ВЛАДАРИ И КЛОВНОВИ

Питање „ко влада светом“ некада је најпре мучило конспирологе или изучаваоце функционисања поретка глобалне моћи, али данас, у времену које, не тек метафорично, зовемо судњим човековим данима, ситуација је другачија. Размишљање о светским владарима – творцима савремених геополитичких збивања – постало је део свеприсутних, безмало дневних интересовања и дискусија. Дезоријентисани свет, осуђен на бескрајне муке преживљавања, на колективно и појединачно сналажење у нехуманим животним приликама, наслућује постојање скривене моћи која је „мозак“ сложених, човеку непријатељских стварносних токова. Светска закулиса је факат, „осећамо“ је и по догађајима који се чине необјашњивим, понекад бесмисленим, али очигледно организованим и програмираним.
Навикнути на поштапалицу дубока држава, идентитет владара света разумемо као персонализовану вољу у језгру које ствара „градивне“ идеје, а командује стратегемама и праксама дубоке државе. Јавности познати моћници, ма колико сами утицајни били, нису и стварни виновници тектонских геополитичких потреса, или за њих последично везаних структурних „прекомпозиција“ у подели света.
Док извештаји из Газе сведоче о непојамном страдању цивила (Министарство здравља у Гази тврди да је од почетка сукоба, 7. октобра, па до почетка новембра, у Појасу Газе убијено 4.800 деце!), свет се усмерава ка стању својеврсне колективне психозе, у којој су погибије извесније од нормалног живота. Моћни ликови из сенке настављају смртоносну партију шаха. Како, када и с којим циљем ће „жртвовати краљицу“ остаје недокучиво, као што је једнако недокучив и смисао отпочињања најновије крваве игре на великој табли!
Рат у Украјини, потом и (не)очекивана експлозија мржње и узајамног уништења на фронту Израел–Палестина чине да наше доба, управо у овим данима, добија своју верзију архетипске ситуације у историји именоване изреком: „Ханибал је пред вратима“, а чије значење упозорава на блискост смрти и „највеће опасности“. Hanibal ante portes наших дана подразумева да „највећа опасност“ не прети само једном граду или држави већ да је то могућност уништења наше цивилизације и целокупног човечанства. Ужас и зло не стижу, као у прошлим временима, на застрашујућим и величанственим зверима, јер савремени ханибали – модерни владари света, наступају иза хиперсоничних пројектила и другог разорног оружја названог „незаустављивим“!
Од противречних оцена о менталном профилу, психологији и вредносним идеалима скривених или оних видљиво присутних ликова који управљају катастрофичним догађањима навешћемо две недавно изречене.
Колумниста водећег британског дневника Дејли телеграф убеђење да је свет „у ћорсокаку“ овако образлаже: „Инвеститори више не верују у глобално вођство Сједињених Држава и њихову способност да исправе ситуацију у блиској будућности. То америчке економске проблеме преноси и у политичку сферу. Комбинација Бајденове престарелости, Трампових правних битака, ирационалности демократа и неспремности републиканаца да направе било какве компромисе појачава осећај да се тренутни светски поредак састоји од гомиле кловнова који не чине ништа да не пропадну.“
Дакле, „гомила кловнова“ која планетом Земљом данас влада као видљива структура светске власти, по претпоставци о хијерархији моћи, одабрана је и усмеравана од глобалистичке тајне врхушке, стварних а невидљивих владара света!? Због чега је појавна структура „кловновска“, односно гротескна? Цинизам, или преигравање и немоћ владара „циркуске арене“? До неког будућег расплета, одговор остаје тајна, а управо о снази тајне, као објашњењу природе светске моћи, говори историчар Андреј Фурсов, директор московског Института за системску и стратешку анализу.
„Права власт је тајна власт, а свака политика је тајна политика“, верује Фурсов и то образлаже: „Чим је почела спољашња, формална демократизација западног друштва, од 1867. године, када су у Великој Британији радници добили право гласа, реална власт је почела да прелази из видљиве зоне у невидљиву. А почетком ХХ века настала је ситуација у којој су партије, влада у значајној мери били у функцији затворених организација (ложа и клубова).“
Објашњење чему „онострано“ владање, Фурсов изводи логично: „Без таквих закулисних структура, капиталистички систем не може да опстане, а ево зашто. Закулисне структуре смањују једну веома значајну противречност у капитализму. Економски капитализам је јединствен, светска целина. А политички капитализам је мозаик, систем држава. Енглеска буржоазија има интересе у Немачкој, а немачка буржоазија има своје интересе у Француској. Да би их реализовали, морају да крше законе и своје и других држава…“
Према Фурсову, кршење правила и непоштовање закона једно је најважнијих својстава групације назване владари света! Може ли се хулиганска природа и уопште беспризорност најдубље светске власти излечити или променити? Може, само ако се „излечи“ и промени капитализам! Идеју о својеврсном „поправљању“ капитализма заступа популарни француски економиста Тома Пикети-„модерни Маркс“ који је недавно у Београду, гостујући на Сајму књига, рекао: „Мислим да се може остварити демократска регулација великог капитала. Нисмо још у социјализму, али идемо ка томе да живимо у некој социјалној демократији. Мислим да смо усред трансформације из чистог капитализма од пре 100 година, до неке врсте партиципативне демократије социјализма. Депресивни смо због садашњег тренутка, али не видимо ширу слику.“
Под утиском актуелних збивања, депресивни међутим морамо бити. Капитализам који познајемо јесте капитализам који је свет учинио оваквим какав је он данас, уз озбиљно и кобно угрожавање човекове будућности. Пикетијев „и риба и девојка“ капитализам још увек је задата а проблематична „трансформација“.
У епохалним превирањима, под деспотском песницом оних које зовемо „светским владарима“, Србија није острво. Њени избори стране света, система, посредно и владара, неће обележити само време пред нама, већ и даљу будућност. Приклањање систему који подразумева најпре послушност вољи „кловнова“ води у опасност да Србија трајно остане „сиромашна земља богатих појединаца“.
Пикети опомиње: „Неквалитет живота се веома повећао од тих деведесетих, нарочито кад поредим Србију са Европом, па чак и са земљама из комшилука, бившим југословенским републикама. Свуда је опао квалитет живота, али у Србији највише. Какво је објашњење за то? Нисам сигуран, али мислим да би нешто требало урадити понајпре на пољу едукације, јавних служби и прогресивнијег опорезивања (…) Приватизација се десила, али је очигледно да је требало да буде уређенија.“
Оно што управо видимо у домаћој захукталој предизборној кампањи сведочи пак о недостојним, често и „кловновским“ међустраначким међусобицама. Можда Пикети није неприкосновени ауторитет за ову тему, али остаје као умесно питање: да ли је српска политичка и страначка елита довољно „едукована“, квалификована и освешћена за лидерство у овим, епохално тешким временима?