Коментар

Мир је реч и појам који скоро нико на Западу не помиње. И зато се опасност од потпуне објаве светског рата и свеопштег зла надвила над нама

Пратећи наше и светске медије последњих месеци, чини нам се да свакодневно читамо неке пропале ратне планове из Вучје јаме, која је својим тајним тунелима повезана не само с Берлином него и с Лондоном или Паризом и Бриселом. Као да гледамо неке пророчке сцене из „Подземља“ Емира Кустурице. Обзнањују се пред нама умножени планови Трећег рајха против Русије под збирним именом „Барбароса 2“. Када и како напасти Русију и које циљеве у њој, које године и којим ракетама. Некада је требало да прођу деценије да би се откриле војне тајне и планови великих сила а сада је тај временски период вртоглаво скраћен.
Реч мир је потерана из јавног и политичког живота Колективног запада. Високи немачки официри разматрају колико ракета треба да се сруши Кримски мост, како обучити украјинске нацисте да убијају Русе а да Немачка избегне одговорност док не буде довољно спремна да с новим савезницима удари на Русију. Немцима као да није доста што су два пута у прошлом веку били непосредни виновници светских ратова с познатим и више него опомињућим исходима. Они су изгледа спремни да та два искуства забораве, али превиђају да Руси и други народи Руске Федерације, и не само они, нису спремни да то препусте забораву. И подлегну драстичној ревизији историје, како се то до јуче бенигно називало.
Евидентна рецесија немачке привреде и много тога у њеном политичком животу можда буде нечију злурадост, па тако и нашу, а томе доприноси и чињеница да немачки политичари сами себе рањавају својом слепом послушношћу према Америци и помамном русофобијом. Готово је било дирљиво гледати како су им на очи целог света Американци уништили гасовод Северни ток! Америка можда и полаже право на своју доминацију над највећим делом Европе, и не само својим учешћем у победама крајем Другог светског рата, после искрцавања у Нормандији или Сицилији. Ту су и Маршалов план и такорећи искључиво финансирање НАТО-а, као и америчка војна и друга помоћ у одржавању неких европских колонијалних поседа по Африци и Азији. А мора се поменути и финансирање Хладног рата против СССР-а.
Међутим, има и разлога за извесну забринутост. Довољно је присетити се онога што је криза у Вајмарској републици произвела у виду Хитлеровог нацизма тридесетих година минулог века. Када малобројна нација пође погрешним и накарадним путем, онда све бива на њену штету. Страда, додуше, и онда када се нађе на бољој страни света, као што је с нашом нацијом случај, али сачува своје слободарство, веру, достојанство и морал, као и право на суверено постојање. Када нека велика сила пође лошим путем, последице постају тешке и по све друге, ни криве ни дужне, а тек на крају, после пораза, и за њих.
Србија зато треба и мора да крајње пажљиво бира своју стратегију. Да се ни на трен не изгуби у тој мрежи западних институција, кластера и смицалица и тешких идеолошких лажи, лажних обећања, те разних специјалних посредника. Знамо колико су очигледних превара извели европски и амерички политичари и колико су пута слагали Србе и у Рамбујеу, и на Лондонској конференцији, и у Бриселу… Набрајању нема краја. Не састоји се државна политика само од економских и монетарних показатеља ма колико они били важни. Сваки учени и приучени марксиста је знао колико су важни економска база и производња. Али је исто тако знао колико је важно оно што се звало надградња, а то су култура, образовање, уметност, наука. Такође, то су вера и слободарство и суверена држава, која је основни генетски код Срба.
Идеја прогреса и напретка доминира светом од Француске револуције и француских просветитеља, али је било увек веома лоше ако се она некритички прихватала. А поготово данас. То не треба сметнути с ума и увек треба водити рачуна о томе шта су српске упоредне предности и отклони према идеологији суманутог прогреса по сваку цену. И слепо следити погубни систем вредности који се под фирмом напретка намеће. Ако се свет насилно сврстава у борби за различите системе вредности, па чак и ратом, мора се, као и увек до сада у српској традицији и историји, изабрати боља страна света. Ратна превага се свакако неће постићи српским учешћем. Али ће исходи сукоба великих створити нове прилике, па ће оне настати и после окончања рата у Украјини.
Само у Дејтону су ти исти били приморани, силом борбе српског народа и државничком вештином наших вођа, да уреде нешто у нашу корист. Није ни ту било лако нашим политичким лидерима, са Слободаном Милошевићем на челу, да прихвате после ратних терета и терет мира. Терет мира је био, то не треба заборавити, изузетно тежак. И данас је тежак и велики. Стечену српску корист из Дејтона помно данас најпре са самозванцем Кристијаном Шмитом, те немачком министарком спољних послова Аналеном Бербок (с нацистичким породичним педигреом) као некада с Педијем Ешдауном, покушавају да пониште. И све су те преваре западне дипломате накнадно признале или признају, али тек онда када су нас лоше последице већ снашле.
Како та превара изгледа непосредно, видимо на примеру непоштовања Бриселског споразума и неформирања Заједнице српских општина на КиМ, као и на потпуном непоштовању Резолуције 1244 СБ УН.
Шампиони преваре ипак остају тадашња немачка канцеларка Ангела Меркел и француски председник Франсоа Оланд, који су јавно признали да су с предумишљајем лажно потписивали Минске споразуме да би купили време украјинским нацистима за рат против Русије. Тако су покушали да обману Владимира Путина. Колико су у томе успели и колико је он ту испао наиван, посебно је питање, а поготово с обзиром на известан исход Специјалне војне операције. Пре изгледа да је он прикупљао снаге и да је знао шта се њему и Русији спрема. И не само Русији.
Али и овом приликом су Меркелова и Оланд слагали. Признали су мање да би прикрили више. Није се тада радило о рату за Донбас или Луганск, радило се о припремама за свеопшти рат против постојања Руске Федерације. НАТО се спремао да на бојном пољу порази руску војску, о чему сведочи све што се сада дешава. Британци су преко некадашњег премијера Бориса Џонсона осујетили мировне споразуме између Кијева и Москве. Несретна и краткорочна премијерка Лиз Трас је још као министарка запретила Русији да ће „притиснути црвено дугме“ за употребу нуклеарног оружја. Британски и сви други специјалци су одавно на украјинском бојишту. Сазнајемо то из обелодањених телефонских разговора немачких високих официра. Француски председник Емануел Макрон обзнањује да је одавно спреман да пошаље копнене трупе у поход на Русију. Балтичке земље су увек расположене за борбу против Руса и предњаче у ратоборности. На својеврсном антируском самиту у Паризу договорена је убрзана изградња фабрика оружја на европским територијама и помамна куповина ракета и муниције широм света, а посебно из Индије, за рат против Русије.
Од самог почетка ратног сукоба план Колективног запада је био да се Руска Федерација разори изнутра и да дође до разбијања њене државне територије. То би били и узрок и последица њене војне немоћи и слома. План је почивао на основној претпоставци која се као владајући наратив ширила светом: Русија је економски слаба, нема производњу, нема прерађивачку индустрију, она је само велика бензинска и гасна станица, заостаје у науци и образовању, економски је тек на ко зна ком месту у свету, пољопривреда и храна су крајње небитни у тој монетаристичкој магли бројева и разломака, сви наводно у РФ сањају само да се докопају Запада, западни либерали доминирају у владајућим структурама баш као и њихов систем вредности. По овом наративу идеална прилика за рушење Путина је рат који води. Унутрашње антиратне снаге мира и издаје имају шансу да га у немирима и демонстрацијама свргну с власти. Додуше то није никакав наратив већ поновљени лењински образац.
Како се то завршава и како ће се завршити видимо. Немогуће је, и не само овом приликом, илустрације ради, одолети замишљању призора који предочава бивши високи амерички државни функционер Стивен Брајан: „Земље НАТО-а могле би тајно да евакуишу Владимира Зеленског из Кијева као што су то нацисти урадили 1943. године са смењеним италијанским диктатором Бенитом Мусолинијем, након чега би се Украјина, као Италија, могла поделити на два дела…“
Сада се, после тешког фијаска овог начина и деловања, посеже из западних центара моћи ширењу лажних вести о некаквој руској претњи другим државама и њеним завојевачким претензијама. Наставља се са ширењем русофобије.
Опште је познато да је већина европских политичких лидера недорасла својим државним обавезама и дужностима. Недостојни су у односу на величину и својих претходника и својих држава и нација, и не уживају већинску подршку свог народа. Вишеструко су нелегитимни. Али права опасност од њих прети јер је њима основно гесло: предалеко смо отишли да бисмо стали, зауставили се и престали!
То су политичари крајњих консеквенци. Они никада не застају да државнички и одговорно размисле да нису случајно негде одлутали или погрешили, и то бар самима себи признали, него још увек упорно убеђују себе да не успевају зато што своје очигледно погрешне и опаке науме нису довели до краја. И зато је мир реч и појам који скоро нико на Западу не помиње. И зато се опасност од потпуне објаве светског рата и свеопштег зла надвила над нама.