ПУТОВАЊЕ НАКРАЈ ЕВРОПСКОГ ПУТА

НЕПРИСТОЈНА ПОНУДА САВЕТА ЕУ

Да ли је европска будућност Србије одувек била тек мит чији су верници на крају остали једино они који тврде да верују у разум и реалност, или је тај пут одувек био ћорсокак, само је био толико дугачак да се циглени зид којим се завршава није могао видети?

Aшиковање Србије и Европске уније, лепе и привлачне младе из некада угледне, али осиромашене породице (несрећне на свој начин) урушеног угледа, и богатог старијег плејбоја који воли да је увек у центру пажње и да флертује где год и с ким год стигне, почело је одмах по свргавању с власти Слободана Милошевића и „успостављању демократије“ 2000. године. Заправо, уговарање тог брака почело је знатно раније, на самом почетку деведесетих, пред почетак крвавих ратова на простору тадашње Југославије. Први председник Македоније Киро Глигоров сведочио је касније да је у Београд 1991. била дошла тројка из Европске заједнице – председник Европске комисије Жак Делор и шефови дипломатије Холандије и Луксембурга Ханс Ван ден Брук и Жак Сантер као представници држава које су у тој години председавале тадашњој Европској заједници. Они су, по речима Глигорова, нудили хитно учлањење СФРЈ у Европску заједницу и помоћ од 5,5 милијарди долара, под условом да се реше унутрашње несугласице конфедерализацијом државе са могућношћу отцепљења република. Према Киру Глигорову, овај предлог био је проблематичан Милошевићу, који је инсистирао на „чврстој и модерној федерацији са центром у Београду“, и Туђману, који је рекао да „нема тог новца због којег би он одустао од обнове ’хрватског краљевства’“ и да га „друго не интересује“. Неке 2008. или 2009. игром случаја сам имао прилику да ручам са шефом италијанске дипломатије у то време (1989–1992) Ђанијем де Микелисом и поставим му питање о истинитости Глигоровљеве приче. Он ју је потврдио. Питање је, међутим, да ли је ова понуда била искрена, или само бацање прашине у очи. У ову искреност сумњао је још тада чак и словеначки лидер Милан Кучан, а веровао је да ни тај новац и чланство у ЕЗ не би могли да спасу СФРЈ.
Ова, назовимо то тако, анегдота је, показало је време, заправо само једна (иако по свему судећи прва) у низу сјајних понуда и обећања ЕЗ/ЕУ којима се луди радују. Следећа је уследила убрзо по „ослобођењу“ Србије од Милошевићеве „тираније“ на Самиту ЕУ – Западни Балкан у Солуну 21. јуна 2003. И тада су пљуштала обећања којима смо се радовали као луди, а од којих није било ништа. Пред Србију су се постављали све новији и новији услови. Убрзо је почело с Косовом. У почетку смо убеђивани да су „европска интеграција“ и „нормализација односа с Приштином“ два потпуно одвојена и паралелна колосека.

КУШНЕРОВО ПРОРОЧАНСТВО Да то није истина, први нам је у очи саопштио тадашњи шеф француске дипломатије Бернар Кушнер током посете Београду 2007. године пре једностраног проглашења независности јужне српске покрајине. „Немојте мислити да ће то (чланство у ЕУ) бити могуће пре него што буде решено питање Косова на миран начин“, рекао је он тада на конференцији за новинаре после састанка са тадашњим министром спољних послова Вуком Јеремићем у Вили Мир. Остали, и западни (европски) званичници, а и ови наши домаћи прозападни, трудили су се да се овај излив искрености под хитно заборави и гурне под тепих, јер је непријатан за све.
Тако нас је комесар за проширење ЕУ Оли Рен поново уверавао да је интеграција Србије у „европску породицу“ процес потпуно одвојен од решавања статуса јужне српске покрајине. „Мој циљ је да се избегне било какво повезивање приближавања Србије ЕУ и статуса ’Косова’“, говорио је Рен 2009. године. Да је то став ЕУ, тада је тврдио и високи представник ЕУ за спољну и безбедносну политику Хавијер Солана (онај што је био генерални секретар НАТО-а када су нам бомбама отимали Косово) истичући да „признавање независности ’Косова’ и чланство у НАТО-у нису предуслови за чланство Србије у ЕУ“. Слична уверавања стизала су и од „прекоатлантског партнера“. Тада у улози потпредседника САД, Џозеф Бајден је током посете Београду 2009. говорио да „САД не очекују од Србије да призна независност ’Косова’“ и да „то није предуслов за подршку Србији да постане део ЕУ“. И високи представник ЕУ Хавијер Солана 2009. говорио је да осим пуне сарадње са Хашким трибуналом, нема других услова у процесу евроинтеграције Србије.
Да је његова изјава из 2007. била гаф, неопрезан тренутак истине можда изазван спољним факторима (ин вино веритас, што би оно рекли Латини), показао је и Кушнер враћајући се на исправну линију (паралелних колосека) европског дискурса само три године касније. „Не постоји предуслов који би био постављен Србији да призна независност ’Косова’ и да постане чланица ЕУ. Али постоји неопходност да се те две ствари одвијају паралелно. И да се ради на проналажењу компромиса“, рекао је Кушнер приликом посете Београду 2010.
Јасно је, међутим, да нису само решавање питања Косова и Метохије и чланство Србије били паралелни процеси, него се током ових година „евроинтеграцијског пута“ Србије одвијао и паралелни процес схватања да је тај пут ћорсокак и да од тог чланства нема ништа, колико год и какве год услове испунили. Истина је да богати младожења-плејбој нема намеру да на крају „процеса“ стане пред олтар с младом, него да му је циљ да је што дуже завлачи како би је што више искористио, али и спречио да потражи срећу на другој страни, можда мало мање богатој, али искренијој.

ЧЛАНСТВО У ЕУ КАО ПРОТИВУСТАВНА КАТЕГОРИЈА И тако смо идући путем евроинтеграције, питајући се с времена на време да ли је то баш тако паметно, и да ли нас наша будућа европска породица баш толико воли као што нам тврди 22. априла ове године, дошли до тешке спознаје, директног доказа да бисмо, ако и даље хоћемо да ступимо у тај брак (чија је перспектива из дана у дан све гора и гора), морали потпуно да се одрекнемо самих себе, да пристанемо на кавез који већ дуже време чак више није ни златан. Савет министара спољних послова ЕУ усвојио је, наиме, тог дана измене и допуне поглавља 35 у приступним преговорима са Србијом према којима и Охридски споразум постаје део преговарачког оквира. Другим речима, признање независности наше јужне покрајине постаје услов за чланство у ЕУ чиме је наш стратешки циљ, интерес или опредељење у једном тренутку постао противуставни чин.
Измене, које су министри усвојили, односе се на обавезе Србије које произлазе из споразума постигнутих с Приштином прошле године у Бриселу и Охриду, а овим потоњим се, као што је већ познато, инсистира на дефакто и дејуре признању „Косова“ као самосталне државе. Након што је Савет министара ЕУ одобрио овај текст, он ће бити званично упућен Београду као текст преговарачке позиције ЕУ за поглавље 35. Суштински, Охридски уговор, који српска страна није ни потписала, сада је укључен у приступне преговоре и постаје важећа обавеза Србије.
Ова одлука Савета министара дефинитивно ставља тачку на једну етапу наше игре са Европском унијом. Већ дуго је та игра ствар обостраног претварања у којој се Брисел прави као да нас жели у свом „клубу“, а ми се правимо да у тај „клуб“ желимо, иако нам је јасно да од тога нема ништа. Иако је ово само још један у серији све новијих услова, овај није ни налик оним претходним, него услов над условима, што би се рекло. Ако и овај прихватимо и наставимо по старом, или га чак (не дај Боже) испунимо, шта би спречило Брисел да у једном тренутку одлучи да сваки грађанин ове земље зарад чланства у ЕУ мора да да један бубрег? Срце смо им (у том случају) већ дали.