Мистерија Велике Мајке

Проф. др СЛАВИЦА ГАРОЊА  ДРУГИ ДЕО

Да ли се средњовековне владарке, опеване и у нашој епици, могу сагледати у једном новом кључу – као носиоци матријархалне улоге?

Жена неолита је сама бирала када, с ким и колико ће деце родити, била је на степену поштовања и религиозног обожавања, управљала духовном и материјалном сфером живота у друштву и породици, по гинекократском праву, чији су чланови сви били заштићени и под њеним окриљем, и у суштини, то је било истинско друштво једнакости, где нико никог није угрожавао, нарочито се насиљем ништа није постизало, а што се више никада није поновило (у историји). И сад видите ту количину феминистичке агресије, чак острашћене идеологије (а то је мушка методологија борбе) и претварање жене у сопствену супротност, све до задирања у језик у име „родне равноправности“, каже у наставку разговора за „Печат“ професорка Славица Гароња, чија недавно објављена студија „Од Црвенокосе богиње до слепих певачица: трагом матријархата на Балкану и „женског начела“ у српској народној песми“, представља једно од најзначајнијих дела савремене књижевне науке у нас.

Како у контексту женског принципа сачуваног у најдубљим архетипским слојевима човештва тумачите појаву монотеистичких религија, тј. Старог и Новог завета?
Оно чега се ја само дотичем у посебном поглављу, и то поводом Нојмана, који говори о трансформацији женских ликова / божанстава у монотеистичким религијама, конкретно, у хришћанству, где имамо несумњиво суптилно стапање матријархалних култова са званичним хришћанским учењем, чији главни елемент мистерије представља „рођење сина“, односно фигура Богородице са Христом која је преображени архетип Велике Мајке („њен светлосни аспект, плод њеног преображајног процеса где син постаје Светлосни Син, божански Син-Дух, духовно зачет и духовно рођен, кога она држи на крилу, или кога јој приноси њен стваралачки аспект Мајке Земље, која у мистерији рађа и обнавља саму себе“), читају се основе хришћанског учења како о безгрешном зачећу и Светом Тројству, који је у изворном облику опстао нарочито у православљу. У уметничком виду, суптилно га реинкарнира у ренесанси Леонардо да Винчи, кроз познату слику „Света Ана са Богородицом и дететом“, у којој Нојман види да се „поново у свој митском величанствености појављује јединство женске групе мајке-кћерке-детета (у антици Деметра-Кора-божански син“).
Колико је савремени феминизам уткан у ову причу?
Што се феминизма тиче, као што сам навела и у уводном делу књиге, моји увиди се увелико мимоилазе са њим, и готово су без додира. Јер не одмичући се од постколонијалног дискурса (и да све почиње на Западу и од Запада, што је свега претходних 200 година људске историје), а што су некритички прихватиле све феминисткиње у свету, па и код нас – пренебрегавајући чињеницу да је социјализам/комунизам у другој половини 20. века дао женама одмах она права за која су се жене на Западу бориле читава два века. Довољно је навести да је – у једном тренутку (19. век – прва половина 20. века) феминизам био значајан за мобилизацију милиона жена које су постајале освешћене, изборивши се за право на школовање, потом и запослење, најзад за политичко право гласа. Ипак, феминизам својим ригидним тумачењима жене је, у ствари, ампутирао у жени оно најсуштинскије – женственост и материнство. И ту је наш кључни неспоразум у схватању улоге жене у друштву.
Патријархални брак је мушка творевина, али феминисткиње још дубље упадају у његов глиб (оваквог модела), не увиђајући да је све постављено на сасвим обрнутим поставкама, и ту су дошле у један идеолошки ћорсокак.
Имате на крају књиге и веома интересантан увид у капиталну студију Италијана Евелина Гаспаринија о словенском матријархату?
И даље фасцинирана чињеницом да је један Италијан написао капитално дело о Словенима, а не неко од припадника словенских народа, бриљантну компаративну студију са обимном етнографском, лингвистичком и археолошком грађом, која је и мимо основе тезе (о матријархату) до сада најпотпунија студија о Словенима, објављена још 1973. (у изванредном преводу др Ивана Димитријевића) – коју Гаспарини прецизно дели на три обимна дела (а свако може бити посебна књига од преко 300 страница): Материјална култура; Друштвена култура; Духовна култура. Било би превише да наводим шта све ова сјајна књига нуди, али ћу напоменути најинтересантније детаље: од „женске мотике“ као зачетка неолитске културе исхране, преко женског власништва над вртом / комадом земље (очуваног све до 19. века), или дубоко смисленог ритуала сакупљања проса и пшенице, платна као средства плаћања, преко друштвених обичаја: матрилокалног брака, авункулата (ујчевина), бинарних села у два реда (и смисла „орођавања“, тј. удаје „преко потока“), избора младића или заједничког живота пре брака, односно у девојачкој кући, све до луцидних тумачења духовне културе: „духа шуме и духа дрвета“, захватање земље из мора, бајки (са фасцинантним тумачењем религијског аспекта и лунарне митологије у лику Баба Јаге), сведочећи о матријархалној подлози свеколике духовне и материјалне културе Словена. Компаративно поредећи етнографске обичаје, ношњу (читава студија о појасу!), све до језичких (лексичких) словенских компарација, Гаспарини изванредно систематично и минуциозно приказује, у ствари, све оно што нас и данас чини тако различитим од Запада.
Како се овај „инхерентни матријархализам“ одразио на словенство у целини?
Словенима је мрзак и стран појам државе, чиновништва, не воле новац и ћифтинство им је страно, воле живот у заједници, негују култ даривања и милосрђа, емпатичности, демократичности и једнакости (и за све друге народе, не само за себе), и зато није чудо да су се православни Словени највише пригрлили идеје комунизма почетком 20. века. Везани су за земљу и своје обичаје, а изнад свега воле слободу. Ова матријархална подлога са трансформацијом у православном хришћанству, свој крајњи продукт добија симбиозом старих култова и толеранције (милост, благост и опраштање). Наравно, Словени имају и мана: поводљиви су, некритички прихватају „туђе“ као боље, а кад пригрле туђу веру, оданији су до фанатизма новој вери од њених твораца. Једина су раса у Европи расцепљени на два тако супротстављена крака хришћанства (Источно и Западно), а данас су и (непомирљиво) идеолошки располућени. Једино су Словени били најдуже у историји без својих држава, дакле, поробљени и културолошки егзистирали као делови различитих, туђих царстава (сем Русије), што се нарочито болно одразило на Балкану. Нажалост, како каже и Гаспарини, још пре пола века: „Словени су примили једну туђинску религију и створивши различите језике, раздвојили се на 12 нација“, често „не волећи ову своју давнину“ и стидећи се чак своје расе и традиције, где и на нашем примеру, већ увелико губимо битку у масовном и некритичком прихватању западних вредности, капиталистичког начина размишљања и тржишне привреде, тј. потрошачке / материјалистичке културе и егохедонизма, где смо пред својеврсним културно-историјским поразом.
Ваше бављење историјом и трагедијом нашег народа у Славонији, одакле водите порекло (по мајци!) као да је повезано са увидима ваших научних истраживања.
Читајући Гаспаринија доживела сам и својеврсно лично откровење – да сам у ствари већ одавно, у детињству, уживо видела и доживела тај „словенски матријархат“, и то у српском народу у Славонији, и да је у мом књижевном раду („аркадијској трилогији“) у ствари, све проистекло из те фасцинације: колективног живота, кућа у два реда (бинарна села), женске мотике и преслица, умилног језика и приче, древне женске ношње, окружења жена (баке, мајке, тетака), заправо свега што чини делокруг мајке / баке (кућа, јела, домаће животиње, сабрани плодови), са видно одсутним мушкарцима: (погинулим) дедовима и очевима, (одсутним) мужевима и ујацима (због рада или школовања).
Да пређемо на „српску причу“. Иако је епика „патријархална“, и те песме су, ако следимо Вука, „јуначке“, ипак су неке од највреднијих песама десетерца створиле жене – Слепа Живана, Слепа Степанија, Слепица из Гргуреваца итд. Како се женско начело уткивало у десетерачку епику?
Пре но што пређемо на то питање, хтела бих да нагласим да сем епике, овде велику и дужну пажњу посвећујем и осведочено „женским жанровима“ – лирским песмама и баладама, којима сам се и бавила читавог живота. Тако сам у Црвенокосу богињу… додала увиде из радова мојих претходних књига (Од Цариграда до Будима, када почињем истраживање матријархалне подлоге у српској лирској песми и балади), као и из моје докторске дисертације – укључујући први пут усмени материјал српских народних песама из Славоније и Војне Крајине добрим делом и до данас необјављен и непознат из Архива САНУ, а којих нема код Вука. Такође, морам напоменути мој омиљени фах – баладу (лирско-епску песму) – важан огранак изучавања тек пред крај 20. века у односу на фаворизовану епику – а у којој је управо жена главна јунакиња, као чуварка старих знања, или рецимо, жена која чини преступ, прекршај неке патријархалне норме, што је често и главни мотив песме. Њих посматрам, према детерминисаним улогама у патријархату као: мајку, сестру и невесту, и кроз те најстарије матријархалне обредне прежитке (неке сам баладе већ спомињала – сестра жртвује сина за брата, бог ником дужан не остаје, походе мртвог брата), ми видимо изванредну старост, али и виталну очуваност те насилне смене једног система другим и у нашој народној песми. Како то тумачимо? Ни Словени, па тако ни Срби, нису дошли на испражњен простор на Балкану, већ је ту већ постојало (барем и делимично) староседелачко (неолитско) становништво, где су се путем амалгамисања спојили жилаво одржавани стари култови и нови језик (словенски, српски) који је постепено надвладао и усисао у себе и сва претходна религиозна знања, али и песничке представе (мотиве), који су, наравно, могли бити и аутохтони, донети са собом, управо кроз „словенски матријархат“ из сеоба.
Каква је права улога слепих гусларки у традицијама нашег десетерачког певања?
С правом сте споменули те генијалне, а готово непознате слепе певачице, које јесу заслужиле да се нађу у другом делу наслова моје књиге. Пробајте да изоставите њихов репертоар најважнијих, некад и најлепших песама из Вукових књига – он би био осетно сиромашнији. Наравно, и Вук је у духу свога доба, фаворизовао само своје (мушке) певаче, који јесу сви одреда сјајни, и они имају своја имена и презимена, за разлику од слепих певачица, којима се често бележи само име, некад ни то (Слепа из Гргуреваца). Ипак, задужиле су нас неумрлим делима, у којима се сагледава, не само та генеза и фасцинантно путовање, рецимо, косовских мотива – од Приморја до Јадра и Срема, него управо те старе култичке представе и веровања (о свецу на десном рамену, о царевом стајању на крсној слави, о редоследу седења и огрешењу о старе родитеље – о чему дивно пише Веселин Чајкановић). Колико су оне етички и естетски увеличале и улепшале јунаке Косовске битке, или на пример, карактер Марка Краљевића: само одузмите ону милост, благост и заштиту нејачи и праштање Марка Краљевића из његове карактеризације које су му управо подариле ове жене, па ћете видети колико би он уметнички био осиромашенији и једнодимензионалнији, суровији, као епски јунак и тип. Такође, овде имамо и јединствену појаву једног лика – Косовске Девојке – у чак три различите епске песме, које ја приписујем веома одговорно, једној певачици – Слепици из Гргуреваца. Она у три фазе опева и слика сву трагедију жена након Косовске битке, управо кроз овај лик: када Косовка девојка у истоименој песми, иде на разбојиште, у сјају своје одежде са култичким предметима (хлеб, црвено вино, у златном кондиру), да тражи свог вереника, девера и кума. У другој песми „Мусић Стефан“, када се враћа очајна, и среће закаснелог витеза Мусића Стефана (јер је обред прелаза – свадба – ако се не изврши био за жену гори и од смрти, као уосталом, и останак кнежеве клетве на витезу), и најзад, у трећој песми „Марко Краљевић укида свадбарину“, где је Косовка Девојка већ историјски угрожена и изложена ономе што ће нажалост, хришћанске жене да чека вековима – похоти турских освајача. Да би избегла црног Арапина и његово право прве брачне ноћи, њена патња је изванредно ликовно дочарана: већ је сва поседела, молећи Марка да је спасе, а он чини (барем у песми) први пут ону свету заштиту нејачи и освету над насилником, убијајући га, јер је посегао на женску част његове „посестриме“, са чувеним стиховима у поенти: Ој давори, ти Косово равно / Шта си јутрос дочекало тужно / Да Арапи сад по теби суде… То су велики тренуци српске народне поезије, а као што видимо, испевале су их управо ове бриљантне жене-певачице. Иако је о њима пуно писано и расправљано, почев од посебне књиге Владана Недића (Вукови певачи), овде их све консултујем, да бих само додала, или довела у питање, неке раније (погрешне) ставове по питању ауторства неких песама ових певачица и ревидирала њихов репертоар.
Најпознатије мајке наше епике су Мајка Југовића и Мајка Јевросима. Очито је да је жена у нашој народној поезији надасве племенита, а да је мајка носилац свештених моралних вредности. Каква су ваша запажања?
Средњовековне владарке, опеване и у нашој епици, биле су посебно задовољство да их овде издвојим и сагледам у једном новом кључу – као носиоце те матријархалне улоге, Велике Мајке. Поштоване и у историографским списима (за књегињу Милицу, Константин Филозоф ће рећи „ваистину мужаствена жена“), у тим неповољним и преломним историјским (не)околностима, оне су искорацима у „мушком забрану“ (политика, дипломатија, управљања добрима, тј. спасавања земаља од потпуног ропства и пропасти), и својим поступцима успевале да се изборе, пре свега за своје потомство, односно, синове (што је праоблик оног првог матријархалног божанског пара: мајка-божански син / владар). И народна песма их тако памти, фрагментарно царицу Јелену (Роксанду), жену цара Душана, која јесте била његов истински сарадник и саветодавац (борећи се након његове смрти и за престо свог сина, цара Уроша), а много више књегињу (царицу) Милицу, која у једном часу преузима кормило државе након Косовског боја, и тешком дипломатијом (жртвујући и најмлађу ћерку Оливеру), одлажући пропаст српске државе, све док њен син, деспот Стефан, није стасао да управља Србијом, и чак је у једном часу уздигне до завидног привредног и политичког угледа (деспотовина), а у уметности (у сликарству и књижевности) потпуно приближи ренесанси. Књегиња Милица (у монаштву Еуфросина) тад је мирно могла да се замонаши и склопи очи, а тај однос мајка саветодавац-син владар, је у народној песми са овог историјског пара, по свој прилици усменом контаминацијом, пренет на чувени епски пар: мајку Јевросиму – Марка Краљевића. Деспотица Ирина /Јерина/, та трагична мајка и владарка, уочи саме пропасти српске средњовековне државе, најгоре је прошла у српској епској песми. У овој књизи детаљно разматрам генезу, како је дошло до тога, мада је о томе већ писала и Љиљана Пешикан Љуштановић. Ирина Кантакузина Бранковић, жена Ђурђа Бранковића и мајка петоро деце, од којих су јој два сина ослепљена, а ћерка Мара предата у харем (а она под неразјашњеним околностима умрла на Руднику, са усменим предањем да је отрована од стране најмлађег сина и престолонаследника Лазара Бранковића), сасвим другачије је представљена у нашој епици, у којој је, у овом случају преовладала изразита епска мизогинија у њиховој карактеризацији – да су жене за све криве – од пораза на Косову (свађа две Лазареве кћери) до пропасти српске државе, падом Смедерева (проклета Јерина). Треба нешто напоменути и о веома присутним епским паровима: ујак-сестрић у нашим епским песмама. И у овом се види матријархални прежитак, када је ујак био најважнији мушки сродник за сестру и њену децу (што се кроз бројне примере „авункулата“ може видети и код Гаспаринија). Тако и код нас функционишу епски парови: сестрић Марко Краљевић, чији је ујак „на кога се турио“ чувени и митски војвода Момчило; епски пар Јанко (ујак) и Секула (сестрић), и многи други, што су све матријархални прежици из гинекократског друштва.
Колико су истине, које сте открили вашим драгоценим истраживањима, присутне у савременој српској књижевности?
Одговор на ово Ваше питање садржај је трећег дела моје књиге под насловом „Матријархални прежици у савременој култури и књижевности“, који сам посветила неким феноменима, попут Ребеке Вест, ауторке можда највећег (и најлепшег) путописа о нама, који, наравно, не мора да се сагледава само у матријархалном кључу, до неких сасвим заборављених књижевница између два светска рата, а које то не заслужују (Љубице Радоичић, Љубице Попадић и Марице Вујковић). Посебан рад сам посветила тој архетипској побуњеној јунакињи против сопствене (грађанске) класе и феномену, потпуно прећутаног романа „Једноспратне куће“ Љубице Радоичић, изашлог на половни прошлог века, као неке врсте наше форсајтовске саге, и литературе које се не бисмо смели тако олако одрицати. Овде сам посветила пажњу и материнском принципу „између две идеологије“ оличеном у лику Дијане Будисављевић, у сјајној студији Наташе Матаушић где је са откривањем свих „тамних места“, а поводом њеног јединственог подвига у спасавању српске деце након успостављања НД Хрватске 1941, али и својеврсног заборава после рата, остварен јединствен портрет као прототип активирања женског принципа хуманости и емпатије изнад свих идеологија, хуманистички усмереног на спасавање потомства по сваку цену – што је основни делокруг Велике Мајке. Најзад, овде сам обрадила и једну изузетно значајну збирку „Калопера Пера“, коју је наш велики песник и академик Милосав Тешић посветио управо – женском принципу кроз српску историју (од лирске народне песме до јунакиња, уметница и владарки српске историје). Пажњу сам посветила и сјајној студији колегинице Јелене Арсенијевић, која је докторирала на тези о делима савремених светских писаца Вонгара и нобеловца Ле Клезиоа – чији је заједничко језгро – управо матријархални или женски принцип, перманентно уништаван као древнија култура домородачких народа, кроз колонијалне праксе западног, белог човека на свих пет континената, више од четири века, а о чему пишу ова два велика књижевника (треба нагласити да је Вонгар псеудоним Србина Сретена Божића).
Шта се дешава са патријархалним и матријархалним начелом у сумрак цивилизације?
На најширем плану уочавамо завршницу судара два у потпуности опречна цивилизацијска (религијска, класна и родна) система – мушког рационализма и позитивизма, доба од када драматично нестаје светост и религиозност, пред законима прагматичности, насиља, профита и тржишта (са експлоатацијом суштинском одликом уређења људског друштва), речју (пост)колонијалног империјализма, због којег су уништени читави (матријархални) народи (Аборџини, Индијанци), а до геноцида као идеологије, само је корак, што се нажалост, дешавало већ у 19. веку, да би кулминирало у 20. веку. (И тим аспектом од Хитлера и НДХ 1941–1945. до бомбардовања Србије 1999, бави се ова изванредна књига Јелене Арсенијевић.) Куда нас води ова „мушка памет“, та опседнутост Запада да све уреди, контролише и подреди свом начину виђења света и живота, та својеврсна инверзија цивилизације, као цивилизације смрти, ратова, загађења природе и профита по сваку цену (са постколонијалном праксом чији врхунац представља постклонијални ум – засејаван међу припадницима потчињених државица и народа), тренутно најдаља и најсупротнија од првобитног матријархата, видно је управо ових дана, чему смо заједнички сведоци.

Крај