ПРОПАГАНДНА „ПОЗЛАТА“ ЕКОНОМИЈЕ У КРИЗИ

Макроекономски резултати и ефикасност

Србији је потребно да реално сагледава своју економску стварност, јер не треба варати и обмањивати јавност

Да ли је Србија доживела економско-финансијско и развојно „златно доба“? Да ли је Србија постала „економски тигар“ и привреда „за углед у Европи“?
Све такве тврдње наших политичара на власти треба објективно оценити – да ли је то стварност или заваравање јавности. Да ли је то само „пропагандна позлата“ далеко ружније стварности, коју никаква пропагандна машина не може променити. Или је то можда стварност Србије? У реалној оцени наше економско-финансијске стварности мора се поћи од рентгенског снимка свих основних макроиндикатора у развоју националне привреде.

РЕАЛНИ И ИНФЛАТОРНИ РАСТ Пођимо од динамике и квалитета (структуре) економског раста. У периоду од последњих десет година (2012–2022) номинални (инфлационирани) бруто производ је званично повећан са 32,8 на 60,3 милијарде евра, дакле номинално око 28 милијарди евра или 18,3%. Просечна стопа раста (номинална) у том периоду износи 6,1%. Истовремено, реални раст бруто производа (искључењем деловања инфлације и разних „додатака“ бруто производа) износи 2,2%. Реални бруто производ је повећан са 33 милијарде из 2012. на 43,8 милијарде у 2022. години. Дакле, повећање за око 10 милијарди евра. Просечна стопа раста је само 2,8%. То је готово двоструко ниже у односу на државе у окружењу. Инфлацијом је „надуван“ бруто производ за готово 34% или 20,4 милијарде евра (по готово фиксном курсу динара и уз високу инфлацију). Наша стопа привредног раста спада међу најниже у региону и на нивоу је просечне стопе раста у читавом свету. Стопом раста у 2022. од 2,2% је тачно на нивоу светске привреде. У 2023. ће се остварити раст од 1,2 – 1,6% (а не планирани 2,5 – 3%), што је двоструко ниже од светске економије. На сцени је инфлаторна, а не реална економија. Допринос раста је већи инфлацијом и фиксним курсом, него реалном економијом. Ако се у стварању бруто производа искључе стране фирме и инвеститори – потрошачи, тада је раст националне привреде још нижи. Исто се односи и на извозне резултате (учешће страних фирми је готово 50%).
Не треба обмањивати и варати јавност.
Не постоји успешна и ефикасна национална привреда, јер са стопом раста од 1,5% до 2% она представља стагнантну, а не и динамичну привреду. Ако је учешће плаћене камате у БДП на дугове годишње 2–2,8%, то значи да се укупан прираст бруто производа одлива каматама у иностранство. Привреда не ствара акумулацију за финансирање сопствених инвестиција и развој. Стога су и домаће инвестиције врло ниске, али и стимуланси домаћих инвеститора. Односи прираста бруто производа и плаћене камате се у 2023. години драстично погоршавају (обарање стопе раста уз раст камата на дугове и кредите).

КРИЗНА, А НЕ РАЗВОЈНА ПОЛИТИКА Ми са оваквим концептом развоја и погрешном макроекономском политиком смо постали не тигар већ патуљак који прати друге и заостаје за државама у региону (осим С. Македоније и Албаније). Нема стратегије, нема визије развоја, нема процене токова куда иде свет – да се брод који се насукао одведе у мирније воде, да нам се активирају привредни фактори развоја за брже покретање економије и висок привредни раст (више на домаћим факторима развоја). Не може се овако водити економија у време веома турбулентних кретања у свету. То је губитничка и кризна политика, а не развојна. Мора се формирати платформа за то, а ми немамо ни економску, финансијску ни политичку стратегију развоја.

ДУГОВИ, ДУГОВИ И САМО ДУГОВИ Изабрана политика ослонца на страни капитал (дугове) и извоз као другу компоненту развоја, довео је до огромног раста спољног и јавног дуга. Спољни дуг је повећан са 25,6 милијарди евра из 2012. на 44,6 милијарде (2023), дакле за готово 20 милијарди евра. Јавни дуг (унутрашњи и спољни) повећан је са 17,7 милијарди евра на готово 36 милијарди, са тенденцијом даљег раста. У овом периоду дуг се удвостручио. Дошло је до експлозивног раста иностране задужености, имплозије развоја и дужничке омче.
Да ли се једна привреда може успешно развијати само на доминантном приливу страног капитала? Каква је структура приливеног капитала у привреду и како се користи? Који су ефекти употребе страног капитала? Може ли се ефектима у порасту националног богатства осигурати довољна средства за отплату дугова и нужни пораст националне акумулације – да би дошло у следећој фази развоја до декумулације дуга, односно смањења задужености привреде? Како долази и којим механизмом до презадужености привреде и таквог терета дугова да прети банкрот државе? Могу ли држава и привреда да уђу у фазу „зрелог дужника“, уз отварање нужног процеса раздуживања или декумулације спољног дуга?
Све су то питања која се морају поставити када се улази у већи обим коришћења иностраног капитала. Коначно, ни за једну инвестицију није дат обрачун ефеката и ефикасности, а још мање допринос развоју на дуговима.
Годишњи пораст спољног дуга резултат је великих доспелих отплата и новог коришћења капитала. У периоду 2012–2022. бруто производ номинално је повећан (прираст из године у годину) укупно 18 милијарди евра, а укупне каматне обавезе (расходи) за 21,9 милијарди евра. Спољни дуг се у истом периоду (уз веће годишње осцилације кретања) повећао са 25,4 на 41,9, дакле за 16,5 милијарди евра.
Држава уместо да се оријентисала да користи домаћи новац и државне подстицаје домаћој привреди, оријентисала се на задуживање у иностранству код западних банака и носилаца капитала, уз велике подстицаје у привлачењу страног капитала, без било какве контроле задуживања, употребе и ефеката употребе капитала. То све не заслужује да се с тим може хвалити и показивати јавности као велики успех.
Последице су већ видљиве. Видели смо да су страни капитал и инвеститори постали механизам и инструмент за извлачење националног богатства и профита (дохотка) из земље, али и велике корупције и пљачке уграђене у такво „инвестирање“. Уз то, како је маса страних инвестиција у периоду 2012–2022. већа од прираста бруто производа (који је уз то надуван ценама и фиксним курсом динара), тада је допринос страних инвестиција расту националне привреде изостао. Јасно се види сва трагика промашеног модела привлачења страних инвестиција.
Колики је дужнички терет који притиска и оптерећује националну привреду? Да погледамо (март 2023): Спољни дуг 43,6 милијарди евра, унутрашњи 42 милијарде (држава 11,5, привреда 14 милијарди и становништво 13 милијарди, уз то држава дугује за невраћени ПДВ 3,5 милијарде). То је видимо дужнички терет од око 86 милијарди евра.
Пораст дуга се готово потпуно изједначио са порастом бруто производа. Шта је са националном штедњом и домаћим инвестицијама? Да ли је формирана национална штедња (новчана акумулација)? Каматне обавезе се, видимо, потпуно апсорбовале (и неутралисале) прираст бруто производа у наведеном периоду. Прираст бруто производа је чак мањи од плаћене камате.
Улазимо у фазу ниских стопа раста и све већег терета спољних дугова и непокривене јавне и инвестиционе потрошње из домаћег бруто производа.
Дакле, оптимизам власти се у јавности шири и очекује подршка јавности, а све је у сенци великих дефицита и доспелих обавеза који гуше привреду и ограничавају будући развој. Овим неолибералним моделом привреда се увлачи у рецесиони шок уз велики терет обавеза из спољних дугова. Отворен је пут у нарастање елемената банкротиране економије.
Друга полуга развоја је извоз. На овом подручју не постоји никаква стимулативна извозна (то је увозна) политика. Монетарна, фискална и спољнотрговинска политика, немају разрађене стимулансе извозној привреди. Увоз је стимулисан монетарном, фискалном и спољнотрговинском политиком.
Држава улази у висок спољнотрговински дефицит, који се из године у годину повећава. Тако је у 2022. достигао око 12,4 милијарде евра, што је до сада незапамћено високо. У периоду 2012–2022. дефицит спољне трговине је достигао 61 милијарду евра, док је прираст бруто производа у истом периоду 18 милијарди, а стране директне инвестиције 28 милијарди. Ради се о изразито неефикасној привреди, али и употреби робног увоза и страних инвестиција.

РЕАЛНА, А НЕ ИНФЛАТОРНА ЕКОНОМИЈА Инфлација је у Србији готово двоструко виша у односу на ЕУ (само је у Летонији и Мађарској виша). Са годишњом инфлацијом 12–16% ради се о високој стопи инфлације. У структури инфлације су велике промене. Животни производи су порасли за 30, 50 и 100%, што је довело до обарања стандарда и куповне моћи становништва. Теза да „никада нисмо живели боље“, да нам „стандард расте“, готово до „историјског нивоа“, једноставно не стоји.
Висока је инфлација и задржава се на таквом нивоу. Тешко ће се оборити инфлација на 8% до краја ове године, како то прогнозирају наши политичари на власти или је чак свести у кондор од 3% у 2024. години, јер су трошковни удари неминовни (раст цена енергената, пораст камата, пораст акциза, пораст расхода буџета). Инфлација се задржава на релативно високом нивоу. Дакле, ради се о високој инфлацији и неефикасној антиинфлаторној политици.
Ништа од мањег значаја је и подручје социјалног раслојавања друштва, прерасподеле и сиромаштво, али и буџетска политика и дефицити, девизне резерве и девизни курс. То, међутим, тражи знатно више простора (видети студију „Стварање зависне, поробљене и експлоатисане економије“, 2023).

СИСТЕМ ДЕЛУЈЕ АНТИРАЗВОЈНО И ПРОТИВ НАЦИОНАЛНЕ ПРИВРЕДЕ Да погледамо сада основне стубове макросистема и њихово деловање. У духу неолибералног прихваћеног концепта и отворене (незаштићене) економије, страни робни капитал је задоминирао у привреди. Ефекти спољне трговине и увоза робног капитала, одливају се у иностранство (дохоци и чак коришћени готовински кредити становништва). Робни (трговачки) капитал није у функцији развоја и стимулације домаће привреде, већ управо њеног гушења и нестајања. Постали смо само проширено страно тржиште.
Друго, предајом банкарског сектора у руке страног капитала (86–90%) банкарски сектор (и његова монетарно – кредитна политика) није у функцији развоја и финансирања привреде, већ профита и финансирања сектора становништва (због врло високе камате). Ефекти у профиту привреде се одливају у иностранство и не јачају акумулацију (штедњу) националне привреде. Тако је профит банкарског сектора у 2022. износио око 750 милиона евра (у првој половини он достиже 607 милиона евра), а целокупне привреде око 850 милиона (у томе готово 50% у сектру трговине). У 2023. очекује се профит банака од 1,4 милијарде евра. Одливи резултата привреде су евидентни (посебно каматним системом и страним банкарским капиталом).
Треће, реална национална привреда је процесом неолибаралне приватизације готово потпуно уништена, посебно велики привредни системи као носиоци развоја. Костур националне привреде је разорен. Остаци тог система се и даље продају или приватизују. Створени систем није подешен стимулисању националне привреде, већ њеном осиромашењу и пропадању. Како покренути и који део националне привреде када не постоји ни концепција ни програм развоја. Углавном се ради о стихијској економији (од случаја до случаја), високо оптерећеној криминалом, корупцијом и правим уништавањем националног богатства. Економија је као развалина.
Четврто, централна банка и монетарна политика нису у функцији развоја, већ стабилности цена и девизног курса. То је прихваћени неолиберални модел. Основни канал емисије новца централне банке је промена девизних резерви (девизни прилив страним инвестицијама, кредитима и дознакама). Страни капитал и новац су основа за нашу емисију новца, привреда је остала по страни на споредном колосеку и дестимулисана. Концепт је погрешан. Уз наведено нашој централној банци је забрањено да кредитира државу (што западне банке и ФЕД раде обилато). Истовремено, инсталисан је систем масовне стерилизације депозита у банкама. Из односа банкарског сектора и државе види се да држава код централне банке држи око 921 милијарду депозита (динарски 433 и девизни 488 милијарди), а користи симболичних 98 милијарди кредита. Дакле, нето држава има 822 милијарде неутрошених средстава. Истовремено је држава упућена на коришћење кредита код пословних банака (са високом каматом) од 752 милијарде динара (уз депозите од 112 милијарди). Вишак кредита је око 640 милијарди динара.
Додајмо томе да је у оваквом банкарском систему створена огромна маса дугорочно имобилисаног и блокираног финансијског (стерилног) капитала, од готово десет милијарди евра, по разним основама (обавезне резерве, резервисања, депозитни вишкови, репо операције и сл.).
Коначно, овакав привредно-финансијски систем води у кризу и продубљује је, он је одавно зрео за дубоку реформу у функцији јачања привреде, развоја и стварне стабилизације и ефикасности. Парцијални покушају и вођење ад хок политике могу водити само у продубљивање кризе и неефикасном привредном систему, али и растрошном неконтролисаном систему потребе средстава.