ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА: ГДЕ МИ ТО КОПАМО РОВ

Како смо од Друштва српске словесности стигли до друштва српске бесловесности?

Није „европски пут“ увек био пут без наде. Европа до друге половине XX века није била ни унија ни колонија, а ни ми нисмо били друштво без увида у логику историјских кретања.
Тако је наше Друштво српске словесности (31. маја 1842, оснивачи Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић), кад год неко после више од век и по осмотри „историјске услове у којима је оно настало, развијало се и радило, види се да је дало велики допринос депровинцијализацији и европеизацији наше науке“ (В. Крестић). Оно што је следило словесност (мудрост, целомудреност) после се, по европским узорима, претворило у академију – сад се зове САНУ.

АТЕИСТИ И САТАНИСТИ Ако Србија 1878. године постаје независна, онда је јасно – да су се они српски академици понашали као ови данашњи, они би радили на „отоманизацији наше науке“ и уметности. А да се „наши најученији“ држе као Домановићев вођа, показала је иницијатива из САНУ да се установи приведе Марина Абрамовић. После деценијског одсуству става да је обавеза те установе заштита српског идентитета (где се и Косово појавило као крајња необавезност тог што се још зове Српска) ево и Марине.
Бесмислено је рећи да је Марина А. нико и ништа, али то Нешто што је њена јавна појава не само да нема никакве везе са „српским“ него се у јавном дискурсу везује за – сатанско. Tо на данашњем Западу није Ништа. Напротив. Али какве то има везе са Србима, који се претежно држе хришћанског? И плаћају ту Академију која им се потура као Српска?
И кад нису верници у црквеном смислу, Срби држе да је све што их чини Србима – настало у хришћанским координатама. Марина Абрамовић потиче из дела друштва чији су родитељи, као Ћопићев Николетина Бурсаћ, постали атеисти кад им је комесар то наредио. Она сама је, рекло би се, ишла даље. Комунисти су се држали атеизма (нема Бога!), а комунистички антикомунисти прихваћени на Западу су стигли до – сатанизма.

ФАЛИ НЕКА ДАСКА То је јавна перцепција М. А. Права штафета за државу која је на „европском путу без алтернативе“.
Србија је, ваљда трећа отпозади по сиромаштву у Европи, не трепнувши дала (2019) за показивање Марининог уратка/перформанса/изложбе „Чистач“ – 1,3 милион евра! (конкретно: дато 152 милиона динара а приход Музеја савремене уметности је 18 милиона). За овакву власт није скупо, јер је то „афирмативна међународна промоција Србије као културне, иновативне и креативне земље талентованих људи“ (Влада Србије). У оваквој држави ни другачија академија не би имала прилику да бира.
Тако смо од Друштва српске словесности стигли до друштва српске бесловесности. Бесловесност у смислу народних досетки: „ударен мокром чарапом“, „коме фали нека даска“, „да нема носа траву би пасао“…
Народ ће се још нечега сетити, али прваци „у земљи талентованих људи“ ће наставити „европским путем“ колико кошта да кошта. Наш председник је (како јавља Фајненшел тајмс) обећао Емануелу Макрону да ће платити колико треба да се коначно откачимо Русије – „дозвољава испоруке муниције српске производње у Украјину и одлучио да купује западно оружје“. За почетак ћемо за „рафале“ бацити три милијарде евра. А онда идемо даље…
Ту би и Академија могла поново да се истакне, јер се ових дана појавила професорица Електротехничког факултета, Београдски универзитет, која је успела да нам јави да – осиромашени уранијум никад ником није нанео никакву штету. „Дакле, читава прича о осиромашеном уранијуму, да је данашње стање наше популације… последица осиромашеног уранијума… То апсолутно не стоји.“

ОСИРОМАШЕНА НУКЛЕАРНА БЕСЛОВЕСНОСТ Овај „апсолутни“ проналазак проф. др Ковиљке Станковић, ужа научна област нуклеарна техника, задивиће Пентагон и НАТО (они никад нису ишли тако далеко), а оне италијанске судије који су уверени (на основу потврда вештака) да утицај осиромашеног уранијума на туморе са смртним исходом „апсолутно стоји“ треба осудити на доживотну робију. А она кад буде предложена за Нобела (за шта год), да се сети лекара који је службовао по мировним мисијама и говорио да је осиромашени уранијум извор здравља.
Ето, ученој жени је требало четврт века да свету јави истину. Али завист ни данас није утихнула. „Чезар Борџија је једну будалу натерао да хода боса по ватри. Ја бих предложила да се Курвиљка подвргне јавном експерименту, те да за Пинк спава у кући окићеној осиромашеним уранијумом једно месец дана чисто да докаже сопствену тврдњу“, између осталог пишу њене колеге у „Одјецима и реаговањима“ ЕТФ, за јавност анонимни.
Колико је пута Ковиљка у објашњавању употребила прилог „апсолутно“, не би било чудно да Пентагон заспе Вашингтон осиромашеним уранијом да би читавом свету показали како се чини кад се објаве велике научне истине.
Наравно, ви по инерцији мислите да је проф. др Станковић све ово успела упркос злој држави. Али изгледа да нисте у праву. Док је наш председник у Паризу прошле недеље чекао да га „на европском путу“ прими Е. Макрон, он се сусрео с Лидијом, Богданом и Луком. На Инстаграму их је председник показао тако умилним као да су Гаја, Раја и Влаја. Они су „чланови Српског нуклеарног друштва, основаног у Француској, које је постало део Европског нуклеарног друштва“, што наравно значи да су „ови дивни и паметни млади људи понос Србије“, а и „одушевљени су иницијативом српске државе да се у будућности ослони на нуклеарну енергију, као један од најчистијих извора електричне енергије“. И крешендо: „Спремни су да помогну својим знањем и размишљају о повратку у Србију. Поносан и срећан због тога!“
Дирљиво! Ово троје мора да се презивају Ајнштајн кад наш председник у њима види такву гаранцију за тако озбиљне друштвене одлуке. И додавање Француској још наших пара.
А знате ли ко је председник Српског нуклеарног друштва? Па наша Ковиљка! А пре колико деценија је основана та изванредна установа о којој виси будућност Србије? Прошле године. 2023! Тако се то ради у савременом друштву српске бесловесности. До јуче је неупитно објашњавано како нема ништа без мини-хидроцентрала у које „инвестирају“ кумови, а сада – нуклеарке! Јер Европа, тј. у овом случају Француска – нема алтернативу.

ШТА РУСИ ВИДЕ Али ту је дошло, останимо при електричарском речнику, до неког курцшлуса. Ваљда зато што није благовремено основано Српско рафалско друштво (рецимо на Светог Саву 2024), па да председник у Паризу покаже Гају, Рају и Влају у униформи француских пилота. А онда су се у празан простор убацили „малигни“ Руси.
Руска газета, лист из крила Кремља, тврди да је изјава Еменаула Макрона на конференцији за медије, како Србија мора да ступа „европским путем“ (иако Макрон годинама тврди да нема ширења ЕУ у догледно време) „зато што Срби морају да потврде овај стратешки избор у пракси тако што ће започети ‚ближу координацију одлука са руководством Европе у области спољне политике‘“.
Шта то значи конкретно? Газета подсећа на изјаву финског председника Александера Стуба: „Ми можемо постићи само мир на бојном пољу“ и „нема апсолутно никаквог политичког дијалога с Москвом“. Ко би питао финског председника за мишљење о том кардиналном питању да он није задужен да објави „став не само Хелсинкија већ и читавог руководства ЕУ. Макрон је предложио да његов српски колега у Паризу следи исту линију понашања према Русији“. Иако је Французима дао аеродром, градњу метроа, купује „рафале“ (три милијарде евра), неуклеарке итд…
Али Вучић као да не разуме да су путници на „европском путу“ само потрошни материјал за макроне, шолце, бореље… Емануел М. је, како јавља Монд, за Украјину спремио 126. пешадијски пук, јединицу насталу 1810. и која је под Наполеоновом командом ишла на Русију. „Наполеонов пук би могао бити послат у Одесу“, јер је он у руском распаду у револуцији 18. децембра 1918. заузео Одесу и држао је 100 дана.
Кад се томе дода и ирански дрон-одговор Израелу, рат нам намигује са свих страна.
Не знам да ли наполеонски пајац планира да се Срби „на европском путу“ спреме за Одесу, али – зашто не. (Разумете да је Одеса овде шифра.) Кад све дајеш ни за шта, како се понаша држава Србија годинама, нема разлога да се не траже и та усаглашавања с „европском спољном политиком“. Баш ме занима како би звучао тај отправак српских јунака на Источни фронт! Сигурно би се споменуо Милан Недић, који пре осам деценија није имао храбрости за такав потез.
Кад је после Вучићеве посете Макрон отварао фабрику барута, објавио је да је „потребно да се препозна нова геополитичка реалност и убрза прелазак на ‚ратну економију‘ како би се наставила подршка Украјини и јачање одбрамбених способности Европе“. Човек пијан од историјских изазова. Зато наши „европски путници“ не могу очекивати да их мали Наполеон третира као велики Хитлер Недића.
Јуначка српска војска, која мирно осматра како Макрон подржава албанске терористе да малтретирају Србе, могла би се наћи у првој јуришној формацији на руске положаје. Зашто не? Где је српска муниција, ту ће и српска војска! За такве ко Срби логично је да се „европски пут“ плаћа крвљу? У друштву српске бесловесности ће се то примити и без мрмљања.
Ипак, као да је Вучић ту жмирнуо, те је „француски председник позвао српског колегу да добровољно поднесе оставку… Ово није речено директно“, пише Руска газета, „али се јасно чита између редова“. Новине су то разумеле као позив на „политичко самоубиство“. Наш председник је наставио о 12 „рафала“…

P.S.

Кад неком дају колумну у новинама, он не мора да се држи строгих правила новинарског писања. Чак може и да цитира себе. Знате оно, читалац ће сетити да је моја маленкост већ написала… И, ево, у прошлој колумни, у Печату бр. 805: Ако би ова власт била стављена пред дилему: или шест и по милиона грађана Србије или Динко? Не би изгубила ни секунду. Зна се! Динко! Јер ми смо на европском путу. А Динко је европска вредност. Срби су европска непотреба.
А наша власт чини све да нас уевропи. Тако да ту дилема не може бити… А за нас, који никад нећемо моћи подинковити, тужно је што не схватимо да расрбљавањем Косова одлучно корачамо у – самопонишатавање. Може бити историјско.“
И дешава се… Динко Грухоњић је за народ, чија је ово држава формално, говорио да је „постгеноцидно друштво“, „дубоко дегенерисано друштво“, с „људима чудних физиономија и неартикулисаног језика“ којима ће „ноге бити све краће, а погледи све тупљи“ и чија деца желе „само да доврше покољ који су им очеви започели“… И ништа. Држава ће показати да је био у праву. Јер ако гледамо како су пострадали они који су говорили и делали као Грухоњић, он може очекивати да постане амбасадор (Сарајево, Загреб а што не и Лондон) или министар за културу и информисање… Рано је за министра војног.
Али кад је проф. др Дејан Мировић „24. фебруара 2023. код споменика цару Николају на Андрићевом венцу ‚одржао јавно окупљање без пријаве надлежном органу‘ при чему су, пратећи друштвене мреже, полицијски службеници ‚уочили видео-објаву на којој проф. др Дејан Мировић позива на молитву за ухапшене“ Дејана Петра Златановића и Дамњана Кнежевића (чији је злочин, подсећамо, што су јавно извикали Ко потпише, њега убише, мислећи на Косово), а „нешто касније испред Цркве Светог Марка ‚окупљене позвао да оду до Руске цркве како би тако запалили свеће за ухапшене и помолили се за њихово здравље‘“, тужилац Н. Пантелић је разумео да треба да реагује.
Бити описан као „постгеноцидно друштво“ је у нашој бесловесности, ето, позив да се искупимо у рововима око Одесе. А конкретна критика председника да је „прихватањем француско-немачког плана извршио државни удар“, да је „узурпирао све три гране власти“, да је „највећа опасност за правни поредак у Србији“ – то је злочин.
Бесловесност је наша хиперреалност. Надамо се да није и судбина. Јер европски пут вазда стаје у оне стихове Арсена Дедића: Стајао сам испред града / Град без врата, ја без кључа. Али платићемо ми. За цену не питамо.

Један коментар

  1. Јелена

    Ужас! Ужас! Ужас…! Сам црни ужас ме обузима док читам текст г. Рељића. И присећам се да сам први коментар написала управо на његов текст АКАДЕМИЈА ИЗ КНЕЗ МИХАИЛОВЕ 35 САДА НИЈЕ СРПСКА, 18.1.2021. Критиковала сам Академију као скуп људи који добро живе, заклоњени иза дебелих зидова здања које је за мене, некад, било појам као стециште најумнијих глава Србије. Од 2021. године, до данас, ствар је још гора: и САНУ је постала промотер срљања путем “без алтернативе”. Размишљања о М. Абрамовић на “иновативан” начин је срамотно! Ко је уопште та Марина? Ах, да! Њен “Чистач” је дефинитивно оставио крупан траг у уметности, једнако као што је Држава оставила траг у бесмислу, издвајањем силних пара за њену глуп перформанс “Чистач”.

    Знала сам, од почетка, да председник ЛАЖЕ; да Србија, итекако, шаље своје производе наменске индустрије у Украјину.

    Шта је, уопште, тражио Вучић код Макрона, баш ових дана? Ја то видим као путовање ради додворења Наполеончићу-Макрону. И ко зна каквих све обећања је дао! Могла бих да их набрајам, и ниједна реч не би била погрешна нити сувишна.Његова егзалтираност пријемом у Француској изазвала је у мени само стид: зар толико нема достојанства и осећаја мере?

    Волела бих да чујем реч стручњака о авионима “Рафал” којима је Вучић одушевљен. Ко је он да о таквим стварима одлучује – као да је у Француску отишао да купи нову кравату за следећи сусрет са становитим Володимиром! А ко има, данас, осведочено, најбоље ратне авионе, тенкове? Ко по свету прави одличне нуклеарке, уосталом? А пре свега: откуд Вучић зна да су нам неопходне нуклеарке, поред великих река? За “освештавањем” тих планова чак је (зло)употребио и углед министра здравља. И незаобилазно: Какав је то он стручњак па је израчунао да ће, спискајући силне (позајмљене) милијарде за ЕКСПО (ах, и стадион nazionale!) враћањем 2-3 милијарде (ако и толико!) бити добро за Србију?! Невероватно је шта све тај човек (умишља да) зна боље од свих.

    Динко није заслужио да буде приупитан, на надлежном месту, за своје иступе којима блати Србију? Ма, какви; биће чак награђен – тога смо се већ нагледали!

    Али: “Борићемо се, снажно ћемо се борити, за наш народ, за нашу земљу! Живела Србија!”

    Како? Зар ОВАКО? Дајући СВЕ – НИ ЗА ШТА?! Празном реториком само за домаћу сцену? Док гледамо како силни ВУК постаје покорни МИШ – чим прекорачи границу Србије… (како неко рече).
    Тзв. опозиција, која би одмах, без да тврди пазар, дала такође све, чини то бар отворено, а не перфидно на начин нашег председника који се опија самозаваравањем да народ ништа не примећује… а ионако – баш га брига!

    СВЕ, баш СВЕ је само пуко додворавање и испуњавање услова за интеграцију у ЕУ којој предвиђам још највише две године постојања.

    6
    2

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *