Између запете и тачке

Израелско-ирански сукоб

Прошло је мање од недељу дана између паљбе коју су иранске снаге извеле ка Израелу и усвајања пакета помоћи Израелу у Представничком дому америчког Конгреса. Значај помоћи је пре политички и симболични, него финансијски и војни

Ирански напад на Израел наметнуо је осећај ургентности у Вашингтону под утиском да је „најважнији амерички савезник у региону“ непосредно угрожен. Неповољна политичка позиција Израела, узрокована великим жртвама током вишемесечног безидејног вођења рата у Гази, барем привремено је разрешена деловањем америчких законодаваца. У међувремену, према оскудним обавештењима, Израел је на ирански напад узвратио сопственим нападом на иранску војну мету. Такво, ограничено израелско дејство на циљеве у Ирану, против појединачних мета, није без преседана. Стога ирански напад, без обзира на релативно малу причињену штету, остаје једина квалитативна промена у начину вођења досадашњег рата у потаји. Владин „корак да узврати отворено и то уз огромну демонстрацију силе, указује да доносиоци одлука (у Техерану) нису уверени да би требало да се држе логике уздржаности“, пише Афшон Остовар, аутор књига о иранској Исламској револуционарној гарди и блискоисточној геополитици после 11. септембра.
Постоји склоност да се код анализе геополитичких превирања појединачним и наизглед драматичним догађајима припише далекосежни значај – а Блиски исток врви од таквих догађаја. Но насупрот таквој склоности постоји и рефлекс да се олако отписује оно што сугерише да се мења распоред сила или логика деловања појединих чинилаца.
Поштено је указати на почетку анализе да много тога остаје непрозирно: сасвим је могуће да, кроз неколико месеци, стање опет буде напето али редовно. Међутим, потребно је уочити назнаке дубинских промена логике иранског деловања. Уочавање ове промене не олакшава толико наслућивање будућности колико намеће питање: због чега се то десило? И да ли одражава промене у односима међу иранским доносиоцима одлука? Пре покушаја да се одговори на оваква питања, потребно је назначити оно што се зна. С обзиром на то да на питања о нападу Израел одговара – „који напад?“, а Иран – „молим?“, расположиви подаци су крајње оскудни.

ПРАКСА ОДВРАЋАЊА Неколико затамњених мрља на фотографијама снимљеним из сателита, неколико ракетних елемената снимљених у Ираку, уз понеку немушту и углавном анонимну изјаву израелских, иранских и америчких званичника чини релативно малобројни корпус података о евентуалном израелском нападу на Иран. Тумачи сателитских снимака упућују да је нападнут радар за навођење противваздухупловног ракетног система С-300ПМУ2 који је смештен у иранској Осмој ваздухопловној бази Шекери, недалеко од Нетанза, где се налазе кључна иранска нуклеарна постројења у иранској провинцији Исфахан. Израел, по обичају није дао никакве податке о евентуалном нападу. „Дера 24“, медиј близак сиријској опозицији, објавио је да су израелски авиони напали јединицу противваздухопловне одбране у граду Карфа, у јужној сиријској области Дера.
Ирански заповедници изјавили су да није било материјалне штете те да су експлозије које су се чуле недалеко од Исфахана последица деловања противваздухоловних батерија на неидентификоване објекте. Абдулрахим Мусави, високопозиционирани ирански војни заповедник, је, према наводима иранских државних медија, указао да су противваздухопловне батерије у Исфахану обориле неколико објеката, те да није било никакве штете.
Нејасно је којим средствима су се послужиле израелске снаге у овом неразјашњеном нападу. Поједини коментатори упућени у израелске ракетне снаге указују да је могуће да је коришћена балистичка ракета „спероу“ која је лансирана из авиона. Фотографије сегмената ракете које је објавио медиј „Саберин њуз“, близак шиитским милицијама у Ираку, вероватно приказују додатне резервоаре горива за израелску ракету „блу спероу“. У питању је фамилија ракета која има три варијанте: једна је кратког, а друге две („блу“ и „силвер спероу“) су средњег домета. Производи их израелска компанија „Рафаел“, а првобитно су биле намењене као мете за испитивање израелских противбалистичких система „ероу2. Не би требало искључити ни могућност да су употребљене врло сличне ракете типа „рокс“, истог израелског произвођача. Првобитни ирански извештаји наводили су да су у нападу коришћени мини дронови. Међутим, уколико се као веродостојни прихвате сателитски снимци који показују последице напада, мала је шанса да је напад изведен дроновима, или барем да су они били превасходно средство извођења напада. Ове ракете, дуге 6,5 метара и домета до 2.000 километара, лансиране су, према реконструкцији догађаја, са израелских авиона који су деловали из сиријског ваздушног простора. Напади на сиријску противваздухопловну одбрану по свој прилици су били део рашчишћавања терена за извођење ове операције. Јавно доступни подаци о кретању авиона упућују на лет авиона-танкера за допуњавање израелских ваздухоплова током извођења мисије.
Потом је забележен напад на базу Народних мобилисаних снага, ирачке организације која окупља углавном различите шиитске милиције и ужива иранску подршку. Напад је извршен на војну базу Калсу, близу града Искандарија, педесетак километара јужно од Багдада. У нападу је погинуо један, а рањено је осам припадника ове милиције. Не би требало искључити, упркос изостанку јасних потврда да је напад део израелске кампање против циљева повезаних са иранским регионалним интересима.
Дан касније, 20. априла, Представнички дом у Вашингтону изашао је из вишемесечне пат позиције и усвојио је низ законских предлога којима је опредељена безбедносна помоћ Украјини, Тајвану и Израелу. Део пакета који се односи на Блиски исток вредан је 9,1 милијарди долара и обухвата војну помоћ Израелу и средства намењена хуманитарној помоћи становништву погођену ратом који води Израел. Део представника из редова Демократске странке гласао је против опредељивања средстава Израелу, инсистирајући да је потребно да ова земља обустави извођење војних операција у Гази. Двадесетак републиканских представника гласало је против усвајања свих пакета, укључујући и оног Израелу, који углавном ужива висок ниво подршке у републиканским редовима. Помоћ Израелу изгласала су 366 представника док је њих 58 гласао против. Према речима председавајућег Сенату, ово тело потврдиће изгласане предлоге што је пре могуће, вероватно половином последње недеље априла.
На друштвеним мрежама израелски премијер је срдачно захвалио америчким савезницима. Промена политичког расположења до које је довео ирански напад могла би да потисне бројне гласове, посебно са левог крила Демократске странке, који су последњих месеци изразито критични према Израелу, те захтевају да се сместа огласи и спроведе примирје у Појасу Газе. Напад на Рафу, град на југу Појаса Газе у којем су уточиште нашли пресељеници из свих других делова енклаве, уоквирити као „скраћење фронта“ према Ирану, а не као разбуктавање хуманитарне катастрофе која је до сада однела више десетина хиљада живота. Израелско војно и политичко вођство је у више наврата сугерисало да су планови за извођење операције поодмакли те би у најскорије време могло да се изведе евакуисање цивилног становништва из насеља уочи напада.

НОВА ЛОГИКА СТАРОГ СУКОБА? У данима када представници обе блискоисточне силе одговарају немушто у вези са дејствима против иранске територије те се располаже са оскудним подацима потребно је ипак покушати да се одговори на два питања – да ли је равнотежа одвраћања поново успостављена те да ли се распоред сила које одређују понашање Ирана темељно променио. И ако јесте – зашто?
За почетак, пошто су обе стране јавно умањивале значај онога што се десило очигледно је да желе да се за сада одмакну од ситуације у којој је размењивање узајамних удараца могло да их доведе до много већег сучељавања. Председник Ирана Ебрахим Раиси није споменуо израелско деловање када се неколико сати касније обратио на телевизији. Обећања да ће се на било какав напад против Ирана одговорити још жешћим нападом на Израел по свој прилици су, за сада, остављена по страни.
„Исфахан за Неватим“, сажео је у крилатицу која подсећа на српску о Сливници и Брегалници са почетка 20. века, некадашњи шеф израелске војне обавештајне службе Амос Јадлин. Неватим је, наиме, ваздухопловна база на југу Израела која је била главна мета иранских балистичких ракета. Према његовој процени Израел је на овај начин обновио способност одвраћања.
Но да ли је заиста тако? Демонстрирањем да је способан да делује против циљева на територији Ирана – уколико се реконструкције догађаја на основу доступних података прихвате као веродостојне – Израел није показао ништа што одраније није познато. По свој прилици се у врху израелског вођства проценило да је извођење опсежнијих напада претеран и суштински непотребан ризик. Наиме, иако су израелске снаге способне да дејствују против мета на територији Ирана знатније редуковање иранских офанзивних капацитета захтевало би дуготрајну кампању чије извођење није могуће без америчког учешћа. А на то, како су у више наврата поновили и амерички председник и други високи званичници, САД нису вољне.
У Израелу нису сви задовољни Нетанијахуовом одмереношћу. На друштвеној мрежи Икс министар за националну безбедност Итамар Бен Гвир, предводник крајње десничарске странке Јеврејска снага, написао је – „Слабо!“ Јаир Лапид, израелски политичар који је предводник највеће опозиционе странке оценио је његов коментар неумесним те штетним по међународни статус и престиж Израела. „Неопростивом објавом од једне речи, Бен Гвир је успео да исмеје и посрами Израел од Техерана до Вашингтона“, забележио је Лапид. Бењамин Нетанијаху се, још једном, показао као умеренији политичар од својих коалиционих партнера из крајње десничарских и религиозних политичких странака.
Да ли је његов техерански парњак по темпераменту заправо врховни вођа Али Хамнеј – човек снажне реторике, али одмереног деловања – те да ли су мање умерени елементи однели превагу и успели да га увере да је потребна жешћа реакција? Да ли се у томе крије кључ за разумевање за нову динамику односа између Израела и Ирана? До сада је, наиме, било више стотина израелских напада на различите циљеве у региону који су повезивани са Ираном, посебну у Сирији, где Израел настоји да онемогући слободно деловање проиранских снага. Израел се такође повезује са атентатом на истакнутог иранског научника и једну од кључних личности нуклеарног програма Мохсена Факризадеха у новембру 2020. године. У овим сложеним дешавањима која су уследила после знатног умањивања америчког присуства у Ираку, те метежа и грађанског рата у Сирији и на крају успона Исламске државе, Иран се опредељивао за уздржаност те деловање преко посредника и тајне операције.
Ствари су се очито промениле у самом иранском вођству, процењује у споменутом чланку Афшон Остовар, добар познавалац иранских прилика и политичког одлучивања. Према његовој процени, од убиства генерала Касема Сулејманија 2020. године ратоборнија струја унутар иранске Исламске револуционарне гарде стекла је преимућство у спољнополитичком одлучивању. Њу чине, објашњава, како део врха ове организације тако и млађи заповеднички ешелони.
Да би се разумела дубина промене коју су претходне недеље донеле, важно је указати на два тока иранске политике која су одређивала да релативна уздржаност и притајено деловање буду кључна карактеристика иранске борбе против Израела (и америчких регионалних интереса). С једне стране, реч је о политичком прагматизму. Иако су израелски напади на иранске мете неугодност за техеранске власти, снажно узвраћање те провокација већег сукоба, укључујући директан сукоб против Израела и САД оцењивана је превише ризичном. Иако би можда могао да одоли у овом рату, тешко да би Техеран могао да рачуна на победоносно исходиште. Влада у Техерану би се можда одржала. А можда и не би. С друге стране, постоји уверење, посебно код иранског врховног вође Али Хамнеја да у укупном развоју прилика на Блиском истоку – време ради за Иран. Погледом на укупан пејзаж уочи прошлогодишњег напада Хамаса тешко је да се не стекне овакав утисак: америчко присуство на Блиском истоку све је мање, побољшани су односи са појединим арапским државама док је израелско друштво запало у дубоку унутрашњу политичку кризу из које се није видео излаз. У преламању тешких геополитичких одлука кључно је да ли једна страна процењује да одржање статуса кво побољшава њену укупну позицију или не.
Укупни геополитички пејзаж Блиског истока доживео је темељне поремећаје после напада 7. октобра прошле године. Парадоксално, израелско истовремено демонстрирање и снаге и уздржаног војног одговора – и пре свега политичке безидејности – довело је по свој прилици и до преиспитивања у редовима његових противника. Неки противници наставили су да делују по прећутно прихваћеним правилима рата у сенци, док други пак нису. „Уздржаност би омогућила Ирану да задобије симпатије међу критичарима Израела, да држи позорност светске јавности према злочинима у Гази, и да посматра како израелска влада тоне све дубље и дубље у живи песак“, бележи Остовар. Насупрот томе, сукоб Израела и Ирана постао је отворен. Било који потез који повуку предводници двеју земаља може да определи судбину стотина милиона људи који настањују фрагилни простор од Медитерана до авганистанских планина, и који, излишно је наглашавати, има огроман значај за светску економију. Провизорни пресек стања сугерише да је најмања шанса да се определе за – мир.