SUDAR DVA CETINJA

Prilično bučne i nekulturne, iako ne toliko brojne, pristalice DPS-a umalo su blokirale prvo prolećno zasedanje parlamenta na Cetinju demonstrirajući protiv predsednika skupštine i jednog od lidera Srba Andrije Mandića. Kažu, neće dozvoliti posrbljavanje Crne Gore

Dok je Srbija imala zastavu sa svinjskom glavom, mi smo imali ovu našu slobodarsku – reči su izvesnog Perovića, jednog od predvodnika uličnih protesta u organizaciji DPS-a protiv predsednika Skupštine Crne Gore Andrije Mandića, ali i protiv pojedinih članova vlade i parlamenta. Umesto crvenog tepiha i dobrodošlice za srećan rad parlamentarne većine koja je tek preuzela dužnost i koja suštinski nije odstupila od evroatlantskog smera države, DPS za svoj ćar a za račun Zapada udara u ono što im pri sadašnjoj konstelaciji na crnogorskoj političkoj sceni jedino smeta, a to je Srbin u crnogorskoj vlasti i na čelu skupštine. Mandić je više puta u toku protesta nazivan fašistom, velikosrbinom i četnikom, Putinovim plaćenikom i Vučićevim potrčkom, ali i sledbenikom politike Radovana Karadžića i Vojislava Šešelja.
Na meti demonstranata bili su i Aleksa Bečić, predsednik Demokratske Crne Gore, kao i lider pokreta URA i doskorašnji premijer Dritan Abazović. Prvi verovatno zbog svojih oštrih kritika na račun Mila Đukanovića, a drugi zbog insistiranja da vlada potpiše Temeljni ugovor sa Srpskom pravoslavnom crkvom, kao i zbog insistiranja da se nedavni popis stanovništva održi uprkos oštrom protivljenju DPS-a i tihom, ali i dovoljno jasnom neslaganju Brisela i Vašingtona. Inače, na protestu se okupilo nekoliko stotina do hiljadu ljudi, a ne nekoliko hiljada kako su to izvestili pojedini mediji sa sedištem u Luksemburgu i Berlinu. Ipak, da lobotomija bude potpuna, protest koji su demonstranti nazvali demokratskim i za sada mirnim ustankom protiv „posrbljavanja Crne Gore“, ističući pritom, i koreografijom i glasom, tekovine antifašističke i avnojevske Crne Gore, zaključen je horskim pevanjem ode Krstu Popoviću, jednom od vođa Božićnog ustanka iz 1919, koji je 1945. baš od AVNOJ-a označen, a zatim i osuđen kao fašista i saradnik okupatora, da bi dve godine kasnije kao begunac bio pogubljen u akciji koju je sprovela OZNA.
Treba reći da je prvo prolećno zasedanje parlamenta, svečarskog karaktera, i jedino je koje se održava u Skupštini prestonog Cetinja, dok su ostala u Podgorici. Ipak, to nije sprečilo da se naelektrisana atmosfera sa ulica prenese i unutar skupštinskog zdanja, pa je poslanička rasprava u nekoliko navrata bila na ivici težeg incidenta. Najglasniji za govornicom bio je poslanik DPS-a Oskar Huter, koji je ulični repertoar namenjen Mandiću, u tek nešto blažoj formi, izrekao i u Skupštini. Huter, koji je fakultet završio u Beogradu, rekao je da je „Crna Gora uvek spremna za novi ustanak protiv srpske agresije“ i da neće „dozvoliti da ponovo jedan Aleksandar okupira Cetinje“, aludirajući pritom na kralja Aleksandra Karađorđevića i na već pomenuti Božićni ustanak.
Uopšteno gledano, antisrpski narativ na Cetinju je posebno prisutan od kada je Milo Đukanović počeo da gubi vlast u državi. Prvi protest ovog tipa desio se prilikom posete tadašnjeg premijera Zdravka Krivokapića 2020, a drugi i za sada najradikalniji bio je nešto kasnije, u trenutku ustoličenja mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija.
Iako je Cetinje baza DPS-a i tzv. montenegrinske politike, koju je prvi promovisao Liberalni savez Crne Gore, bilo bi nepošteno reći da je Cetinje ustalo protiv Srba. Kao što u simboličkom smislu, postoje dve Srbije, tako postoje i dve Crne Gore sa još dubljom brazdom podele, pa shodno tome postoje i dva Cetinja. Jedno koje je svesno svog korena i koje ponosno leži pod Lovćenom, pravim srpskim Araratom i koje predstavlja kontinuitet nemanjićke Zete s današnjom Crnom Gorom, i drugo Cetinje, koje vreme računa od trenutka premeštanja posmrtnih ostataka najvećeg sina ove zemlje Petra Drugog Petrovića Njegoša iz stare kapele u novu, izgrađenu za potrebe novog vremena i nove nacije.

HODOČASNICI POGREŠNE KAPELE Iako više nije na vlasti, DPS je i dalje glavni politički instrument zapadne hegemonije u Crnoj Gori, i glavna platforma za promovisanje politike, odnosno ideologije evroatlantske, antisrpske i antiruske Crne Gore. Pad Mila Đukanovića koji je više decenija bio personifikacija pomenute agende, iz ugla Zapada, iako nije bio željen, zapravo nije predstavljao tako traumatičan događaj. Kako mnogi ističu, pad se nije desio dok Zapad nije bio siguran da je Crna Gora čvrsto postavljena na evroatlantske šine, i da dalje može i bez doskorašnjeg mašinovođe. Đukanović, koliko god Zapadu bio koristan, ipak je bio tek interval u sklopu kontinuiranog trajanja težnje da se srpski narod u geografskom i prevashodno u identitetskom smislu otera s Jadrana i s rubova Balkana, i da se postepeno svede na granice nekadašnjeg Beogradskog ili Smederevskog pašaluka.
Ono što se desilo na Cetinju, način na koji je dočekan Andrija Mandić, i to u danu koji je trebalo da bude tek protokolaran, potvrđuje tu tezu. Nije problem Mandić kao političar, problem je Mandić kao Srbin, i biće problem svaki autentični srpski predstavnik u Crnoj Gori koji ističe srpski jezik, kulturu i srpskog Njegoša. Čak i činjenica da je Mandić od dolaska na vlast pokazao priličnu kooperativnost prema zahtevima Zapada, pa i servilnost time što je pristao da se javno zalaže za ulazak Crne Gore u Evropsku uniju, odnosno time što je odbacio mogućnost preispitivanja državne politike prema NATO-u, Kosovu i Rusiji, nije dovoljna. On i dalje insistira na osnovnim ljudskim pravima za svoj narod. A ljudska prava i Srbi po nekima ne mogu da idu u istu rečenicu.

DA LI SU SRBI LJUDI Istina vezana za to da li je i koliko je Crna Gora demokratska država, odnosno koliko Zapad podstiče demokratske procese u njoj, biće poznata u toku ove 2024. godine, i naravno, vezana je za objavljivanje rezultata popisa stanovništva, tačnije, za deo popisa koji se tiče nacionalne pripadnosti i jezika, kao i za način na koji će ti rezultati biti tretirani kako od vladajućeg Pokreta Evopa sad, tako i od Zapada. Koliko god se nekome čini da ko o čemu, Srbi u Crnoj Gori o popisu, ovo pitanje jeste pitanje svih pitanja. Na njemu treba uporno insistirati sve dok zapadni deo međunarodne zajednice ne pokaže da su Srbi ravnopravni konzumenti međunarodnog prava. Od 2006. godine, od kada se Crna Gora otcepila, ustavno-pravni poredak ne prepoznaje Srbe ni kao konstitutivni narod ni kao nacionalnu manjinu, dok je srpski jezik i dalje nedefinisanog statusa, iako su rezultati, čak i prošlog, po mnogo čemu manjkavog i politički instrumentalizovanog popisa iz 2011. pokazali da je većinski u zemlji.
Insistiranje na rešenju statusa Srba i to isključivo u skladu sa međunarodno-pravnim normama, bez obzira što se od strane prozapadnih stranaka i medija predstavlja kao pitanje koje proizlazi iz nekakve ideje o velikoj Srbiji, zapravo isključivo jeste građansko pitanje utemeljeno u onome što znamo kao ljudska prava i pravo čoveka. Srbi, a konkretno i Srbi u Crnoj Gori, za sebe traže samo ono što i međunarodno pravo i statut Evropske unije garantuju svim državama i narodima. Da ne bismo govorili u apstraktnim okvirima i pravo kao nauku svodili na nivo proizvoljnog tumačenja, vredi podsetiti da međunarodno pravo nalaže da je svaka država dužna da jezik kojim na njenoj teritoriji kao maternji govori trećina stanovništva proglasi zvaničnim na nivou države, odnosno prvim zvaničnim jezikom ako njime govori većina stanovništva, ali i zvaničnim na nivou neke date opštine ako je u samoj opštini zastupljen sa 15 odsto govornika. Takođe, po međunarodnom pravu, svaki narod koji u jednoj državi čini trećinu populacije mora da dobije status konstitutivnog naroda, što otvara druga polja vezana za rad njegovih kulturnih i obrazovnih institucija u državi, odnosno za njegovu potpunu autonomiju u obrazovnom sistemu. U slučaju Srba u Crnoj Gori, ništa od navedenog nije ispoštovano. Zato je pitanje da li su Srbi ljudi postavljeno pre svega Zapadu. Kakav tretman imaju srpski narod i njihova matična država u delu sveta kojem i geografski i politički teže, a koji je pride uzurpirao evropske i svetske institucije nadležne za sprovođenje međunarodnog javnog prava? Primeri poput agresije iz 1999. godine, koja je bila i protiv međunarodnog prava i protiv Povelje NATO-a, kao i kasnija brojna kršenja Rezolucije 1244 i Kumanovskog mirovnog sporazuma, zajedno sa pogromom Srba sa Kosmeta iz 2004. i jednostranom secesijom iz 2008, takođe, zajedno sa drugim vidovima obespravljivanja Srba u državama regiona, između ostalog i u Crnoj Gori, samo su najkrupniji u čitavom spektru primera koji dokazuju da su srpski narod i država Srbija, u očima Zapada, a pogotovo u praksi delanja zapadnih država – izopšteni iz korpusa međunarodnog prava. Ako je svakoj državi dozvoljeno da sačuva i da brani svoj suverenitet, sem Srbiji, i ako je svakom narodu van svoje matične države dozvoljeno da na zvaničnom nivou institucionalno baštini svoj jezik i kulturu, sem Srbima, onda se to može nazvati fašizmom.
Što se Crne Gore tiče, ostaje nada da će vladajući PES ispoštovati koalicioni dogovor sa srpskim strankama i da će ostati veran svojim proklamovanim demokratskim načelima, što bi značilo i objavljivanje rezultata popisa u celini i kasnije sprovođenje ustavne reforme u skladu s tim rezultatima. Ipak, može se očekivati da će i Zapad i brojni političko-društveni akteri u Crnoj Gori, predvođeni DPS-om, na sve načine opstruirati te procese. Oni mogu da prihvate Srbe, ali tek kao političke evnuhe, kastrirane od svake želje za prirodnim produženjem svoje loze. Njima su potrebni Srbi ikebane, spremni ili da pristanu da budu prepakovani u drugi nacionalno-identitetski okvir, ili da ostanu u nekom anacionalnom vakuumu tzv. kosmopolita i građana sveta. Na njihovu žalost, takve Srbe neće dobiti.