ЗОНА ЖРТВОВАЊА

Бити спреман, то је све. Ова порука већ је исписивана у уводнику нашег листа, а увек као упозорење да нимало охрабрујућим геополитичким приликама у којима смо се као народ нашли не смемо прилазити „широм затворених очију“. Никако – пасивни, мирећи се са судбином и потонућем у историјску безначајност, праћену егзистенцијалним мукама и незаслуженим, огавним клеветама. Као и у прошлим призивањима, наведена мисао данас подсећа да када је о Србима реч, „бити спреман“ значи само једно: непријатељско, подло и злоћудно деловање неизбежно ће доћи, снажно ће ударити, програмирано угрозити и унесрећити, али освешћено суочавање и присебни отпор, сада и увек, јесте – заповест. Услов опстанка!
Данас је и само набрајање из „лепезе“ удара на српски народ тема за такмичење међу песимистима. Ала и врана се на Србе искезила у Бриселу, у Вашингтону, Њујорку и Лондону. Док уиграни белосветски, геополитички конзилијуми заседају, пропитујући менталне и материјалне капацитете, самосвест, срчаност и кондициону издржљивост пацијента – народа српског, гласови из европских, а посебно престоница наших суседа не оклевају да нам испоруче неувијене претње: очекујте нас, наступамо!
Чињеница да је Парламентарна скупштина Савета Европе подржала пријем тзв. Косова у чланство Савета Европе и позвала Комитет министара да донесе такву одлуку, може се, како су и из Москве одмах потом оценили, назвати „срамотом ПССЕ“. „Видимо манипулацију, обезвређивање међународноправних норми, рушење темеља међудржавних односа у Европи“, будући да самопрокламовано лажнодржавно Косово „нема право на чланство, пошто се у ту организацију примају само независне државе, што ’Косово’ није“.
Као претећи монолит над главом српског народа, спреман да га витално и дугорочно смрви, у Њујорку је, истовремено с претходном „европском срамотом“, пред могућим усвајањем резолуција о геноциду у Сребреници, о чему ће Генерална скупштина Уједињених нација расправљати почетком маја.
Временски и идеолошки усклађено, на великим светским позорницама грубо пресуђују на српску штету, а за то време албански штићеници ЕУ Србе хапсе, пребијају и иживљавају се над њима као да су они на КиМ уљези, а не своји на своме. Упоредо док се настоји да се, како неко рече, Срби „превентивно стигматизују“ и прогласе геноцидним народом, погром над цивилима у Гази траје, а од западних медија то се снима „кроз свилену чарапу“ на објективу камере! Сазнало се и да је новинарима „Њујорк тајмса“ забрањено да поводом израелског рата у Појасу Газе користе речи „геноцид“ и „етничко чишћење“.То се иначе представља као „инструкција за поштовање принципа објективног новинарства“ („Интерсепт“).
Овдашњој јавној пажњи усмереној на поменута, за будућност Срба и Србије судбинска догађања, измиче најава још нове-старе могуће голготе којом нам прети један од скривених центара моћи, дакако западни. Сазнајемо наиме да проблем звани Рио Тинто упркос другачијим уверавањима никако није „завршена прича“. Србија се наводно лагано уводи у смртоносну зону жртвовања – посебан термин којим је означено изузимање неке земље, или њених делова, из зоне важења еколошких и других цивилизацијских стандарда подразумеваних за хумани и достојни живот.
Овај податак јавности је протекле недеље открио адвокат Сретен Ђорђевић, гост емисије „Прави угао“ на РТВ. „Потпуно сам сигуран да је Србија прва на удару, ако не и једина на тлу Европе, која ће бити изложена страхотама рударских и других пројеката на својој територији. Рио Тинто нема намеру да оде. Повећавају улагања и број запослених. Финансијски извештаји показују да су до сада уложили 510 милиона евра. Приход од рудника за буџет државе је миноран, Србија ће бити ’зона жртвовања’ за потребе зелене агенде ЕУ. Прочитао сам у изјави једног високо рангираног европског званичника који је довео у везу зелену агенду Европске уније са потребом жртвовања држава које би омогућиле реализацију те агенде“, рекао је Ђорђевић.
Није адвокат поменуо шекспировску крилатицу „Бити спреман…“, али је упозорио: „Грађани тога морају да буду свесни и да ураде све да до тога не дође.“
Па, јесмо ли свесни стварне димензије зла које нам прети? Јесмо ли спремни да будемо гигантска „зона жртвовања“ за туђу „зелену срећу“, еколошки здрав живот и општи просперитет? Прихватамо ли уз то и да, угушени отровима, тако заузмемо „ексклузивну“ позицију злочиначког народа (рецимо да Немци не би пред Творцем осећали метафизичку усамљеност као народ који је заиста чинио геноцид епохалних размера)? Јесмо ли спремни да дозволимо да нам освоје земљу „без метка“ тако што ћемо оклевати да се боримо енергично, бескомпромисно, и свим низом нама стратешки могућих и доступних средстава и операција у домену међународног права и глобалне законске регулативе?
У реду, гледамо сада наше лидере како грме и севају за говорницом УН, али да ли је то довољно и коначно „све што можемо“? У овој ситуацији можда није пресудно „оптужити“, или „расправити“ шта јесте, а шта није учињено благовремено, већ – шта пропуштамо уколико не наставимо сада показаним ангажманом, убрзаним и наглашеним темпом! И колико себе оштећујемо избегавањем да јавно и гласно, уз планетарни ехо, затражимо помоћ и заштиту оних који су нам у глобалном свету не само историјски већ и у новим временима осведочени пријатељи.
Како се, а заиста и – због чега догађа да ретки и усамљени гласови који у Београду подстичу веровање да „Русија већ побеђује и захтева правду за Србе“ буду толико „ретки и усамљени“? На јавној сцени и у медијима једва чујни и видљиви! Откуда неверица и резерва према изјавама као што су: „Питање послератног регулисања односа између Русије и Запада би могло ускоро да буде отворено, и управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу“?
Питања је увек више него одговора, али извесно јесте: „бити спреман“ за Србе у првој половини текућег века значи – преживети, изборити се, одолети, супротставити се! Светозар Радишић, пуковник ВЈ у пензији, каже реченицу која узнемирава својом резолутном, а парадоксалном поруком: „Срби су осуђени на победу.“ Откуда ова тврдња, да ли је пуковнику Радишићу – да се нашалимо – можда сам Творац то дошапнуо, или се некаква најдубља обавештајна заједница, заступник најмоћнијих сила, шали с нама? Премда оваква тврдња, с обзиром на побројане околности, контрадикторно звучи, извесне логике има. У историји је наиме било мрачнијих раскршћа и тежих страдања, па се над понором узвисило и у времену и простору претрајало.
Суочени с питањем: да ли смо виђени победници или жртвовани народ, коначни одговор ипак потражимо у свом разуму и срцу. У храбрости и срчаности које нам нису кроз историју недостајале! Зло има огромну моћ, али уме да узмакне, да се претопи и ишчезне, и то не бива тако само у поезији. У сваком случају: усвојимо свест и убеђење о победи, привијмо га и усадимо у срце и ум. Запамтимо га заувек!