ZA HOLIDEJ SPREMNI

BEOGRADSKI IZBORI

Može li spremnost vlasti na kompromis da na bilo koji način umanji razmaženost prozapadne opozicije i navede je na iole konstruktivniji pristup političkom životu Srbije zarad, ako ne države, a onda makar zbog naroda

Godinama unazad već mnogi pametni i obavešteni ljudi s pravom primećuju da političke elite Kolektivnog zapada spremnost na saradnju i kompromis ne shvataju kao izraz dobre volje, ispruženu ruku i otvorenost ne shvataju kao priliku za rešavanje nesporazuma i sukoba zarad opšteg dobra, nego kao znak slabosti koju treba iskoristiti i samo još jače i snažnije pritisnuti „partnera“ s druge strane stola. Možda nam je zavrtanje naše ruke pošto bismo je ispružili emotivno previše blisko, pa ne možemo na objektivan način da sagledamo zapadnjački modus operandi u tim situacijama. Od Slobodana Miloševića, preko Vojislava Koštunice i Borisa Tadića do Aleksandra Vučića. Možda zbog toga treba da pogledamo drugi očigledan primer tog ponašanja – Rusiju (odnos prema Kini je, ipak, malo manje očigledan, a i našoj javnosti malo manje poznat, ali je suštinski istovetan).
Ne mislim ovde samo na način na koji je Kolektivni zapad zloupotrebio rusku kooperativnost po padu Berlinskog zida i okončanja Hladnog rata, iako su već tada mnogi zapadni mislioci poput Džordža Kenana, inače tvorca američke doktrine obuzdavanja Sovjetskog Saveza, ukazivali da bi širenje NATO-a prema Rusiji bilo „strateška greška potencijalno epskih proporcija“. Tada se osnovano moglo reći da je Rusija na kolenima i da njena kooperativnost jeste proizvod slabosti. Mislim i na period kada je Rusija počela da vaskrsava, na vreme kada se Vladimir Putin sastajao sa Džordžom Bušom na njegovom ranču u Teksasu (2001), kada su šef ruske diplomatije Sergej Lavrov i državna sekretarka Baraka Obame Hilari Klinton zajedno pritiskali simbolično dugme za „reset“ odnosa (2009), na Minske sporazume (2014. i 2015), pa čak i na pismo SAD, NATO-u i OEBS-u koje je Zapad ocenio kao „ultimatum“ (decembar 2021). Svi ti miroljubivi potezi Moskve protumačeni su kao slabost i znak da treba žešće „nagaziti“. Ruska kooperativnost je smatrana slabošću sve dok nisu pokrenuti tenkovi (a čak i tada – ako se uzme u obzir način na koji je percipirana odluka o povlačenju ruskih snaga sa oboda Kijeva i čuvenog Zmijskog ostrva kod Odese u vreme kada se mislilo da se sa režimom Zelenskog može postići mirovni sporazum).
Naša prozapadna opozicija je toliko prozapadna da je preuzela zapadnjački model ponašanja pa i ona spremnost na kompromis shvata kao znak slabosti i signal da treba pritisnuti jače. Ne mislim samo tu na to što policija ne razbija silom njihove demonstracije kada su one jasno i nedvosmisleno protivzakonite. A mogla bi. Tako je i sa izborima i datumima njihovog održavanja. Kada su onomad izašli sa zahtevom za „raspisivanjem“ izbora, odnosno njihovim održavanjem, do kraja godine, vlast im je izašla u susret. Mogao je Vučić da kaže „e baš ću izbore raspisati za februar, jer mi se može“. A moglo mu se. Onda je mogla da se formira vlast na gradskom nivou, a nije. Opet iz neke želje za spuštanjem napetosti kroz kompromis rezonski uvijene u priču o neophodnosti legitimiteta pored legaliteta. Onda je doneta odluka o održavanju novih izbora, najverovatnije 28. aprila, što opet nije odgovaralo prozapadnoj opoziciji, pa je zbog praznika i „holideja“ za datum izabran 2. jun.
I onda se u medijima Junajted grupe piše o „Vučićevom nametanju datuma beogradskih izbora“ a Aleksandar Jovanović poznatiji kao Ćuta, demonstrirajući izvanrednu samosvest, pita „ko je Aleksandar Vučić da određuje kada će biti izbori“, pošto bi, valjda, on i Dobrica Veselinović to trebalo da odrede. Na to se nadovezuje samosvest Miroslava Aleksića koji ističe da je pomeranje sa 28. aprila na 2. jun pokazatelj da „Vučić mora da sluša instituciju koja se zove opozicija“.
Pored samosvesti, u ovoj hoću-neću igri oko izbora isplivala je i velika doza razmaženosti oličena u pretnji bojkotom ako izbori budu održani 28. aprila, na Cveti, u vreme „holideja“ (slučajnosrpska reč za odmore). Pošto 2. juna nema odmora, kao problem za održavanje izbora u to vreme i motiv za bojkot se pojavljuje priča o uslovima, jer, kako sad najednom kaže Radomir Lazović, „nije pitanje datuma nego uslova koji se moraju ispuniti“. Uslova koji nisu bili uslov kada se zahtevalo da izbori budu „raspisani“ pre kraja godine. A među tim uslovima je i raspuštanje REM-a za koje i jedna od vatrenih zagovornika prozapadne opozicije, profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić kaže da je „dosta nerealno zbog zakona i komplikovanih procedura za predlaganje i izbor novih članova“. Eto novog razloga, posle holideja, za bojkot izbora koje su sami tražili. A možda je razlog i za (preteranu) benevolentnost jednog „diktatora“ i za razuzdanu razmaženost jedne opozicije isti – svest o ishodu izbora. Svakako, za holidej su sada spremni, ali za izbore, izgleda, i nisu, pa ne bi čudilo kada bi našli neki novi povod za bojkot.