БОРЕЉ И БЛИНКЕН НА КАНИБАЛСКОЈ ГОЗБИ

ЗАПАДНИ „ИЗУЗЕТНИ“ РАСИЗАМ

Шта нам о менталном склопу Запада откривају четири основне варијације често навођене русофобне метафоре о „бензинској пумпи са атомском бомбом“: Џингис-кан с телеграфом, Џингис-кан са атомском бомбом, Конго с атомском бомбом и Горња Волта с нуклеарним пројектилима?

Русија је економски патуљак, бензинска пумпа с атомском бомбом, изјавио је недавно Жозеп Борељ, високи представник Европске уније за спољну политику и безбедност. Борељ је највиши дипломата ЕУ, фактички њен министар спољних послова, када би ова Унија била држава, као што није. Али он је и арогантна незналица. Иако Борељ то не зна, ова метафора је дубоко укорењена у старијим културним слојевима Европе и Сједињених Америчких Држава. То је, заправо, интелектуални миље расизма. Веома слична овој изјави је друга његова изјава, да је ЕУ башта, а остатак света џунгла. Расисти попут Бореља, енглеског књижевника Радјарда Киплинга, или аустријског каплара Адолфа Хитлера, не могу се похвалити дубоким познавањем историје.
Веома слична поменутој Борељовој метафори је још једна из, иначе дуге историје русофобије: она којом се СССР дефинише као „Горња Волта с нуклеарним пројектилима“ и која се нашироко користила 80-их година прошлог века. То се касније претворила у „бензинску пумпу наоружану нуклеарним оружјем“, која вероватно потиче из интелектуалне оставштине покојног америчког сенатора Џона Мекејна.
У оваквим формулацијама први део симболизује нешто што се сматра нецивилизованим и посве страним „западним вредностима“ (али не питајте које су то „вредности“), други део су достигнућа западне цивилизације, пре свега на војном плану.
У 21. веку често се расправљало о пореклу поменутих фраза. Ова, прилично шупља фраза иза себе има историју дугу више од једног и по века.

Бескрајне варијације основног мотива Заправо, постоје четири основне варијације ове метафоре: Џингис-кан с телеграфом, Џингис-кан с атомском бомбом, Конго с атомском бомбом и Горња Волта с нуклеарним пројектилима.
Сам израз припада руском филозофу Александру Херцену, који је у октобру 1857. године написао отворено писмо руском императору Александру Другом. Херцен је том приликом оспорио формулу песника Александра Пушкина: „(Руска) Влада је једини Европљанин у Русији.“ Херцен је, говорећи о „Џингис-кану опремљеном телеграфима, паробродима, железницом…“, Пушкиновој формули дао нови смисао.
Метафора „Џингис-кан са телеграфом“ ушла је у јавну свест нешто касније, крајем 19. века, а у томе је одлучујућу улогу одиграо велики руски писац Лав Толстој, који је, 31. јула 1890, писао филозофу Борису Чичерину: „Није без разлога Херцен говорио о томе да би Џингис-кан био застрашујући са телеграфима, са железницом, са новинарством. Управо то се десило у нашој земљи.“
Толстој је, заправо, проширио ову идеју на све савремене владе: „Владе у нашем времену – све владе, како деспотске, тако и најлибералније – постале су оно што је Херцен тако умесно назвао Џингис-каном, опремљеном телеграфима: пука организација насиља, у којој нема ништа друго осим најгрубље самовоље, а које користе сва средства која је наука развила за друштвену мирољубиву делатност слободних и равноправних људи.“
„Џингис-кан са телеграфом“ је један од наслова Толстојевог чланка „Време је да се разуме“, који је објављен 1910. и преведен на многе европске језике. Он је, заправо, представио Херценову метафору западним читаоцима.
Поновимо, Толстојев „Џингис-кан са телеграфом“ није само дефиниција тадашње руске владе већ модерне државе уопште. У револуционарној, а затим и у постреволуционарној совјетској штампи, ова метафора се обично примењивала на „аутократску Русију“.
У постреволуционарној емигрантској штампи Херценове речи су коришћене за опишу бољшевичку Русију.

Арогантна незналица: Жозеп Борељ

Западни фашисти опремљени нуклеарном бомбом Године 1941. иста метафора се користила када су Совјети описивали нацистичку Немачку: „Херцен је једном са ужасом спекулисао о могућем појављивању ’Џингис-кана са телеграфом’, о надолазећим варварима опремљеним напредним технологијама. Али нико, па ни најмрачнија машта људи из 19. века није могла да замисли шта ће се догодити у 20. веку, када су фашисти почели да реализују планове за поробљавање човечанства и искорењивање културе.“
После Другог светског рата, филозоф Симон Франк модернизовао је ову метафору, додајући атомску бомбу у руке варвара: „Пре сто година, проницљиви руски мислилац Александар Херцен предвидео је инвазију ’Џингис кана са телеграфом‘. Ово парадоксално предвиђање се остварило у размерама које Херцен није могао да предвиди. Нови Џингис кан, рођен у самом срцу Европе, сада прети да збрише човечанство са лица земље атомским бомбама.“
Франк користи ову метафору у духу Толстоја, као универзалну карактеристику модерне државе, ослобођене свих норми етике и морала.
Пет година касније објављен је чланак публицисте Паула Берлина „Џингис-кан са хидрогенском бомбом“. Аутор у њему прати историјску судбину руског комунизма, још од времена монголске владавине, не заустављајући се ни на тврдњи да је „Џингис-кан увео комунизам, који је био још гори од совјетског. Оба система су изграђена на успешном овладавању најновијим технологијама, укључујући, пре свега, технологију истребљења“.
Од касних 60-их Херценова метафора је примењивана у совјетској штампи за западне противнике СССР-а: „Џингис-кан, наоружан хидрогенском бомбом, више није фантазија, није фикција романописца, већ стварност са којом се мора рачунати, како се једног дана не бисмо нашли у положају човечанства које признаје предности рептила.“
Међутим, данас се (под условом да је Џингис-кан заиста био „нецивилизовани варварин“) можемо запитати: да ли је ова Херценова визија најбоље и најпотпуније остварена на самом Западу, предвођеним САД, нуклеарном суперсилом која је побила и раселила на десетине милиона људи, почев од Латинске Америке, преко „широког Блиског истока“, све до Југославије, а данас то исто, туђим рукама, ради у Украјини, борећи се свим расположивим против Русије?

Руси су ружни, глупи и зли У чланку из 1971, о трци у наоружању у свемиру, Херценова упозорења су преусмерена, у складу с потребама тадашње совјетске пропаганде: „Херцена је мучила мисао о судбини човечанства и судбини науке, која је пала под власт колонијалне пљачке и војних авантура. Било би то, писао је Херцен, нешто попут Џингис-кана са телеграфима, паробродима, железницом…“
„Данас све то изгледа као дечја игра. Данас ракете лете на Венеру и Марс, а савремени Џингис-кан поседује не само телеграфе већ и телевизијске инсталације, ласере и компјутере“, пише у једном чланку.
Таква поређења често су прављена и током Хладног рата у западној штампи, а олакшала их је чињеница да је Џингис-кан дуго био синоним за „жуту опасност“.
Следећа трансформација метафоре догодила се у Француској, где се, уместо имена Џингис-кана, као симбол варварства појављује афричка земља Конго.
Појава Конга у овој формули тешко да је случајна: 1970-их година је Конго покушао да изгради социјализам по совјетском моделу. У септембру 1973. формула „Русија је Конго са ракетама“ појавила се у наслову немачког „Цајта“.
Годину дана касније швајцарски новинар, писац и преводилац Бонди повезао је ову формулу с Херценовом метафором. Говорећи за амерички државни и нимало слободни медиј Радио „Слободна Европа“ о изгледима детанта, рекао је: „Могло би се рећи да ће усложњавање система у Русији убрзати његово пропадање, јер високообразовани Руси неће толерисати тоталитаризам. Уопште нисам у то убеђен. Једноставна и отрежњујућа чињеница је да су наши односи с Русијом другачији од оних са било којом другом земљом, а то је због историјске, културне и политичке ’другости’ Совјетског Савеза“, подвукао је Бонди.
Дакле, ту смо: описали смо део зачараног круга русофобије, да бисмо се поново вратили на Борељов, прикривени или сасвим отворени, расизам. Конго или Волта из поменуте метафоре исто су што и Русија и Џингис-кан; не треба имати илузије, то су канибали који прете америчкој и европској „башти“. „Остатак света“ је џунгла, којом, разуме се, владају канибали. Канибали, људождери, то су они које се госте људским месом, претећи да поједу и Бореља, Олафа Шолца, Макрона или Урсулу фон дер нешто…
Руски мислилац Александар Дугин је описао западни поглед на свет као суштински расистички: он се, у ствари, непомирљиво дели на добри свет „белих“ људи, на „жуте“, где спадају и Џингис-кан и Руси, и на свет „црних људи“, који су још гори од „жутих“, чиме се објашњава одакле „Горња Волта“ или „Конго“ у метафори.
Од 1990-их година користи се и образац „Горња Волта са пројектилима“. Замена Конга са Горњом Волтом, малом и сиромашном афричком земљом, готово невидљивом на мапама света, наглашава парадоксалну природу метафоре.

Откривајући какав канибалски поглед на свет, у коме су слабији увек жртве јачих, преовладава у Вашингтону, Ентони Блинкен је на панел-дискусији Минхенске безбедносне конференцији рекао: „У међународном систему, ако нисте за столом, наћи ћете се на јеловнику”

Ова формулација омаловажава не само Русију него и Конго и Горњу Волту. Данас је, међутим, одбачен и назив „Горња Волта“, као пуки рецидив колонијализма, а земља је прозвана Буркина Фасо или Земља честитих људи. Из Буркине Фасо су избачене и француске (колонијалне) трупе, а земљу предводи млади Ибрахим Траоре, који одбацује колонијални статус своје земље, који су јој намениле Француска и САД. Траоре је отворено подржао руску Специјалну војну операцију, што је и показао прошле године, када је посетио Москву. То је, за њега, начин да се промени „светски поредак, заснован на правилима“.
Гомила прљавих људи који се претварају да су велесила Очигледно, западни новинари ни данас нису слободни од предрасуда карактеристичних за Хладни рат, односно од „антируског расизма“, који, мимо реалности, покушава да прикаже Русију као слабу, заосталу, варварску земљу.
Многи западни новинари су користили, а и данас користе овакве изразе да подстичу мржњу и агресију против Русије. Русија, као ни Србија, једноставно не припада цивилизацији. Они који, наводно случајно, бомбардују менталне установе у Гренади или возове у Србији – САД – једноставно су „лоше обавештени“.
Руси се и данас приказују у најцрњем расистичком маниру: као гомила прљавих, злих и глупих људи: „Горња Волта с пројектилима“, како се шале западне дипломате. Каснији докази потврђују да је сам израз настао у Москви, и то међу страним дипломатама. Како онда објаснити чињеницу да читав Колективни запад губи рат у Украјини, и то од неписмених дивљака?
У пролеће 1983. године амерички председник Роналд Реган описао је СССР као „империју зла“, а САД као „блистави град на гори“. Ова дефиниција је стилски у супротности с дефиницијом „Горња Волта с пројектилима“. Ако је представа о „империји зла“ демонизовала СССР, слика „Горње Волте с пројектилима“ довела је у питање престиж Совјетског Савеза као суперсиле.
Метафора је била широко распрострањена за време перестројке. Ирски новинар Патрик Кокбурн се накнадно присетио: „’Горња Волта с пројектилима’, рекао ми је један новинар првих дана мог боравка у Москви. Недељу дана касније, на вечери, један дипломата је поновио ову примедбу. Током наредне три године слушао сам ту исту, досадну шалу, која се понављала безброј пута, праћена подсмехом и отвореним презиром.“
Укратко, Русија је земља безнадежно запуштених, глупих и прљавих људи, који се само претварају да су велесила; земља канибала, обавезно пијаних од вотке, обавезно с ножем у зубима. Заправо су САД (а не Европа, како то погрешно мисли Борељ) права „божја башта“ и „блистави град на брду“.
Како примећује руски писац Захар Прилепин: „Можда је непотребно што Руси желе да изгледају као Европљани, а нико им свеједно не верује. Енглези могу знати двојицу, тројицу или петорицу Руса сличних Европљанима, или чак читаву позоришну групу, потпуно европску, можда и бољу од европске, али ће потајно свеједно бити уверени да се иза леђа тих ’европских Руса’, у њиховом хладу, иза ограде са бодљикавом жицом, кроз коју је пуштена ужасна руска струја, крије огромна гомила правих, а не лажних Руса, са ножевима у зубима.“

Блинкен за столом, са западним ножем у руци У психологији се овај механизам назива пројекцијом. То је показао државни секретар САД Ентони Блинкен када је, на панел-дискусији Минхенске безбедносне конференцији, одговарајући на питање о односима Сједињених Држава и Кине, дао изјаву која открива какав канибалски поглед на свет, у коме су слабији увек жртве јачих, преовладава у Вашингтону.
Блинкенова изјава дословце гласи: „У међународном систему, ако нисте за столом, наћи ћете се на јеловнику.“ У Кини се то каже нешто другачије: „Ако нисте нож, бићете риба на дасци.“
Његову изјаву коментарисао је кинески лист „Глобал тајмс“: „Ако имаш снаге, прождираћеш друге. Ако немаш, наћи ћеш се на јеловнику. То је, заправо, прави закон џунгле, где пука сила, а не етичке или правне норме, диктирају правила игре.“
Другим речима, како наставља „Глобал тајмс“, Блинкен је убеђен да се политика заснива искључиво на голој сили и без стида жели да користи привилегију да „седи за столом, са ножем Запада у руци.“ У ствари, ова „традиција“ канибализма је веома дубоко укорењена и у САД и Западној Европи. У Белгији је, на пример, и данас популарна посластица, у виду црне руке од чоколаде: сећање на казну којом су белгијски колонијални господари кажњавали своје црне робове у Конгу. Одсецање руке било је казна уколико робови нису успели да испуне норму.
И НАТО и ЕУ, нимало случајно, данас имају седиште у главном граду Белгије, у Бриселу. То је права слика модерних канибала, истинских варвара наоружаних нуклеарним пројектилима.

Један коментар

  1. Djordje Dragović

    Gospodine Djuranin, vaš članak je jedno remek-delo. Odlično poznavanje izvora, nepobitne činjenice, sažet i jasan stil, i nepokolebiv zaključak. Nadam se da ću imati veliko zadovoljstvo da čitam vaše tekstove u Pečatu i ubuduće.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *