Полупани лончићи

Раскол у опозицији

У прозападној опозицији, о питању изласка или бојкота избора, дошло је до фрагментације бројних партија и малих лидера, што власти отвара врата да на изборима 2. јуна комотно, без већих напора, дође до победе

Опозициона коалиција „Србија против насиља“ више не постоји. Изборна трка само што није почела, а чланице предизборне коалиције су се поделиле баш о питању избора. Слично оној дечјој игри „полупаних лончића“, с том разликом што се један део прозападне коалиције није држао правила игре и није хтео да се одрекне своје одлуке и ресетује се, онако како налажe договор, поштујући унапред договорена правила, иста за све, и која се не мењају током игре. И код прозападне коалиције договор је гласио да ће бити онако како одлучи већина. Међутим, шест странака ће изаћи на изборе под новим називом „Бирам борбу“ – Зелено-леви фронт (Радомир Лазовић), Народни покрет Србије (Мирослав Алексић), Еколошки устанак (Александар Јовановић Ћута), Демократска странка (Зоран Лутовац), Покрет слободних грађана (Павле Грбовић) и Ново лице Србије (Милош Парандиловић), док странке које су се одлучиле за бојкот и погазиле одлуку већине су: Странка слободе и правде (Драган Ђилас), Србија Центар (Здравко Понош) и странка Заједно (Небојша Зеленовић, која се у истом тренутку и сама поцепала) плус коалиција НАДА (Милош Јовановић).
Сједињавање свих редовних локалних избора с новим београдским, расписаних за 2. јун, наједном је постало камен спотицања за одржавање на окупу опозиционе коалиције, упркос њиховом таквом захтеву. Председница Скупштине Србије Ана Брнабић је управо на захтев опозиције пристала да покрене неке процесе, као услове да се 2. јуна иде на спајање избора. Како је обавестила јавност, Предлог измена и допуна Закона о локалним изборима упућен је у скупштинску процедуру а скупштинска седница је хитно заказана по захтеву 184 посланика предлагача јер је за те измене потребна двотрећинска већина (167).

БИТИ ИЛИ НЕ БИТИ До размимоилажења на страни опозиције дошло је после гласања о томе треба ли изаћи на изборе, када је већина партија из „Србије против насиља“ одлучила да изађе на изборе, а за бојкот су били само Странка слободе и правде, Заједно и Срце. Резултат гласања коалиције био је шест према три, јер се ДС „приклонила ставу већине“ иако је била за бојкот, али и напоменула да први пут није испоштована одлука већине која је била за излазак на изборе. Касније ће додати да ће и они ступити у бојкот ако до 2. јуна власт не среди бирачке спискове.
Уместо лаког колебања, београдски одбор странке Заједно, са Ђорђем Микетићем на челу, решио је да колективно иступи из странке због тога што њено руководство није прихватило вољу већине чланова градског одбора да учествује на београдским изборима 2. јуна. Централа странке је реаговала тако што је донела одлуку о престанку рада Иницијативног одбора за Београд и искључењу Микетића из странке. А баш је Небојша Зеленовић, градоначелник Шапца и ондашњи лидер „Заједно за Србију“ 2020. године, био за бојкот, да би у последњем часу изашао на локалне изборе и био потучен.
Аналитичари ће рећи да је обједињавање избора изненадило изгледа једино опозицију која је на нову ситуацију имала најлошију реакцију којом ће значајно ослабити своје шансе за неки већи изборни успех и допринеће да владајућа коалиција однесе глат победу. Ако су постигнути бољи изборни услови него на претходним изборима и ако су издејствовали да им се неки захтеви остваре, остаје нејасно зашто то не би искористили и бацили све карте на Београд, који је најзначајнији и где имају најјаче упориште. Бирачко тело више воли борбу него пасивност, па је још чудније што је дошло до фрагментације и онако великог броја партија и малих лидера, без обзира на њихова обећања да ће и даље међусобно сарађивати.
Изборно тело свесно је да је опозиција пристала да изађе на децембарске изборе у условима који нису ништа ни бољи ни гори од ових данашњих, па би у локалним срединама било тешко објаснити да не треба изаћи на изборе, а да истовремено опозиција седи у републичкој и покрајинској скупштини, као и многим локалним скупштинама.
Помни пратиоци политичких збивања сматрају да би бојкот имао смисла да се спровео на свим нивоима, што подразумева одбијање републичког, покрајинског и већине локалних парламената, а због наводне изборне крађе. И то под условом да власт озбиљно брине о легитимитету, а опозиција има конкретан план шта се у случају бојкота ради. Тада би евентуално бојкот био стварна мера борбе за изборне услове, мада је очигледно да за то нема довољно потенцијала.
И током избора 2020. године показало се да је бојкот имао негативне ефекте јер ни из тзв. међународне заједнице није било значајнијих реакција. Јасно је то било још 2019. на локалним изборима у Албанији када је цела опозиција бојкотовала из истих разлога као и српска опозиција – само је странка Едија Раме изашла на изборе и освојила власт са излазношћу мањом од 20 одсто а да се из Европе нико није ни осврнуо. Очигледно је да је у овој ситуацији осуда Европског парламента и реакција ОДИХР-а био максимум те подршке опозицији.
Па ипак, замерајући делу опозиције то што су одлучили да изађу на изборе 2. јуна, јер су на тај начин, како је рекао, прекршили коалициони договор потписан 9. марта, када су се обавезали да неће излазити на изборе до испуњења својих захтева, Драган Ђилас је најавио да ће заједно са странкама Срце и коалицијом НАДА у Скупштини Србије поднети уставни закон којим је предвиђено померање избора за јесен, сматрајући да је то једини начин како се може стићи до фер и поштених избора у Србији.
Прозападна „Србија против насиља“ је непосредно пред доношење одлуке о изборима и потписала Договор за поштене изборе, са Прогласом и коалицијом НАДА (ПОКС и Нови ДСС), а нови савезници апсолутно подржавају идеју о бојкоту. Градски одбор Новог ДСС-а једногласно је одлучио да не учествује на београдским изборима 2. јуна јер „нема елементарних услова за њихово фер и поштено одржавање“. „Нови ДСС неће учествовати на такозваним изборима које је расписала председница Скупштине Ана Брнабић, ни на градским ни на општинским изборима у Београду јер не постоје основни услови за њихово фер и поштено одржавање“, саопштили су, додајући да би „свако учешће на такозваним изборима значило давање легитимитета владајућем режиму и недемократским принципима“.

РЕЦИ ПА ПОРЕЦИ Медији сада извлаче изјаву Милоша Јовановића од 2. априла, када је наводно тврдио да до 18. априла има довољно времена да се одлучи да се сви избори одрже 2. јуна, како је и одлучено, да би сада рекао да је његов предлог био избори на јесен. „Ало“ чак цитира Јовановића: „Ја вам говорим да смо им дали потпуно јасно решење како да се сви избори одрже 2. јуна. То је да се помери рок са 120 на 150 дана, да не улазим сад у то, да не замарам ни вас ни ваше… Значи, то су измене и допуне Закона о локалним изборима. Ево га ту, као што можете да видите у неколико тачака. Ако буду сутра расписани локални избори, ако ће да се издејствује да се сви спојите најесен, или да се ови избори пребаце на 2. јун? Имамо времена до 18. априла да се споје сви избори за 2. јун, под један. Под два, значи, има још времена.“ Сада наједном нема времена, мада аналитичари оцењују да се ни до јесени не би решили сви изборни проблеми који изискују сложен и дуготрајан поступак, можда и годину, две дана.
Конфузију ствара и питање да ли бојкот београдских значи аутоматски – што би било логично – и одустајање од учешћа на изборима у 88 локалних самоуправа, међу којима су и 23 градске општине у Београду, Нишу и Пожаревцу, а који је првобитно требало да се одрже најкасније до 14. јула.
Дилему су решили актери бојкота, уједно додајући још једну нелогичност већ постојећем расколу. Да не би ваљда дошло до урушавања њихових странака на локалу Здравко Понош, у име Срца, рећи ће да они препуштају локалним одборима да раде шта је најбоље, док ће Предраг Марсенић из Нове ДСС још једном подвући да они не излазе у Београду, ни на локалу у Београду, а што се тиче локала по Србији, ако неко мисли да треба и ако је у могућности, они им не могу забранити.
Представници опозиције су још 1. априла на Колегијуму Скупштине Србије изнели пред власт три захтева: ревизију бирачког списка, да сви имају подједнак приступ Радио-телевизији Србије и да се сви локални избори одрже у једном дану.
Копредседник Зелено-левог фронта Радомир Лазовић каже да је одлука власти да сви локални избори буду одржани 2. јуна значајан успех опозиције, јер су натерали СНС да устукне. „Сматрам да је ово начин да се крене даље и да се изађе из кризе. Обећали смо да ћемо учинити све да се избегне бојкот, јер сматрамо да је то лоше решење. Зато смо остајали у свим преговорима, радили на међународној подршци, са грађанима… Без обзира што ситуација није идеална, ово је корак у добром правцу. Натерали смо СНС да устукне“, каже Лазовић.
Павле Грбовић, посланик и лидер Покрета слободних грађана, каже за „Данас“ да је потпуно свеједно на који начин и под чијим утицајем је Ана Брнабић донела одлуку. „Важно је да је ово први конкретан уступак од стране власти. Очекујемо и да комисија за ревизију бирачког списка без одлагања почне са радом. Па да у јуну ослободимо Београд, али и многе друге општине у Србији“, истиче Грбовић.
Подсећамо, да би се спојили београдски и локални избори за 2. јун, потребно је да се измени закон, након чега би се стекли услови да се распишу избори, што је управо учинила председница Скупштине Србије заказујући седницу на којој ће расправљати о изменама Закона о локалним изборима. Промена закона објашњена је прихватањем препорука ОДИХР-а, а долази после разговора власти и опозиције о изборним условима, те одлуке појединих странака из коалиције „Србија против насиља“ да на њима учествују, док су се друге одлучиле на бојкот, сматрајући да власт није испунила ништа од оног што је опозиција тражила.

ЗАКОНСКИ КОМПРОМИС Изменама Закона о локалним изборима предвиђено је да се измени рок за расписивање локалних избора, и то са садашњих најраније 120 и најкасније 45 дана пре истека мандата, на 150 до 30 дана. Додаје се и члан који говори о координираном спровођењу избора за одборнике скупштине града, са којима се у истом дану, на истим бирачким местима и са истим бирачким одборима одржавају и избори за скупштине градских општина. На тај начин омогућено је да се избори за Скупштину града Београда и градске општине одрже истог дана, 2. јуна, за када су расписани београдски избори пошто није конституисан градски парламент после децембарских избора.
У образложењу измена, наводи се да се „закон доноси по хитном поступку како би се омогућило да избори за одборнике скупштина јединица локалне самоуправе, који редовно предстоје током јула и августа ове године, буду расписани и одржани истовремено када и избори за одборнике Скупштине града Београда, расписани за 2. јун“.
Редовни локални избори ове године треба да се одрже, између осталог, у градовима Ниш, Нови Сад, Суботица, Зрењанин, Кикинда, Вршац, Панчево, Сомбор, Нови Сад, Сремска Митровица, Ваљево, Пожаревац, Јагодина, Ужице и Чачак, те више општина у Србији. Редовни локални избори треба да се одрже ове године и у 23 градске општине, међу којима су све београдске градске општине, те пет општина града Ниша и градској општини Костолац у Пожаревцу.
Сама скупштинска дебата је личила на многе претходне, где се време углавном користило за нападе и личне афектације према противничкој страни, а много мање говорило о самим законским изменама. Ваљда што је то већ унапред одлучено.
Тешко је отети се утиску да је и ова седница подсетила на игру „полупаних лончића“ у којој су се посланици надметали ко ће пре и више да „запљуне“ противника не марећи превише за правила која их обавезују. Без обзира да ли излазе или не излазе на изборе.