Продаја цигле

Како се зидарско-урбанистичко питање потпорног зида надомак главног моста преко Ибра у Косовској Митровици умало претворило у casus belli, ко је за то крив, и како се НАТО поново показао као лажов коме ништа не треба веровати?

Пише Никола Врзић

Током неколико сати прошлог четвртка деловало је као да ће се звецкање дијалогом између Београда и Приштине заиста претворити у звецкање оружјем. Председник Србије Томислав Николић одржао је тог дана хитан састанак с амбасадорима Сједињених Америчких Држава, Русије и Кине због ситуације на Косову и Метохији, у Рашкој се премијер Александар Вучић у вечерњим сатима састао са Србима из наше јужне покрајине (уз пропратни монолог: „Да ли сам забринут? Јесам забринут. Не зависи све од нас, наше је да учинимо све и ми ћемо учинити све да мир сачувамо“), министри одбране и полиције Зоран Ђорђевић и Небојша Стефановић, те начелник Генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић разговарали су са старешинама наше војске и полиције, у Вашингтону је шеф дипломатије Ивица Дачић изразио страх због могућег „непромишљеног акта Приштине“ и могућег напада на Србе на Косову и Метохији, Срби су се окупили око моста преко Ибра који раздваја северну од јужне Косовске Митровице… А све се то надовезало на састанак председника и премијера Србије и Косова, у Бриселу прошле среде увече, који је – неуобичајено, помало злослутно – окончан без изјава медијима, да би следећег јутра „Дојче веле“ на албанском језику те слутње и потврдио вешћу да је „последња рунда дијалога Косова и Србије потпуно пропала. Атмосфера је описана као веома лоша“.
[restrict]

УЗРОЦИ ТЕНЗИЈА На крају, све се завршило мирно. Настрадао је само један зид, потпорни који је заправо служио као барикада за возила која би се из јужног упутила у северни део Митровице преко главног моста на Ибру, а на његовом месту почео је да ниче нови, нешто нижи, али зато шири. Шта се то догодило? Да ли су, као што је устврдио председнички кандидат Вук Јеремић, тензије подигнуте вештачки, због предстојећих избора и у директној координацији Александра Вучића и Хашима Тачија, или је, као што тврди председнички кандидат Саша Јанковић, овај „инсценирани конфликт“ инсцениран да би се прикрило додељивање позивног броја Косову, или пак да би се прикрило још једно српско узмицање на Косову и Метохији, овог пута у виду рушења споменутог зида? Или је – постоји, наиме, и та могућност – опасност од избијања конфликта заиста била реална, што значи да су оне своје дијагнозе Јеремић и Јанковић поставили због потреба сопствених изборних кампања?
Танким се, пре свега, чини објашњење које подигнуте тензије доводи у везу с позивним бројем за Косово. Да, Косово збиља јесте почело да користи позивни број +383 прошлог четвртка, али тај је догађај представљао тек пуку техникалију, била је то очекивана реализација бриселског договора крунисаног 15. децембра прошле године, када је овај позивни број Косову и званично додељен, што је у овдашњој јавности иначе произвело, бићемо врло прецизни, ама баш никакав ефекат. Тако да неке политичке потребе сада није било за подизањем тензија из овог разлога.
Прикривање још једног српског узмицања онако драматичним упозорењима? На симболичком плану, рушење зида чије су рушење тражили косметски Албанци заиста се може гледати и као пораз, и као узмицање, али уистину реч је о узмицању од само два метра у дужину и неколико дециметара у висину, будући да је већ овог уторка, на месту порушеног зида, као што рекосмо, почео да ниче нови, нешто нижи, нешто шири, два метра дубље у српској територији подељене Митровице, што разлику између старог и новог зида – не говоримо сад о естетици, премда примећујемо и да је, потврђујући да ће на месту старог бити изграђен нови зид који ће и даље блокирати возила из Јужне Митровице, америчка амбасада у Приштини констатовала да ће он „резултирати изградњом прелепе пешачке зоне“ – све то дакле разлику између старог и новог зида чини једнаком пословичној разлици између шије и врата. Тако да ни због тога није било разлога за вештачко подизање тензија, тим пре што домаћи инспиратори и налогодавци рушења (симболичког, али и практичног) српског зида надирућем независном Косову, наша актуелна власт дакле, нису претрпели ни најмању политичку штету ни када су, 18. јуна 2014, порушили ону огромну бетонску барикаду насред моста, којој је овај потпорни зид био само бледа копија.

ХРОНОЛОГИЈА РУШЕЊА Предизборна употреба Косова о којој говори Јеремић? При чему треба подсетити да је управо он експерт за ту врсту делатности, што знамо захваљујући америчкој дипломатској депеши под ознаком 08USUNNEWYORK12 од 7. јануара 2008. године, која показује да је Јеремић успешно испреговарао увођење Хашима Тачија у Савет безбедности Уједињених нација – преседан којим је тада успостављено ново правило, по америчкој жељи – у замену за телевизијски пренос патриотског говора Бориса Тадића који му је био потребан у финишу кампање за председничке изборе. Да ли се и сада догодио неки сличан дил, о коме ћемо можда тек читати, или је опасност од сукоба била стварна? Ово питање захтева нешто сложенији одговор, кроз који ће се и открити шта нам се то (умало) догодило.
Расположиве, јавно доступне чињенице изложићемо хронолошким редом.
Пре око два месеца, 7. децембра прошле године, приштинска министарка за дијалог с Београдом Едита Тахири пише Европској унији и жали се због потпорног зида који Срби подижу мимо договора. Дан касније, 8. децембра, градоначелник Северне Митровице Горан Ракић саопштава да је на састанку у Канцеларији Европске уније у Приштини постигнут договор по коме ће спорни зид бити „трансформисан у отворени амфитеатар који ће бити део пешачке зоне у Улици краља Петра у северном делу града“, што са своје стране, истог дана, у Бриселу потврђује Маја Коцијанчич, портпаролка ЕУ шефице дипломатије Федерике Могерини, „подсећајући да договор две стране подразумева обнову моста и пешачку зону у Улици краља Петра“.
Ситуација се у тим тренуцима чини решивом на нивоу локалних комуналних служби. Нов моменат, међутим, и то страшно важан моменат, кључан за разумевање свега што ће се после десити, наступа 29. децембра, када Скупштина Косова одлучује да се умеша у проблематику митровачког урбанизма, доносећи резолуцију којом позива на рушење потпорног зида до 31. јануара. Сувишно је можда то и истицати, но, хајде: ова је резолуција била потпуно беспотребна ако јој је циљ заиста било уклањање тог зида – договор о томе, наиме, већ је постигнут, рокови нису пробијени – или је пак она, резолуција, била неопходан састојак уља које ће се долити на ватру да би се ватра разгорела.
У сваком случају, док нејасним остаје зашто у међувремену договор од 8. децембра није извршен, притисак на Косову расте. До краја јануара опозиционе партије затражиће оставку владе због неиспуњавања скупштинске резолуције о потпорном зиду, Хашим Тачи 31. јануара изјављује „као држава, веома смо свесни да је данас последњи дан рока који проистиче из резолуције Скупштине Косова, која мора да буде извршена с прецизношћу“, и у таквој атмосфери, напетој и очигледно претећој, и то претећој са албанске, а не са српске стране, и дођосмо до бриселског састанка прошле среде (1. фебруара) који ће протећи у „веома лошој“ атмосфери.

СЦЕНАРИО ХАОСА Шта се тамо догађало иза затворених врата? Ево шта је рекао Александар Вучић: „8. децембра дошло је до договора око самог моста у Косовској Митровици, у међувремену, приштинска делегација је рекла да они нису овлашћени да склапају тај споразум и повукли се. Пуј пике, не важи. Ни косовски закони, по којима је тај потпорни зид у надлежности локалне самоуправе, по њима не важи… Кажу, то што сте прихватили није довољно и не важи. Доведени смо да на једну ствар кажемо ’не’, да бисмо били криви и одговорни за све – то смо схватили, а о Заједници српских општина нисмо могли ни да говоримо.“
Може ли се веровати овом Вучићевом опису ситуације? Нисмо били тамо па да можемо да имамо непосредна сазнања, али ове његове речи имају смисла и зато што објашњавају зашто већ постигнути (8. децембра) договор око моста до сада није испуњен, и зато што потврђују наше тумачење оне резолуције косовског парламента, донете да би се распалила ситуација, а не да би се решио проблем. У крајњој линији, проблеме у читаву причу и није унела српска страна него албанска – они су донели запаљиву резолуцију, нисмо ми – и проблем се из свег тог њиховог понашања заиста изродио и није га Вучић измислио зарад предизборног подизања тензија, јер, да јесте, не би се у ноћи између петка и суботе (који су уследили после прошлонедељне среде и драматичног четвртка) поново постизао договор о ономе што је већ договорено 8. децембра, све са пропратним нацртима пешачке зоне око моста на Ибру.
Шта је требало (или: могло) да се догоди? Тај сценарио није тешко замислити. Приштина не поштује договорено 8. децембра, доноси резолуцију о рушењу потпорног зида, задати рок је пробијен, и због тога сами крећу у рушење које не може а да не изазове реакцију Срба, на реакцију Срба реагују, на пример, јединице РОСУ, и ето хаоса… Коме је он потребан у овом тренутку? Као што смо на овим страницама већ констатовали, анализирајући последице распадања Европске уније и доласка на власт у САД Доналда Трампа који, у најмању руку, за успехе ЕУ није нарочито заинтересован, време више не ради за Албанце а почело је да ради за Србе. Паметном доста, а коме није, нека размисли зашто се – истовремено и такорећи из чиста мира – распламсавају и сукоби у Украјини, усред свих споменутих процеса на глобалном нивоу. У најкраћем: одлазећа гарнитура, глобалистичка гарнитура угрожена Трампом и текућим мукама Европске уније, мора да реагује хитро да би изазвала хаос којим ће спречити најављено приближавање САД и Русије и пропаст њиховог светског поретка.
Опасност због рушења зидића у Косовској Митровици сада је за нама. Али то не значи и да опасности по мир више нема. Ено га, у Приштини пре неколико дана, генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг изјављује да Приштина има зелено светло и одрешене руке да пошаље своје безбедносне снаге где год пожели, дакле и на север Косова („Полиција Косова може да делује на целој територији Косова и о томе одлучују институције Косова или званична Приштина. То је питање које се тиче институција Косов“), газећи при том сопствене гаранције да то неће бити могуће без дозволе локалног, то јест српског становништва. А поврх тога, Кадри Весељи, председник Скупштине Косова, најављује наоружавање њихових безбедносних снага, исправно напомињући да је то много важније од питања да ли ће се те снаге називати војском или не: „Процес одлучивања у скупштини о трансформацији није толико важан колико је важно инвестирање у оружане снаге, како би се снабделе потребним оружјем… О томе сам разговарао у Пентагону, косовска војска је реалност која ће убрзо бити реализована.“
Тако да није питање да ли ће нових изазова по мир бити него када ће их бити. И да ли ћемо их – те изазове – дочекати мудро, и спремни…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *