ОТВОРЕНА ПИТАЊА

Деценијама се суочавамо с аналитичким обрасцем чији је закључак: пре четврт века, крајем марта 1999, најављен је почетак слома међународног права, рушење међународног поретка заснованог на њему, али и својеврсни почетак краја колективно-западне дубоке државе, уз пометњу у редовима људских „ресурса“ који хране и обнављају ову јединствену структуру глобалне моћи, похлепе и тираније. Опело за дотадашњи поредак, за „међународни правни систем заснован на суверенитету држава, а на снази још од Вестфалског мира 1648“, изведено је у лице човечанству неспремном за будућност која му се тада искезила у свој својој ружноћи. Оружана агресија НАТО силе на СР Југославију, односно Србију, почела је у вечерњим сатима тог 24. марта 1999, трајала је 78 дана, а потом је „цео“ свет разумео да је, уз звуке сирена које су у мартовској ноћи заурлале над Београдом, кренула смена историјских епоха. Догађаји који су несрећама, злом, или пак симболичним подсећањима на велику годишњицу обележили крај марта ове 2024. године, потврђују исправност разумевања епских димензија поменутог датума. Тешки бруј апокалиптичне „мелодије“ зазвучао је непосредно у сусрет овој годишњици, драматично појачан пламеном и масовним страдањем цивила у Подмосковљу, у трговинско-потрошачком здању чије је име Крокус у трену обишло свет.
Током недеље за нама, у јавној свести српског друштва згуснуло се сећање на муке и нешто мало радости у двадесет пет минулих година „од бомбардовања“. Поновно проживљавање ондашњих патњи, данас је прожето тескобом, бригом и осећањем стрепње пред неизвесном сутрашњицом, не мање и свешћу о претњи да се садашња ратна страдања на два удаљена фронта, украјинском и блискоисточном, вољом истих оних који су 1999. сатирали Србију отимајући јој део територије, могу пренети и на просторе Балкана. Учестало, данас слушамо опаску: агресија на Србију није после ’99 престала, настављена је другим средствима! Или – траје прерушено и подмукло НАТО бомбардовање до последње разумне главе међу Србима. Уверени да ће број српских разумних глава увек надвисити број непријатељских бомби специфичног менталног пуњења, размотримо како су о годишњици страдања Србије протеклих дана говорили моћни актери у геополитичкој арени.
Ако је тачно да „свестрано сагледавање геостратешке суштине тог рата тек предстоји“, за српски народ и његове државне заједнице једно трезвено, и целисходно, процењивање свог положаја и „мере сопствене вредности“ у ширем глобалном контексту догађа се управо сада. Изјаве великих глобалних играча поводом годишњице НАТО злочина појашњавају нам будућност. Наративи о НАТО агресији, зависно од страна света с којих стижу, упадљиво се разликују, а преко њиховог садржаја, народски речено, сазнајемо „ко нам добро мисли, а ко нам о глави ради“.
„Београд је у перцепцији агресора и даље монета за поткусуривање и предмет подругљивог омаловажавања. Игра се наставља са нескривеним цинизмом“, подсећа Срђа Трифковић (портал НС), а његову оцену протеклих дана, готово се утркујући у исказивању безочног и агресивног лицемерја, потврђују еминентни гласови Колективног запада.
НАТО бомбардовање било је неопходно у том тренутку, јер је влада у Београду одлучила да користи силу, а не да води дијалог, оценио је помоћник америчког државног секретара за питања Европе и Евроазије Џејмс О’Брајен. Изјави која противречи самој себи (до дијалога се најупутније јелте стиже „говором“ бомби), придружује се једнако мудра порука шефа НАТО канцеларије у Београду бригадног генерала Ђампјера Романа. Овај војник високог чина саопштава за Глас Америке да је „ваздушна кампања НАТО-а створила темеље не само за прекид непријатељства већ и за нови оквир трајне безбедности на Косову и стабилности широм региона“. Генералова размишљања достојна су, чини се, духа познате аланфордовске логике која се руга разуму, а закључке изводи на урнебесан начин. Нажалост, у овом случају нема повода за смех.
Својеврсно обједињавање високоморалне настројености претходних порука исказано је у заједничком саопштењу амбасада Француске, Италије, Немачке, Норвешке, Сједињених Америчких Држава и Велике Британије, у којем се између осталог тврди – „Двадесет четвртог марта 1999. године почела је војна интервенција коју нико није желео“, као и да је „операција савезничка снага осмишљена да натера тадашњег председника Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића да прекине злостављање цивилног становништва на Косову, да спречи хуманитарну катастрофу и омогући избеглицама и расељеним лицима повратак, а хуманитарним организацијама приступ Косову“.
Кључ за разумевање овог саопштења које је неко назвао „увредом части и здравог разума“, као и за појашњавање геополитичке матрице Запада уопште, видимо у Трифковићевим речима: „Још увек убеђен да је пре четврт века на Балкану обавио један одличан посао, сходно својим глобалним амбицијама, званични Вашингтон још увек не схвата да доктрина глобалног интервенционизма – која сваки кутак Земље третира као америчко двориште – мора имати за последицу империјалну пренапрегнутост и стварање контракоалиција, попут оних које су дошле главе Наполеону, кајзеру и Хитлеру. Питање је да ли ће – када и по којој цени за себе и остали свет – ову чињеницу схватити вашингтонски апаратчици који формирају спољну политику још увек најмоћније земље света. Зенит њене бахато разуздане моћи достигнут је марта 1999. и сада је увелико иза нас.“
Потврду да се „разузданој моћи“ западног естаблишмента упозоравајуће и енергично супротстављају друге, једнако моћне снаге мултиполарног света, за Србе стиже преко небројених а важних саопштења руских званичника, институција и појединаца. Министарство спољних послова Руске Федерације подсетило је да „Питање одговорности НАТО-а за штету нанету међународном односима и директно земљи бомбардовањем Југославије остаје отворено“.
Парадигматичне су и речи шефа Центра за међународну безбедност Руске академије наука академика Алексеја Арбатова: „Бомбардовање Југославије, које се поклопило са првом етапом ширења НАТО-а, било је прекретница у перцепцији руске јавности и политичке елите. На Западу то готово нико не схвата. Зашто је Русија против ширења НАТО-а? Све догађаји у једном ланцу европске политике, у ланцу уништавања европске безбедности, који је почео управо тада. Сада је дошло до логичног краја.“
Минирање расправе о НАТО бомбардовању СР Југославије у Савету безбедности УН која је, на предлог Русије, почетком ове недеље требало да се води у Њујорку, јесте удружени „пријатељски“ подухват сила Запада (дневни ред није добио већину гласова!), и не демонстрира само њихову нечисту савест и силеџијску срж већ и суштинске разлике у виђењу ове теме у међународној заједници, на Истоку и Западу. Извесно је: ово је такође „отворена тема“. Тема која чека свој ред, а светске прилике обећавају – нема сумње да ће га дочекати.