PROPAGANDNA „POZLATA“ EKONOMIJE U KRIZI

Makroekonomski rezultati i efikasnost

Srbiji je potrebno da realno sagledava svoju ekonomsku stvarnost, jer ne treba varati i obmanjivati javnost

Da li je Srbija doživela ekonomsko-finansijsko i razvojno „zlatno doba“? Da li je Srbija postala „ekonomski tigar“ i privreda „za ugled u Evropi“?
Sve takve tvrdnje naših političara na vlasti treba objektivno oceniti – da li je to stvarnost ili zavaravanje javnosti. Da li je to samo „propagandna pozlata“ daleko ružnije stvarnosti, koju nikakva propagandna mašina ne može promeniti. Ili je to možda stvarnost Srbije? U realnoj oceni naše ekonomsko-finansijske stvarnosti mora se poći od rentgenskog snimka svih osnovnih makroindikatora u razvoju nacionalne privrede.

REALNI I INFLATORNI RAST Pođimo od dinamike i kvaliteta (strukture) ekonomskog rasta. U periodu od poslednjih deset godina (2012–2022) nominalni (inflacionirani) bruto proizvod je zvanično povećan sa 32,8 na 60,3 milijarde evra, dakle nominalno oko 28 milijardi evra ili 18,3%. Prosečna stopa rasta (nominalna) u tom periodu iznosi 6,1%. Istovremeno, realni rast bruto proizvoda (isključenjem delovanja inflacije i raznih „dodataka“ bruto proizvoda) iznosi 2,2%. Realni bruto proizvod je povećan sa 33 milijarde iz 2012. na 43,8 milijarde u 2022. godini. Dakle, povećanje za oko 10 milijardi evra. Prosečna stopa rasta je samo 2,8%. To je gotovo dvostruko niže u odnosu na države u okruženju. Inflacijom je „naduvan“ bruto proizvod za gotovo 34% ili 20,4 milijarde evra (po gotovo fiksnom kursu dinara i uz visoku inflaciju). Naša stopa privrednog rasta spada među najniže u regionu i na nivou je prosečne stope rasta u čitavom svetu. Stopom rasta u 2022. od 2,2% je tačno na nivou svetske privrede. U 2023. će se ostvariti rast od 1,2 – 1,6% (a ne planirani 2,5 – 3%), što je dvostruko niže od svetske ekonomije. Na sceni je inflatorna, a ne realna ekonomija. Doprinos rasta je veći inflacijom i fiksnim kursom, nego realnom ekonomijom. Ako se u stvaranju bruto proizvoda isključe strane firme i investitori – potrošači, tada je rast nacionalne privrede još niži. Isto se odnosi i na izvozne rezultate (učešće stranih firmi je gotovo 50%).
Ne treba obmanjivati i varati javnost.
Ne postoji uspešna i efikasna nacionalna privreda, jer sa stopom rasta od 1,5% do 2% ona predstavlja stagnantnu, a ne i dinamičnu privredu. Ako je učešće plaćene kamate u BDP na dugove godišnje 2–2,8%, to znači da se ukupan prirast bruto proizvoda odliva kamatama u inostranstvo. Privreda ne stvara akumulaciju za finansiranje sopstvenih investicija i razvoj. Stoga su i domaće investicije vrlo niske, ali i stimulansi domaćih investitora. Odnosi prirasta bruto proizvoda i plaćene kamate se u 2023. godini drastično pogoršavaju (obaranje stope rasta uz rast kamata na dugove i kredite).

KRIZNA, A NE RAZVOJNA POLITIKA Mi sa ovakvim konceptom razvoja i pogrešnom makroekonomskom politikom smo postali ne tigar već patuljak koji prati druge i zaostaje za državama u regionu (osim S. Makedonije i Albanije). Nema strategije, nema vizije razvoja, nema procene tokova kuda ide svet – da se brod koji se nasukao odvede u mirnije vode, da nam se aktiviraju privredni faktori razvoja za brže pokretanje ekonomije i visok privredni rast (više na domaćim faktorima razvoja). Ne može se ovako voditi ekonomija u vreme veoma turbulentnih kretanja u svetu. To je gubitnička i krizna politika, a ne razvojna. Mora se formirati platforma za to, a mi nemamo ni ekonomsku, finansijsku ni političku strategiju razvoja.

DUGOVI, DUGOVI I SAMO DUGOVI Izabrana politika oslonca na strani kapital (dugove) i izvoz kao drugu komponentu razvoja, doveo je do ogromnog rasta spoljnog i javnog duga. Spoljni dug je povećan sa 25,6 milijardi evra iz 2012. na 44,6 milijarde (2023), dakle za gotovo 20 milijardi evra. Javni dug (unutrašnji i spoljni) povećan je sa 17,7 milijardi evra na gotovo 36 milijardi, sa tendencijom daljeg rasta. U ovom periodu dug se udvostručio. Došlo je do eksplozivnog rasta inostrane zaduženosti, implozije razvoja i dužničke omče.
Da li se jedna privreda može uspešno razvijati samo na dominantnom prilivu stranog kapitala? Kakva je struktura prilivenog kapitala u privredu i kako se koristi? Koji su efekti upotrebe stranog kapitala? Može li se efektima u porastu nacionalnog bogatstva osigurati dovoljna sredstva za otplatu dugova i nužni porast nacionalne akumulacije – da bi došlo u sledećoj fazi razvoja do dekumulacije duga, odnosno smanjenja zaduženosti privrede? Kako dolazi i kojim mehanizmom do prezaduženosti privrede i takvog tereta dugova da preti bankrot države? Mogu li država i privreda da uđu u fazu „zrelog dužnika“, uz otvaranje nužnog procesa razduživanja ili dekumulacije spoljnog duga?
Sve su to pitanja koja se moraju postaviti kada se ulazi u veći obim korišćenja inostranog kapitala. Konačno, ni za jednu investiciju nije dat obračun efekata i efikasnosti, a još manje doprinos razvoju na dugovima.
Godišnji porast spoljnog duga rezultat je velikih dospelih otplata i novog korišćenja kapitala. U periodu 2012–2022. bruto proizvod nominalno je povećan (prirast iz godine u godinu) ukupno 18 milijardi evra, a ukupne kamatne obaveze (rashodi) za 21,9 milijardi evra. Spoljni dug se u istom periodu (uz veće godišnje oscilacije kretanja) povećao sa 25,4 na 41,9, dakle za 16,5 milijardi evra.
Država umesto da se orijentisala da koristi domaći novac i državne podsticaje domaćoj privredi, orijentisala se na zaduživanje u inostranstvu kod zapadnih banaka i nosilaca kapitala, uz velike podsticaje u privlačenju stranog kapitala, bez bilo kakve kontrole zaduživanja, upotrebe i efekata upotrebe kapitala. To sve ne zaslužuje da se s tim može hvaliti i pokazivati javnosti kao veliki uspeh.
Posledice su već vidljive. Videli smo da su strani kapital i investitori postali mehanizam i instrument za izvlačenje nacionalnog bogatstva i profita (dohotka) iz zemlje, ali i velike korupcije i pljačke ugrađene u takvo „investiranje“. Uz to, kako je masa stranih investicija u periodu 2012–2022. veća od prirasta bruto proizvoda (koji je uz to naduvan cenama i fiksnim kursom dinara), tada je doprinos stranih investicija rastu nacionalne privrede izostao. Jasno se vidi sva tragika promašenog modela privlačenja stranih investicija.
Koliki je dužnički teret koji pritiska i opterećuje nacionalnu privredu? Da pogledamo (mart 2023): Spoljni dug 43,6 milijardi evra, unutrašnji 42 milijarde (država 11,5, privreda 14 milijardi i stanovništvo 13 milijardi, uz to država duguje za nevraćeni PDV 3,5 milijarde). To je vidimo dužnički teret od oko 86 milijardi evra.
Porast duga se gotovo potpuno izjednačio sa porastom bruto proizvoda. Šta je sa nacionalnom štednjom i domaćim investicijama? Da li je formirana nacionalna štednja (novčana akumulacija)? Kamatne obaveze se, vidimo, potpuno apsorbovale (i neutralisale) prirast bruto proizvoda u navedenom periodu. Prirast bruto proizvoda je čak manji od plaćene kamate.
Ulazimo u fazu niskih stopa rasta i sve većeg tereta spoljnih dugova i nepokrivene javne i investicione potrošnje iz domaćeg bruto proizvoda.
Dakle, optimizam vlasti se u javnosti širi i očekuje podrška javnosti, a sve je u senci velikih deficita i dospelih obaveza koji guše privredu i ograničavaju budući razvoj. Ovim neoliberalnim modelom privreda se uvlači u recesioni šok uz veliki teret obaveza iz spoljnih dugova. Otvoren je put u narastanje elemenata bankrotirane ekonomije.
Druga poluga razvoja je izvoz. Na ovom području ne postoji nikakva stimulativna izvozna (to je uvozna) politika. Monetarna, fiskalna i spoljnotrgovinska politika, nemaju razrađene stimulanse izvoznoj privredi. Uvoz je stimulisan monetarnom, fiskalnom i spoljnotrgovinskom politikom.
Država ulazi u visok spoljnotrgovinski deficit, koji se iz godine u godinu povećava. Tako je u 2022. dostigao oko 12,4 milijarde evra, što je do sada nezapamćeno visoko. U periodu 2012–2022. deficit spoljne trgovine je dostigao 61 milijardu evra, dok je prirast bruto proizvoda u istom periodu 18 milijardi, a strane direktne investicije 28 milijardi. Radi se o izrazito neefikasnoj privredi, ali i upotrebi robnog uvoza i stranih investicija.

REALNA, A NE INFLATORNA EKONOMIJA Inflacija je u Srbiji gotovo dvostruko viša u odnosu na EU (samo je u Letoniji i Mađarskoj viša). Sa godišnjom inflacijom 12–16% radi se o visokoj stopi inflacije. U strukturi inflacije su velike promene. Životni proizvodi su porasli za 30, 50 i 100%, što je dovelo do obaranja standarda i kupovne moći stanovništva. Teza da „nikada nismo živeli bolje“, da nam „standard raste“, gotovo do „istorijskog nivoa“, jednostavno ne stoji.
Visoka je inflacija i zadržava se na takvom nivou. Teško će se oboriti inflacija na 8% do kraja ove godine, kako to prognoziraju naši političari na vlasti ili je čak svesti u kondor od 3% u 2024. godini, jer su troškovni udari neminovni (rast cena energenata, porast kamata, porast akciza, porast rashoda budžeta). Inflacija se zadržava na relativno visokom nivou. Dakle, radi se o visokoj inflaciji i neefikasnoj antiinflatornoj politici.
Ništa od manjeg značaja je i područje socijalnog raslojavanja društva, preraspodele i siromaštvo, ali i budžetska politika i deficiti, devizne rezerve i devizni kurs. To, međutim, traži znatno više prostora (videti studiju „Stvaranje zavisne, porobljene i eksploatisane ekonomije“, 2023).

SISTEM DELUJE ANTIRAZVOJNO I PROTIV NACIONALNE PRIVREDE Da pogledamo sada osnovne stubove makrosistema i njihovo delovanje. U duhu neoliberalnog prihvaćenog koncepta i otvorene (nezaštićene) ekonomije, strani robni kapital je zadominirao u privredi. Efekti spoljne trgovine i uvoza robnog kapitala, odlivaju se u inostranstvo (dohoci i čak korišćeni gotovinski krediti stanovništva). Robni (trgovački) kapital nije u funkciji razvoja i stimulacije domaće privrede, već upravo njenog gušenja i nestajanja. Postali smo samo prošireno strano tržište.
Drugo, predajom bankarskog sektora u ruke stranog kapitala (86–90%) bankarski sektor (i njegova monetarno – kreditna politika) nije u funkciji razvoja i finansiranja privrede, već profita i finansiranja sektora stanovništva (zbog vrlo visoke kamate). Efekti u profitu privrede se odlivaju u inostranstvo i ne jačaju akumulaciju (štednju) nacionalne privrede. Tako je profit bankarskog sektora u 2022. iznosio oko 750 miliona evra (u prvoj polovini on dostiže 607 miliona evra), a celokupne privrede oko 850 miliona (u tome gotovo 50% u sektru trgovine). U 2023. očekuje se profit banaka od 1,4 milijarde evra. Odlivi rezultata privrede su evidentni (posebno kamatnim sistemom i stranim bankarskim kapitalom).
Treće, realna nacionalna privreda je procesom neolibaralne privatizacije gotovo potpuno uništena, posebno veliki privredni sistemi kao nosioci razvoja. Kostur nacionalne privrede je razoren. Ostaci tog sistema se i dalje prodaju ili privatizuju. Stvoreni sistem nije podešen stimulisanju nacionalne privrede, već njenom osiromašenju i propadanju. Kako pokrenuti i koji deo nacionalne privrede kada ne postoji ni koncepcija ni program razvoja. Uglavnom se radi o stihijskoj ekonomiji (od slučaja do slučaja), visoko opterećenoj kriminalom, korupcijom i pravim uništavanjem nacionalnog bogatstva. Ekonomija je kao razvalina.
Četvrto, centralna banka i monetarna politika nisu u funkciji razvoja, već stabilnosti cena i deviznog kursa. To je prihvaćeni neoliberalni model. Osnovni kanal emisije novca centralne banke je promena deviznih rezervi (devizni priliv stranim investicijama, kreditima i doznakama). Strani kapital i novac su osnova za našu emisiju novca, privreda je ostala po strani na sporednom koloseku i destimulisana. Koncept je pogrešan. Uz navedeno našoj centralnoj banci je zabranjeno da kreditira državu (što zapadne banke i FED rade obilato). Istovremeno, instalisan je sistem masovne sterilizacije depozita u bankama. Iz odnosa bankarskog sektora i države vidi se da država kod centralne banke drži oko 921 milijardu depozita (dinarski 433 i devizni 488 milijardi), a koristi simboličnih 98 milijardi kredita. Dakle, neto država ima 822 milijarde neutrošenih sredstava. Istovremeno je država upućena na korišćenje kredita kod poslovnih banaka (sa visokom kamatom) od 752 milijarde dinara (uz depozite od 112 milijardi). Višak kredita je oko 640 milijardi dinara.
Dodajmo tome da je u ovakvom bankarskom sistemu stvorena ogromna masa dugoročno imobilisanog i blokiranog finansijskog (sterilnog) kapitala, od gotovo deset milijardi evra, po raznim osnovama (obavezne rezerve, rezervisanja, depozitni viškovi, repo operacije i sl.).
Konačno, ovakav privredno-finansijski sistem vodi u krizu i produbljuje je, on je odavno zreo za duboku reformu u funkciji jačanja privrede, razvoja i stvarne stabilizacije i efikasnosti. Parcijalni pokušaju i vođenje ad hok politike mogu voditi samo u produbljivanje krize i neefikasnom privrednom sistemu, ali i rastrošnom nekontrolisanom sistemu potrebe sredstava.