустоше једно подручје, селе на нове обале које нуде још повољније услове, још веће израбљивање локалне радне снаге и још веће профите.
У светским размерама, глобализација доводи до успоравања раста БДП-а, повећања незапослености, већих ризика и финансијске нестабилности (бекство капитала 1997. у Источној Азији изазвало је валутни и економски колапс тамошњих привреда). Раст камата, политика јачег долара, повећавају трговински дефицит САД, стварају међународну нестабилност, намећу неправедне инвестиционе споразуме, претерано и монополски штите права интелектуалне својине и патенте (нарочито у области здравства, што доводи до повећане смртности у трећим земљама), подривају владавину међународног права у бројним арбитражама за које сиромашне земље немају новац, воде ка стварању пореских рајева и путем трансферних цена систематски избегавају плаћање пореза (ради се о стотинама милијарди долара), доводе до енормне редистрибуције богатства у корист богате елите, развијених земаља и моћних корпорација.

СУДБИНА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ Посебна тема у оквиру негативних аспеката глобализације је криза и судбина Европске уније. У вези са овом темом нарочито треба консултовати Штиглицову књигу Евро која у фокусу има монетарну унију насталу стварањем евра и за коју Штиглиц сматра да је од почетка погрешан концепт који је проузроковао кризу унутар ЕУ и отежава њено прилагођавање у условима криза и рецесија. Наиме, за стварање евра нису постојали економски ни политички услови, јер јединствена валута тражи јединствену државу која има своју унифицирану фискалну политику, социјалну политику и јединствено тржиште рада. Будући да је ЕУ, ипак, само економска интеграција и савез држава, недостатак ових политика чини да је евро конципиран за богатије државе и богатију класу унутар ЕУ, а да су услед тога мање развијене земље Уније рањивије на шокове, што је нарочито показала криза 2008. године. Европска централна банка била је фокусирана претежно на инфлацију, а не и на незапосленост, а огроман новац „упумпан“ кроз квантитативне олакшице (више од 2.000 милијарди евра), уз екстремно ниску (нулту) каматну стопу, није погурао привредни раст који је у ЕУ врло спор (испод два одсто у просеку). Илустрације ради, раст БДП-а у периоду 2003–2013. био је у САД 10 одсто (што је још увек мало), у Европи изван еврозоне 8,1 посто, а унутар еврозоне свега 0,6 одсто. Практично, то је деценија у којој БДП стагнира, па многи економисти сматрају да је еврозона ушла у период Хансенове дугорочне – секуларне стагнације. Многе земље (Шпанија, Грчка) ушле су у кризу јавног дуга спасавајући велике приватне банке („сувише велике да би пропале“), које су се коцкале новцем грађана на тржишту некретнина. Као губитници јавили су се обични грађани, радници, мали пољопривредници, власници малих и средњих предузећа, а неједнакост унутар ЕУ се повећала. Када се појавила криза, капитал је из мање сигурних банака и мање сигурних земаља (Шпанија) побегао ка Немачкој, а висок немачки суфицит подједнако је штетан за остатак Европе као и дугови сиромашнијих земаља ЕУ. Истовремено, напуштање евра је сувише ризичан и скуп подухват на који политичке, економске елите, а чини се ни већина грађана, нису спремни због неизвесног исхода са враћањем домаћих валута. Тако Европску унију оптерећују спор привредни раст, висок ниво јавног дуга (у Италији, Португалији, Грчкој, знатно преко 120 одсто БДП-а), висока незапосленост у појединим земљама, изостанак фискалних и финансијских реформи, веома мала солидарност унутар Европске уније, низак ниво демократичности који отежава договор и чини ЕУ супердржавом богатих у којој нема консензуса, нити поверења у заједнички пројекат. Унутар ЕУ јавља се слабост институција и смањење међународне конкурентности, нарочито у односу на САД и Кину. Шта је судбина ЕУ, који су правци њене трансформације? Прво, унутар ЕУ све више јача сукоб између глобалиста (богатије земље Уније) и суверениста (предњаче Мађарска Виктора Орбана и Пољска); такође, постоји сукоб на релацији богатије – сиромашније земље ЕУ, где изостаје европска солидарност (лепо се то видело на примеру кризе ковида); Друго, отворени сукоб у Унији настао је поводом избегличке кризе, при чему су сиромашније земље против имиграције (предњачи Мађарска), а богатије земље су склоније имиграцији (чувена политика Ангеле Меркел); У економском смислу, евро у дужем року не може опстати уколико се не формира фискална унија, банкарска унија и јединствено тржиште рада, а за то не постоји политичка воља; Велика Британија је ослабила унију својим изласком, а сличне претње постоје код Мађарске, Пољске (не прихватају централистичке одлуке Брисела); економски, Унија би морала бити федерација, али је то политички немогуће, нарочито после одбацивања Устава ЕУ на референдумима у Француској, Холандији, Ирској. Треће, ЕУ нема снагу за даљу политичку и економску централизацију; то показује и неуспели покушај реформи које је покренуо француски председник Макрон; то не може постати глобална супердржава како су замишљали њени творци „из сенке“; ЕУ је ближа Де Головом концепту савеза суверених држава од Ешторила до Урала (укључујући и Русију), али то спречавају САД које су геополитички господар европских земаља; стога је реалније да ће доћи до неке врсте прекомпозиције на концентричне кругове или више колосека, при чему ће у првом кругу бити најбогатије земље ЕУ које прихватају највише стандарде заједништва, све до четвртог круга, где ће на периферији бити најсиромашније земље; није искључено да после низа егзита и пропасти евра, ЕУ каква је сада престане да постоји.

КОРПОРАЦИЈЕ ОБЛИКУЈУ ЖИВОТ СВЕТА Да бисмо схватили размере и праву природу досадашње праксе глобализације, наводимо неке илустративне примере у вези с транснационалним корпорацијама (ТНК): мање од два одсто светских корпорација контролише чак 80 процената светског промета; израчунато је да 85 најбогатијих људи на планети има имовину вредну имовини половине светске популације; њихова пракса је израбљивање људи, уништавање животне средине, коришћење изузетно јефтине, дечје и робовске радне снаге; у фармако-индустрији постоје преваре, лажни лекови, непотпуно информисање о последицама појединих лекова, погрешно лечење и кршење етичких принципа здравства; бројне пореске оазе служе за избегавање плаћања пореза (Кипар, Малта, Ирска, Луксембург, егзотична острва, државе-градови у Европи и другим деловима света); ТНК плаћају само шестину пореза који плаћају знатно сиромашније домаће фирме, избегавају пореске обавезе и по више милијарди долара годишње.
Међународно право је често у служби ТНК и изнад права националних држава у којима раде: неретко лобирањем заустављају доношење закона који им нису у корист (фармако-индустрија – одлуком америчког Конгреса, која је донета 1990-их година после низа приговора и бројних примера из праксе везаних за недовољну безбедност модерних вакцина, компаније које производе вакцине ослобођене су одговорности за последице вакцинације); користе преварне рекламе и креирају законе у своју корист; за њих често раде домаћи политичари, међународне институције (ММФ, СТО), већина медија је у њиховом власништву или под њиховом контролом.
О стварној моћи корпорација говори и књига Џефрија Група Корпоратизам у којој аутор илуструје да корпорације обликују готово сваки део живота грађана западних, а рекли бисмо и осталих земаља света; аутор чак говори о корпоративизму као облику фашизма у коме постоји спој крупног капитала и држава које су међусобно срасле у некој врсти „отете“ или „заробљене“ државе којом је као канцер завладао паразитски корпоративни систем.
Бројне престижне међународне корпорације (светски познати брендови) оптужене су за израбљивање радне снаге, корупцију, избегавање пореза, неетички маркетинг, продају штетних производа, кршење људских права, отимање земље, нарушавање животне средине, употребу штетних хемикалија, производњу генетски модификоване хране, лошу заштиту на раду и смртне случајеве радника, мале плате, ниске цене, кршење демократије, међународног права и људских права, дечји рад, индустријско шпијунирање, елиминацију синдиката.
Сукоби се заоштравају, а свет се суочава са избором: 1) већа једнакост и фер глобализација уз реформу међународних економских односа и институција, 2) нови протекционизам који је у порасту (економски рат Кине и САД), 3) наставак неолибералног концепта економске политике који води ка расту неједнакости и повећању светских сукоба уз могућност избијања револуција, глобалних ратова и огромних људских патњи и жртава. Који су могући правци реформе међународне економије? Како успоставити фер глобализацију и праведније међународне институције?
Штиглиц, Кругман, Амартја Сен, Милановић, Тирол, Чанг и бројни други угледни међународни економисти и нобеловци нуде читав низ предлога за побољшање односа, од којих се неки полако (често и силом прилика) усвајају:
правична и фер глобализација која није циљ већ средство за пораст животног стандарда и смањење сиромаштва и неједнакости;
веће опорезивање капитала и високих доходака;
већа једнакост и значајнија социјална димензија глобализације;
праведнији односи у одлучивању унутар кључних међународних мултилатералних институција (ММФ; СБ; СТО; ЕУ; ЕЦБ);
већа улагања у образовање, здравство, социјалне издатке, јавне расходе;
увођење Борда за финансијску стабилност; праведнија помоћ у реструктурирању сиромашнијих и земаља које западну у економске проблеме;
подршка индустријским политикама и међународна координација да би се спречио даљи пад надница;
подршка програмима за раст запослености и боље пензијско осигурање;
бољи рачуноводствени и ревизорски стандарди да би се избегле злоупотреба у финансијском извештавању, плаћању пореза; ово укључује и реформу рејтинг агенција

Крај у наредном броју