СУДАР ДВА ЦЕТИЊА

Прилично бучне и некултурне, иако не толико бројне, присталице ДПС-а умало су блокирале прво пролећно заседање парламента на Цетињу демонстрирајући против председника скупштине и једног од лидера Срба Андрије Мандића. Кажу, неће дозволити посрбљавање Црне Горе

Док је Србија имала заставу са свињском главом, ми смо имали ову нашу слободарску – речи су извесног Перовића, једног од предводника уличних протеста у организацији ДПС-а против председника Скупштине Црне Горе Андрије Мандића, али и против појединих чланова владе и парламента. Уместо црвеног тепиха и добродошлице за срећан рад парламентарне већине која је тек преузела дужност и која суштински није одступила од евроатлантског смера државе, ДПС за свој ћар а за рачун Запада удара у оно што им при садашњој констелацији на црногорској политичкој сцени једино смета, а то је Србин у црногорској власти и на челу скупштине. Мандић је више пута у току протеста називан фашистом, великосрбином и четником, Путиновим плаћеником и Вучићевим потрчком, али и следбеником политике Радована Караџића и Војислава Шешеља.
На мети демонстраната били су и Алекса Бечић, председник Демократске Црне Горе, као и лидер покрета УРА и доскорашњи премијер Дритан Абазовић. Први вероватно због својих оштрих критика на рачун Мила Ђукановића, а други због инсистирања да влада потпише Темељни уговор са Српском православном црквом, као и због инсистирања да се недавни попис становништва одржи упркос оштром противљењу ДПС-а и тихом, али и довољно јасном неслагању Брисела и Вашингтона. Иначе, на протесту се окупило неколико стотина до хиљаду људи, а не неколико хиљада како су то известили поједини медији са седиштем у Луксембургу и Берлину. Ипак, да лоботомија буде потпуна, протест који су демонстранти назвали демократским и за сада мирним устанком против „посрбљавања Црне Горе“, истичући притом, и кореографијом и гласом, тековине антифашистичке и авнојевске Црне Горе, закључен је хорским певањем оде Крсту Поповићу, једном од вођа Божићног устанка из 1919, који је 1945. баш од АВНОЈ-а означен, а затим и осуђен као фашиста и сарадник окупатора, да би две године касније као бегунац био погубљен у акцији коју је спровела ОЗНА.
Треба рећи да је прво пролећно заседање парламента, свечарског карактера, и једино је које се одржава у Скупштини престоног Цетиња, док су остала у Подгорици. Ипак, то није спречило да се наелектрисана атмосфера са улица пренесе и унутар скупштинског здања, па је посланичка расправа у неколико наврата била на ивици тежег инцидента. Најгласнији за говорницом био је посланик ДПС-а Оскар Хутер, који је улични репертоар намењен Мандићу, у тек нешто блажој форми, изрекао и у Скупштини. Хутер, који је факултет завршио у Београду, рекао је да је „Црна Гора увек спремна за нови устанак против српске агресије“ и да неће „дозволити да поново један Александар окупира Цетиње“, алудирајући притом на краља Александра Карађорђевића и на већ поменути Божићни устанак.
Уопштено гледано, антисрпски наратив на Цетињу је посебно присутан од када је Мило Ђукановић почео да губи власт у држави. Први протест овог типа десио се приликом посете тадашњег премијера Здравка Кривокапића 2020, а други и за сада најрадикалнији био је нешто касније, у тренутку устоличења митрополита црногорско-приморског Јоаникија.
Иако је Цетиње база ДПС-а и тзв. монтенегринске политике, коју је први промовисао Либерални савез Црне Горе, било би непоштено рећи да је Цетиње устало против Срба. Као што у симболичком смислу, постоје две Србије, тако постоје и две Црне Горе са још дубљом браздом поделе, па сходно томе постоје и два Цетиња. Једно које је свесно свог корена и које поносно лежи под Ловћеном, правим српским Араратом и које представља континуитет немањићке Зете с данашњом Црном Гором, и друго Цетиње, које време рачуна од тренутка премештања посмртних остатака највећег сина ове земље Петра Другог Петровића Његоша из старе капеле у нову, изграђену за потребе новог времена и нове нације.

ХОДОЧАСНИЦИ ПОГРЕШНЕ КАПЕЛЕ Иако више није на власти, ДПС је и даље главни политички инструмент западне хегемоније у Црној Гори, и главна платформа за промовисање политике, односно идеологије евроатлантске, антисрпске и антируске Црне Горе. Пад Мила Ђукановића који је више деценија био персонификација поменуте агенде, из угла Запада, иако није био жељен, заправо није представљао тако трауматичан догађај. Како многи истичу, пад се није десио док Запад није био сигуран да је Црна Гора чврсто постављена на евроатлантске шине, и да даље може и без доскорашњег машиновође. Ђукановић, колико год Западу био користан, ипак је био тек интервал у склопу континуираног трајања тежње да се српски народ у географском и превасходно у идентитетском смислу отера с Јадрана и с рубова Балкана, и да се постепено сведе на границе некадашњег Београдског или Смедеревског пашалука.
Оно што се десило на Цетињу, начин на који је дочекан Андрија Мандић, и то у дану који је требало да буде тек протоколаран, потврђује ту тезу. Није проблем Мандић као политичар, проблем је Мандић као Србин, и биће проблем сваки аутентични српски представник у Црној Гори који истиче српски језик, културу и српског Његоша. Чак и чињеница да је Мандић од доласка на власт показао приличну кооперативност према захтевима Запада, па и сервилност тиме што је пристао да се јавно залаже за улазак Црне Горе у Европску унију, односно тиме што је одбацио могућност преиспитивања државне политике према НАТО-у, Косову и Русији, није довољна. Он и даље инсистира на основним људским правима за свој народ. А људска права и Срби по некима не могу да иду у исту реченицу.

ДА ЛИ СУ СРБИ ЉУДИ Истина везана за то да ли је и колико је Црна Гора демократска држава, односно колико Запад подстиче демократске процесе у њој, биће позната у току ове 2024. године, и наравно, везана је за објављивање резултата пописа становништва, тачније, за део пописа који се тиче националне припадности и језика, као и за начин на који ће ти резултати бити третирани како од владајућег Покрета Евопа сад, тако и од Запада. Колико год се некоме чини да ко о чему, Срби у Црној Гори о попису, ово питање јесте питање свих питања. На њему треба упорно инсистирати све док западни део међународне заједнице не покаже да су Срби равноправни конзументи међународног права. Од 2006. године, од када се Црна Гора отцепила, уставно-правни поредак не препознаје Србе ни као конститутивни народ ни као националну мањину, док је српски језик и даље недефинисаног статуса, иако су резултати, чак и прошлог, по много чему мањкавог и политички инструментализованог пописа из 2011. показали да је већински у земљи.
Инсистирање на решењу статуса Срба и то искључиво у складу са међународно-правним нормама, без обзира што се од стране прозападних странака и медија представља као питање које произлази из некакве идеје о великој Србији, заправо искључиво јесте грађанско питање утемељено у ономе што знамо као људска права и право човека. Срби, а конкретно и Срби у Црној Гори, за себе траже само оно што и међународно право и статут Европске уније гарантују свим државама и народима. Да не бисмо говорили у апстрактним оквирима и право као науку сводили на ниво произвољног тумачења, вреди подсетити да међународно право налаже да је свака држава дужна да језик којим на њеној територији као матерњи говори трећина становништва прогласи званичним на нивоу државе, односно првим званичним језиком ако њиме говори већина становништва, али и званичним на нивоу неке дате општине ако је у самој општини заступљен са 15 одсто говорника. Такође, по међународном праву, сваки народ који у једној држави чини трећину популације мора да добије статус конститутивног народа, што отвара друга поља везана за рад његових културних и образовних институција у држави, односно за његову потпуну аутономију у образовном систему. У случају Срба у Црној Гори, ништа од наведеног није испоштовано. Зато је питање да ли су Срби људи постављено пре свега Западу. Какав третман имају српски народ и њихова матична држава у делу света којем и географски и политички теже, а који је приде узурпирао европске и светске институције надлежне за спровођење међународног јавног права? Примери попут агресије из 1999. године, која је била и против међународног права и против Повеље НАТО-а, као и каснија бројна кршења Резолуције 1244 и Кумановског мировног споразума, заједно са погромом Срба са Космета из 2004. и једностраном сецесијом из 2008, такође, заједно са другим видовима обесправљивања Срба у државама региона, између осталог и у Црној Гори, само су најкрупнији у читавом спектру примера који доказују да су српски народ и држава Србија, у очима Запада, а поготово у пракси делања западних држава – изопштени из корпуса међународног права. Ако је свакој држави дозвољено да сачува и да брани свој суверенитет, сем Србији, и ако је сваком народу ван своје матичне државе дозвољено да на званичном нивоу институционално баштини свој језик и културу, сем Србима, онда се то може назвати фашизмом.
Што се Црне Горе тиче, остаје нада да ће владајући ПЕС испоштовати коалициони договор са српским странкама и да ће остати веран својим прокламованим демократским начелима, што би значило и објављивање резултата пописа у целини и касније спровођење уставне реформе у складу с тим резултатима. Ипак, може се очекивати да ће и Запад и бројни политичко-друштвени актери у Црној Гори, предвођени ДПС-ом, на све начине опструирати те процесе. Они могу да прихвате Србе, али тек као политичке евнухе, кастриране од сваке жеље за природним продужењем своје лозе. Њима су потребни Срби икебане, спремни или да пристану да буду препаковани у други национално-идентитетски оквир, или да остану у неком анационалном вакууму тзв. космополита и грађана света. На њихову жалост, такве Србе неће добити.