„ŠOK-TERAPIJA“ POTREBNA I ZA MEĐUNARODNI EKONOMSKI POREDAK? (prvi deo)

Problemi globalizacije

Koji su mogući pravci reforme međunarodne ekonomije? Kako uspostaviti fer globalizaciju i pravednije međunarodne institucije? Štiglic, Krugman, Amartja Sen, Milanović, Tirol, Čang i brojni drugi ugledni međunarodni ekonomisti i nobelovci nude čitav niz predloga za poboljšanje odnosa, od kojih se neki polako (često i silom prilika) usvajaju

U tehnološkom, ekonomskom i kulturološkom smislu, globalizacija je neizbežan proces koji ima svoje pozitivne strane: brža komunikacija, niži troškovi, povezivanje različitih ljudi i kultura, ubrzaniji razvoj ekonomskih odnosa, razvoj turizma, saobraćaja, brže povezivanje ljudi. U negativnom smislu, globalizacija teži ka stvaranju centralizovane kontrole nad svetom putem međunarodnih multilateralnih organizacija, nametanja jednog obrasca ekonomskih i političkih odnosa, brisanja nacija, država, autentičnih i specifičnih kultura i koncentracije svetskog bogatstva u rukama male, dobro organizovane i relativno skrivene elite. Vidljivi aspekti globalizacije su Novi svetski poredak, neoliberalna agenda, zloupotreba ljudskih prava, stvaranje superdržava kakva je Evropska unija, rušenje vlada koja ne odgovaraju interesima međunarodnih korporacija.

STVARANJE „CIVILIZOVANOG UTERIVAČA DUGOVA“ U Breton-Vudsu u SAD stvoren je Međunarodni monetarni fond zajedno sa Svetskom bankom po modelu američkog ministra finansija Harija Dekstera Vajta, a odbačen je alternativni predlog čuvenog Džona Majnarda Kejnza. Kejnzov predlog bio je relativno jednostavan. MMF treba da daje finansijske zajmove državama koje imaju platnobilansne teškoće, a da se od država koje imaju suficit naplaćuje kamata, iz koje bi se delimično finansirali problemi zemalja s deficitom. MMF bi bio jedna vrsta međunarodne klirinške unije u kojoj bi svi bili zainteresovani da platni bilansi budu u ravnoteži. MMF ne bi bio institucija koja kroz programe strukturnog prilagođavanja nameće zemljama u razvoju ekonomsku i političku agendu koja odgovara globalnim interesima bogatih zemalja i njihovih korporacija, već bi se starao o likvidnosti zemalja na svetskom nivou i rastu globalne zaposlenosti. Vajtov predlog, koji je prihvaćen, išao je upravo u tom pravcu i MMF se vremenom pretvorio u „svetskog finansijskog policajca“ ili, kako kaže Nebojša Katić, „civilizovanog uterivača dugova“ čiji je jedini cilj da zemlje dužnici vrate kredite bez stvarnog osećaja za probleme ekonomije dužničkih zemalja. Kada se 1971. raspao sistem fiksnih deviznih kurseva, svet je ušao u period finansijske nestabilnosti, a posle 1978. zemlje u razvoju pogodila je velika dužnička kriza i veoma brz rast kamatnih stopa. Ovo se poklopilo s pobedom Fridmanovog neoliberalizma koji je izjednačio ekonomske slobode sa slobodnim tržištem i slobodnom međunarodnom trgovinom. Početkom 1990-ih godina formulisan je Vašingtonski konsenzus, koji je poslužio i kao ideološka platforma i obrazac ekonomske politike za tranziciju bivših socijalističkih zemalja u kapitalizam, i za strukturna prilagođavanja zemalja Trećeg sveta koje su bile u dugovima, visokoj inflaciji i krizama.

GREŠKA ŠOK-TERAPIJE Velika greška tranzicije bila je šok-terapija, a ne gradualizam i ona je proizvela ogromne troškove u vidu pada BDP-a i proizvodnje, rasta nezaposlenosti, ukidanja socijalnih i obrazovnih programa koje je finansirala država, porasta nejednakosti i drugih socijalnih i političkih troškova. Politika MMF-a posle 1970-ih godina išla je u pravcu pomoći koja je bila politički i ekonomski uslovljena reformama koje su često bile na štetu samih zemalja, a u korist zemalja poverilaca i moćnih međunarodnih korporacija. Ti programi strukturnog prilagođavanja nametali su zemljama u platnobilansnim teškoćama politike štednje, smanjivanje javnih izdataka za obrazovanje, zdravstvo i javne investicije, ukidanje ili drastično smanjenje subvencija, često sa ogromnim rastom nezaposlenosti i padom BDP-a, napuštanje socijalnih programa i transfera koji su pojačavali bedu u zemljama Trećeg sveta, obaveznu privatizaciju (koja je dovodila do bagatelne prodaje i preraspodele resursa u korist kompanija bogatih zemalja ili domaćih oligarha – kompradora), prebrzu trgovinsku i naročito finansijsku liberalizaciju, uključujući napuštanje kontrole kapitala. Šok-terapije koje su nametali programi MMF-a po pravilu su bile neuspešne, a MMF je previše bio fokusiran na finansijske (fiskalne, monetarne) indikatore, a ne na pokazatelje realne ekonomije (rast, nadnice, zaposlenost, tehnološki progres).
Možemo navesti tri klasična slučaja pogrešnih politika MMF-a, a ima ih na desetine (Rusija, Etiopija, čitav niz zemalja Latinske Amerike – Brazil, Meksiko, Čile, Argentina više puta, Azije, Afrike):

Kriza zemalja Istočne Azije iz 1997.
Slučaj Argentine iz 2001. godine.
Grčka dužnička kriza posle 2008. kada je MMF bio deo tzv. Velike trojke (MMF, Evropska komisija, Evropska centralna banka).

Ovi slučajevi su detaljno opisani u Štiglicovim knjigama, pa se nećemo mnogo zadržavati na njima, ali ćemo ipak navesti neke argumente: programi MMF-a direktno su produbili krizu zemalja Istočne Azije, jer nisu sprečili špekulativne atake na domaće valute i bekstvo kapitala u uslovima finansijske liberalizacije; većina ovih zemalja (Južna Koreja, Japan, Indonezija, Tajland, Singapur, Tajvan, Malezija) nije se ni do danas sasvim oporavila. Zahtevi MMF-a u Argentini 2001. imali su politički karakter, program je bio loše dizajniran i produbio je krizu posle Plana konvertibiliti, a nedavanje zajma, jer nisu ispunjeni strogi zahtevi i uslovi plana, direktno je Argentinu dovelo do kolapsa. Ova dva slučaja učinila su da MMF skoro potpuno izgubi međunarodni ugled i kredibilitet i svoje programe mogao je da nametne još jedino silom moćnih zemalja koje su stajale iza njega (SAD, zemlje EU, Grupa 7). U slučaju grčke krize, mere rigorozne štednje i ucene Grčke s drastičnim smanjivanjem mnogih socijalnih programa i izdataka enormno su povećali socijalne troškove i nezaposlenost. Pravo rešenje bilo je delimični otpis grčkih dugova i mere okrenute više ka rastu tražnje, za šta bogate zemlje Zapada nisu bile spremne.
Pod pritiskom uglednih ekonomista, zemalja Trećeg sveta, rastuće multipolarnosti, prakse Kine (Azijska razvojna banka, davanje kredita po niskim kamatama i bez političkog uslovljavanja, fleksibilna praksa refinansiranja i reprogramiranja dugova), ali i pod teretom rastućih neuspeha, MMF je posle krize iz 2008. delimično promenio svoju praksu.
Posle 2007. pokrenute su reforme u politici zajmova MMF-a, pa su se javili kreditni aranžmani koji se odobravaju u roku od 72 sata bez većih uslovljavanja i sa naglaskom na dve teme: 1) rast BDP-a, 2) smanjenje nejednakosti, što je ogroman pozitivan iskorak u politici MMF-a. U periodu 2008–2009. naglasak je bio na kejnzijanskoj politici (kao i u krizi pandemije), mada se 2010. vratio na politiku štednje. Stručni deo MMF-a teži upravo ovim prioritetima, što se vidi i po sadržaju analiza koje objavljuju. Međutim, postoji sukob sa onim delom MMF-a koji ima stvarnu moć i koji donosi odluke pod pritiskom kreditora i glavnih akcionara.
Glavne tenzije u mogućoj reformi MMF-a odnose se na sukob između kreditora i finansijera s dužnicima, i unutar MMF-a između stručnog dela koji kreira politike i političkog dela koji donosi odluke. Stoga je MMF na prekretnici da napusti neoliberalne politike i reformiše se. Ali za to nema unutrašnju snagu. Veći deo međunarodne zajednice želi fer globalizaciju, pravednije odnose, napuštanje politike finansijske deregulacije i nejednakosti.
Postoje brojni izazovi za MMF: a) slabost usled nedostatka političke moći; b) pritisak kreditora i nosilaca glavnih kvota da naglasak i dalje bude na vraćanju dugova i strukturnim uslovljavanjima u duhu neoliberalizma; c) pojava konkurentskih institucija – Azijska investiciona banka (AIIB), BRIKS, Nova razvojna banka (NDB), kineska inicijativa „Pojas i put“, multilateralizam s jačanjem Rusije i Kine. Konflikt između politike kontinuiteta i realnih potreba da se održi finansijska stabilnost na novim fer osnovama mogu dovesti do marginalizacije njegove uloge i demontaže njegove misije i uticaja.

DOBITNICI I GUBITNICI GLOBALIZACIJE Kada je globalizacija počela da se ubrzava, međunarodne institucije, vodeće zemlje (G7, EU), najuticajniji svetski političari, velike međunarodne korporacije, plasirali su laži da će trgovinska liberalizacija, deregulacija, privatizacija, dovesti do poboljšanja životnog standarda i smanjenja nejednakosti u svetu, da će ubrzati ravnomerniji međunarodni rast i razvoj. To se nije desilo! Nadnice u Americi stagniraju već 35 godina, svetska nejednakost (donekle sa izuzetkom Kine) se povećala, Gini koeficijent raste u većini zemalja, porez na dohodak građana u SAD smanjen je sa 70 na 40 odsto, a takođe i u nizu drugih zemalja, porez na profit korporacija pao je čak na dva odsto u mnogim zemljama, pojavili su se poreski rajevi gde bogate korporacije izbegavaju plaćanje poreza, pokrenuta je „trka do dna“ u snižavanju nadnica, proširio se fenomen outsourcing-a gde velike korporacije premeštaju proizvodnju u zone s niskim nadnicama, malim profitima, niskim standardima zaštite na radu, pojačana je eksploatacija, robovski, pa čak i dečji rad je u porastu, međunarodne korporacije tuže siromašne države koje nameću zdravstvene i ekološke standarde (slučaj Čile protiv „Filipa Morisa“), trgovinska liberalizacija odvija se na štetu siromašnih zemalja, a bogate zemlje, zauzvrat štite svoju industriju i poljoprivredu (praksa SAD). Dobitnici globalizacije su velike korporacije, bogata elita i zapadne zemlje, a gubitnici su radnici i siromašne zemlje. Vajs i Lobo su napisali sjajnu studiju Crna knjiga korporacija koja navodi brojne zloupotrebe i praksu međunarodnih korporacija u zemljama Trećeg sveta koje, suočene s nedostatkom kapitala, žele po svaku cenu da privuku strane direktne investicije. Kada bogate korporacije dođu, nameću surovu pljačku siromašnih zemalja, a onda se kao gusarski brodovi, ili skakavci koji opustoše jedno područje, sele na nove obale koje nude još povoljnije uslove, još veće izrabljivanje lokalne radne snage i još veće profite.
U svetskim razmerama, globalizacija dovodi do usporavanja rasta BDP-a, povećanja nezaposlenosti, većih rizika i finansijske nestabilnosti (bekstvo kapitala 1997. u Istočnoj Aziji izazvalo je valutni i ekonomski kolaps tamošnjih privreda). Rast kamata, politika jačeg dolara, povećavaju trgovinski deficit SAD, stvaraju međunarodnu nestabilnost, nameću nepravedne investicione sporazume, preterano i monopolski štite prava intelektualne svojine i patente (naročito u oblasti zdravstva, što dovodi do povećane smrtnosti u trećim zemljama), podrivaju vladavinu međunarodnog prava u brojnim arbitražama za koje siromašne zemlje nemaju novac, vode ka stvaranju poreskih rajeva i putem transfernih cena sistematski izbegavaju plaćanje poreza (radi se o stotinama milijardi dolara), dovode do enormne redistribucije bogatstva u korist bogate elite, razvijenih zemalja i moćnih korporacija.

SUDBINA EVROPSKE UNIJE Posebna tema u okviru negativnih aspekata globalizacije je kriza i sudbina Evropske unije. U vezi sa ovom temom naročito treba konsultovati Štiglicovu knjigu Evro koja u fokusu ima monetarnu uniju nastalu stvaranjem evra i za koju Štiglic smatra da je od početka pogrešan koncept koji je prouzrokovao krizu unutar EU i otežava njeno prilagođavanje u uslovima kriza i recesija. Naime, za stvaranje evra nisu postojali ekonomski ni politički uslovi, jer jedinstvena valuta traži jedinstvenu državu koja ima svoju unificiranu fiskalnu politiku, socijalnu politiku i jedinstveno tržište rada. Budući da je EU, ipak, samo ekonomska integracija i savez država, nedostatak ovih politika čini da je evro koncipiran za bogatije države i bogatiju klasu unutar EU, a da su usled toga manje razvijene zemlje Unije ranjivije na šokove, što je naročito pokazala kriza 2008. godine. Evropska centralna banka bila je fokusirana pretežno na inflaciju, a ne i na nezaposlenost, a ogroman novac „upumpan“ kroz kvantitativne olakšice (više od 2.000 milijardi evra), uz ekstremno nisku (nultu) kamatnu stopu, nije pogurao privredni rast koji je u EU vrlo spor (ispod dva odsto u proseku). Ilustracije radi, rast BDP-a u periodu 2003–2013. bio je u SAD 10 odsto (što je još uvek malo), u Evropi izvan evrozone 8,1 posto, a unutar evrozone svega 0,6 odsto. Praktično, to je decenija u kojoj BDP stagnira, pa mnogi ekonomisti smatraju da je evrozona ušla u period Hansenove dugoročne – sekularne stagnacije. Mnoge zemlje (Španija, Grčka) ušle su u krizu javnog duga spasavajući velike privatne banke („suviše velike da bi propale“), koje su se kockale novcem građana na tržištu nekretnina. Kao gubitnici javili su se obični građani, radnici, mali poljoprivrednici, vlasnici malih i srednjih preduzeća, a nejednakost unutar EU se povećala. Kada se pojavila kriza, kapital je iz manje sigurnih banaka i manje sigurnih zemalja (Španija) pobegao ka Nemačkoj, a visok nemački suficit podjednako je štetan za ostatak Evrope kao i dugovi siromašnijih zemalja EU. Istovremeno, napuštanje evra je suviše rizičan i skup poduhvat na koji političke, ekonomske elite, a čini se ni većina građana, nisu spremni zbog neizvesnog ishoda sa vraćanjem domaćih valuta. Tako Evropsku uniju opterećuju spor privredni rast, visok nivo javnog duga (u Italiji, Portugaliji, Grčkoj, znatno preko 120 odsto BDP-a), visoka nezaposlenost u pojedinim zemljama, izostanak fiskalnih i finansijskih reformi, veoma mala solidarnost unutar Evropske unije, nizak nivo demokratičnosti koji otežava dogovor i čini EU superdržavom bogatih u kojoj nema konsenzusa, niti poverenja u zajednički projekat. Unutar EU javlja se slabost institucija i smanjenje međunarodne konkurentnosti, naročito u odnosu na SAD i Kinu. Šta je sudbina EU, koji su pravci njene transformacije? Prvo, unutar EU sve više jača sukob između globalista (bogatije zemlje Unije) i suverenista (prednjače Mađarska Viktora Orbana i Poljska); takođe, postoji sukob na relaciji bogatije – siromašnije zemlje EU, gde izostaje evropska solidarnost (lepo se to videlo na primeru krize kovida); Drugo, otvoreni sukob u Uniji nastao je povodom izbegličke krize, pri čemu su siromašnije zemlje protiv imigracije (prednjači Mađarska), a bogatije zemlje su sklonije imigraciji (čuvena politika Angele Merkel); U ekonomskom smislu, evro u dužem roku ne može opstati ukoliko se ne formira fiskalna unija, bankarska unija i jedinstveno tržište rada, a za to ne postoji politička volja; Velika Britanija je oslabila uniju svojim izlaskom, a slične pretnje postoje kod Mađarske, Poljske (ne prihvataju centralističke odluke Brisela); ekonomski, Unija bi morala biti federacija, ali je to politički nemoguće, naročito posle odbacivanja Ustava EU na referendumima u Francuskoj, Holandiji, Irskoj. Treće, EU nema snagu za dalju političku i ekonomsku centralizaciju; to pokazuje i neuspeli pokušaj reformi koje je pokrenuo francuski predsednik Makron; to ne može postati globalna superdržava kako su zamišljali njeni tvorci „iz senke“; EU je bliža De Golovom konceptu saveza suverenih država od Eštorila do Urala (uključujući i Rusiju), ali to sprečavaju SAD koje su geopolitički gospodar evropskih zemalja; stoga je realnije da će doći do neke vrste prekompozicije na koncentrične krugove ili više koloseka, pri čemu će u prvom krugu biti najbogatije zemlje EU koje prihvataju najviše standarde zajedništva, sve do četvrtog kruga, gde će na periferiji biti najsiromašnije zemlje; nije isključeno da posle niza egzita i propasti evra, EU kakva je sada prestane da postoji.

KORPORACIJE OBLIKUJU ŽIVOT SVETA Da bismo shvatili razmere i pravu prirodu dosadašnje prakse globalizacije, navodimo neke ilustrativne primere u vezi s transnacionalnim korporacijama (TNK): manje od dva odsto svetskih korporacija kontroliše čak 80 procenata svetskog prometa; izračunato je da 85 najbogatijih ljudi na planeti ima imovinu vrednu imovini polovine svetske populacije; njihova praksa je izrabljivanje ljudi, uništavanje životne sredine, korišćenje izuzetno jeftine, dečje i robovske radne snage; u farmako-industriji postoje prevare, lažni lekovi, nepotpuno informisanje o posledicama pojedinih lekova, pogrešno lečenje i kršenje etičkih principa zdravstva; brojne poreske oaze služe za izbegavanje plaćanja poreza (Kipar, Malta, Irska, Luksemburg, egzotična ostrva, države-gradovi u Evropi i drugim delovima sveta); TNK plaćaju samo šestinu poreza koji plaćaju znatno siromašnije domaće firme, izbegavaju poreske obaveze i po više milijardi dolara godišnje.
Međunarodno pravo je često u službi TNK i iznad prava nacionalnih država u kojima rade: neretko lobiranjem zaustavljaju donošenje zakona koji im nisu u korist (farmako-industrija – odlukom američkog Kongresa, koja je doneta 1990-ih godina posle niza prigovora i brojnih primera iz prakse vezanih za nedovoljnu bezbednost modernih vakcina, kompanije koje proizvode vakcine oslobođene su odgovornosti za posledice vakcinacije); koriste prevarne reklame i kreiraju zakone u svoju korist; za njih često rade domaći političari, međunarodne institucije (MMF, STO), većina medija je u njihovom vlasništvu ili pod njihovom kontrolom.
O stvarnoj moći korporacija govori i knjiga Džefrija Grupa Korporatizam u kojoj autor ilustruje da korporacije oblikuju gotovo svaki deo života građana zapadnih, a rekli bismo i ostalih zemalja sveta; autor čak govori o korporativizmu kao obliku fašizma u kome postoji spoj krupnog kapitala i država koje su međusobno srasle u nekoj vrsti „otete“ ili „zarobljene“ države kojom je kao kancer zavladao parazitski korporativni sistem.
Brojne prestižne međunarodne korporacije (svetski poznati brendovi) optužene su za izrabljivanje radne snage, korupciju, izbegavanje poreza, neetički marketing, prodaju štetnih proizvoda, kršenje ljudskih prava, otimanje zemlje, narušavanje životne sredine, upotrebu štetnih hemikalija, proizvodnju genetski modifikovane hrane, lošu zaštitu na radu i smrtne slučajeve radnika, male plate, niske cene, kršenje demokratije, međunarodnog prava i ljudskih prava, dečji rad, industrijsko špijuniranje, eliminaciju sindikata.
Sukobi se zaoštravaju, a svet se suočava sa izborom: 1) veća jednakost i fer globalizacija uz reformu međunarodnih ekonomskih odnosa i institucija, 2) novi protekcionizam koji je u porastu (ekonomski rat Kine i SAD), 3) nastavak neoliberalnog koncepta ekonomske politike koji vodi ka rastu nejednakosti i povećanju svetskih sukoba uz mogućnost izbijanja revolucija, globalnih ratova i ogromnih ljudskih patnji i žrtava. Koji su mogući pravci reforme međunarodne ekonomije? Kako uspostaviti fer globalizaciju i pravednije međunarodne institucije?
Štiglic, Krugman, Amartja Sen, Milanović, Tirol, Čang i brojni drugi ugledni međunarodni ekonomisti i nobelovci nude čitav niz predloga za poboljšanje odnosa, od kojih se neki polako (često i silom prilika) usvajaju:
pravična i fer globalizacija koja nije cilj već sredstvo za porast životnog standarda i smanjenje siromaštva i nejednakosti;
veće oporezivanje kapitala i visokih dohodaka;
veća jednakost i značajnija socijalna dimenzija globalizacije;
pravedniji odnosi u odlučivanju unutar ključnih međunarodnih multilateralnih institucija (MMF; SB; STO; EU; ECB);
veća ulaganja u obrazovanje, zdravstvo, socijalne izdatke, javne rashode;
uvođenje Borda za finansijsku stabilnost; pravednija pomoć u restrukturiranju siromašnijih i zemalja koje zapadnu u ekonomske probleme;
podrška industrijskim politikama i međunarodna koordinacija da bi se sprečio dalji pad nadnica;
podrška programima za rast zaposlenosti i bolje penzijsko osiguranje;
bolji računovodstveni i revizorski standardi da bi se izbegle zloupotreba u finansijskom izveštavanju, plaćanju poreza; ovo uključuje i reformu rejting agencija

Kraj u narednom broju