ЗА ХОЛИДЕЈ СПРЕМНИ

БЕОГРАДСКИ ИЗБОРИ

Може ли спремност власти на компромис да на било који начин умањи размаженост прозападне опозиције и наведе је на иоле конструктивнији приступ политичком животу Србије зарад, ако не државе, а онда макар због народа

Годинама уназад већ многи паметни и обавештени људи с правом примећују да политичке елите Колективног запада спремност на сарадњу и компромис не схватају као израз добре воље, испружену руку и отвореност не схватају као прилику за решавање неспоразума и сукоба зарад општег добра, него као знак слабости коју треба искористити и само још јаче и снажније притиснути „партнера“ с друге стране стола. Можда нам је завртање наше руке пошто бисмо је испружили емотивно превише блиско, па не можемо на објективан начин да сагледамо западњачки модус операнди у тим ситуацијама. Од Слободана Милошевића, преко Војислава Коштунице и Бориса Тадића до Александра Вучића. Можда због тога треба да погледамо други очигледан пример тог понашања – Русију (однос према Кини је, ипак, мало мање очигледан, а и нашој јавности мало мање познат, али је суштински истоветан).
Не мислим овде само на начин на који је Колективни запад злоупотребио руску кооперативност по паду Берлинског зида и окончања Хладног рата, иако су већ тада многи западни мислиоци попут Џорџа Кенана, иначе творца америчке доктрине обуздавања Совјетског Савеза, указивали да би ширење НАТО-а према Русији било „стратешка грешка потенцијално епских пропорција“. Тада се основано могло рећи да је Русија на коленима и да њена кооперативност јесте производ слабости. Мислим и на период када је Русија почела да васкрсава, на време када се Владимир Путин састајао са Џорџом Бушом на његовом ранчу у Тексасу (2001), када су шеф руске дипломатије Сергеј Лавров и државна секретарка Барака Обаме Хилари Клинтон заједно притискали симболично дугме за „ресет“ односа (2009), на Минске споразуме (2014. и 2015), па чак и на писмо САД, НАТО-у и ОЕБС-у које је Запад оценио као „ултиматум“ (децембар 2021). Сви ти мирољубиви потези Москве протумачени су као слабост и знак да треба жешће „нагазити“. Руска кооперативност је сматрана слабошћу све док нису покренути тенкови (а чак и тада – ако се узме у обзир начин на који је перципирана одлука о повлачењу руских снага са обода Кијева и чувеног Змијског острва код Одесе у време када се мислило да се са режимом Зеленског може постићи мировни споразум).
Наша прозападна опозиција је толико прозападна да је преузела западњачки модел понашања па и она спремност на компромис схвата као знак слабости и сигнал да треба притиснути јаче. Не мислим само ту на то што полиција не разбија силом њихове демонстрације када су оне јасно и недвосмислено противзаконите. А могла би. Тако је и са изборима и датумима њиховог одржавања. Када су ономад изашли са захтевом за „расписивањем“ избора, односно њиховим одржавањем, до краја године, власт им је изашла у сусрет. Могао је Вучић да каже „е баш ћу изборе расписати за фебруар, јер ми се може“. А могло му се. Онда је могла да се формира власт на градском нивоу, а није. Опет из неке жеље за спуштањем напетости кроз компромис резонски увијене у причу о неопходности легитимитета поред легалитета. Онда је донета одлука о одржавању нових избора, највероватније 28. априла, што опет није одговарало прозападној опозицији, па је због празника и „холидеја“ за датум изабран 2. јун.
И онда се у медијима Јунајтед групе пише о „Вучићевом наметању датума београдских избора“ а Александар Јовановић познатији као Ћута, демонстрирајући изванредну самосвест, пита „ко је Александар Вучић да одређује када ће бити избори“, пошто би, ваљда, он и Добрица Веселиновић то требало да одреде. На то се надовезује самосвест Мирослава Алексића који истиче да је померање са 28. априла на 2. јун показатељ да „Вучић мора да слуша институцију која се зове опозиција“.
Поред самосвести, у овој хоћу-нећу игри око избора испливала је и велика доза размажености оличена у претњи бојкотом ако избори буду одржани 28. априла, на Цвети, у време „холидеја“ (случајносрпска реч за одморе). Пошто 2. јуна нема одмора, као проблем за одржавање избора у то време и мотив за бојкот се појављује прича о условима, јер, како сад наједном каже Радомир Лазовић, „није питање датума него услова који се морају испунити“. Услова који нису били услов када се захтевало да избори буду „расписани“ пре краја године. А међу тим условима је и распуштање РЕМ-а за које и једна од ватрених заговорника прозападне опозиције, професорка права Весна Ракић Водинелић каже да је „доста нереално због закона и компликованих процедура за предлагање и избор нових чланова“. Ето новог разлога, после холидеја, за бојкот избора које су сами тражили. А можда је разлог и за (претерану) беневолентност једног „диктатора“ и за разуздану размаженост једне опозиције исти – свест о исходу избора. Свакако, за холидеј су сада спремни, али за изборе, изгледа, и нису, па не би чудило када би нашли неки нови повод за бојкот.