КАКО ЈЕ ОТИШАО ЧЕ СРПСКОГ СВЕТА

ОСТАВКА АЛЕКСАНДРА ВУЛИНА

Да ли је Вулин морао да оде због наводне корупције и криминала или због нечег другог, и зашто је у питању баш „то друго“?

За добрим коњем се прашина диже, каже наш народ. Че Гевара је свакако био „добар коњ“ који никога није оставио равнодушним и који је за собом оставио велики облак прашине. Без обзира да ли га сматрали једним од највећих злочинаца 20. века, као што то чини пре свега америчка, али и добар део европске деснице, или највећим херојем и револуционаром, што је угао посматрања најчешће са левог спектра, истина је да су оба претерана, иако је Че доиста постао легенда. Култ љубави и мржње који је створен око њега надмашује онај исткан око његовог дефакто лидера и команданта Фидела Кастра, али и онај око реално много моћнијих и утицајнијих људи његовог времена попут, на пример, Никите Хрушчова или Џона Кенедија. Мада се аура која је створена око Кенедија може поредити са Чеовом, и то из једног разлога – због мученичке смрти. И то мученичке смрти иза које, највероватније, стоји једна иста рука – ЦИА.
Чеа су, рањеног у ногу током ватреног окршаја, 8. октобра 1967. године, заробили и дан касније погубили припадници боливијске војске предвођени пуковником Андреасом Чопом Селићем, који је, као што се наслућује из презимена, био наше горе лист, Србин Црне Горе. Селића, рођеног 1927. у Ла Пазу, током студија војне академије запазили су амерички агенти и узели га под своје, обезбедивши му додатно војно образовање пославши га на студије у најелитнију америчку војну школу, чувени Вест Поинт. Пошто је завршио обуку у Америци, Селић се вратио у Боливију како би ратовао против левичарских устаника у интересу Вашингтона. Као награду за убиство најчувенијег герлилца, Чоп нешто касније постаје министар унутрашњих послова у влади војне хунте предвођене генералом Угом Банзером.

ПЕДЕСЕТ И ШЕСТ ГОДИНА КАСНИЈЕ Између доскорашњег директора Безбедносно-информативне агенције Александра Вулина и јужноамеричке револуционарне легенде можда и нема превише сличности, али има их сигурно сасвим довољно да би и Вулинове присталице, и Вулинови противници правили управо ово поређење. Можда Вулин и није херој какав је био Че, али неупитна сличност је да је (политички) ликвидиран захваљујући дослуху Вашингтона и неких „листова из наших гора“. Опште је место да је Вулин већ годинама предмет напада углавном прозападног опозиционог фактора (десница има друге омиљеније мете у садашњој власти), што се од његовог постављења на место директора БИА само интензивирало. Прво кроз нападе у медијима, а потом и стављањем на „црну листу“ америчког Министарства финансија 11. јула ове године. Вулин је, како је тада писао пропагандни сервис америчког Конгреса познат под именом Радио Слободна Европа, под санкције стављен због „корупције и умешаности у трговину дрогом, као и због веза са Русијом“: „У одлуци се наводи да означавање Александра Вулина подвлачи одлучност САД да позову на одговорност оне који су укључени у коруптивне активности којима унапређују сопствене политичке агенде и личне интересе на штету мира и стабилности на Западном Балкану. Додаје се да ови коруптивни послови олакшавају руске малигне активности у Србији и региону. У одлуци америчког Министарства финансија се наводи да је Александар Вулин умешан у транснационални организовани криминал, илегалне активности повезане са наркотицима и злоупотребу јавне функције.“
„Инсајдер“, медиј који се под плаштом „истраживачког новинарства“ у Србији бори за истину у складу с америчким интересима (између осталог прославио се криминализацијом косовских Срба, баш као што се и Чоп прославио убиством Чеа), на пример, о Вулиновој оставци пише кроз призму ових америчких оптужби за криминал и корупцију. „Како су открили новинари ’Инсајдера’, баш у периоду када је био на челу Канцеларије (за Косово и Метохију, прим Ф. Р.), под ознаку строго поверљиво је стављена набавка видео-надзора за општину Звечан на северу Косова и Метохије. Посао је без тендера додељен фирми Вулиновог познаника“, пишу они. „Наиме, новинари ’Крика’ (још једна независна, професионална и објективна истраживачка медијска кућа која се бави искључиво политичким противницима Вашингтона, прим. Ф. Р.) дошли су до извештаја Агенције у којој је куповина стана вредног 205.000 евра означена као сумњива. Према истраживању новинара Инсајдера, Агенција је од Тужилаштва за организовани криминал тражила да се испита евентуална веза набавке камера и порекла новца за стан“, додају.
У реду, можда су све ове оптужбе на рачун Вулина и тачне. Немамо ресурсе (за разлику од „Инсајдера“ и „Крика“) да се овом проблематиком пажљивије позабавимо и хајде да, зарад практичне вежбе, одбацимо једно од основних демократских начела – пресумпцију невиности – и прогласимо Вулина кривим по свим овим основама. Брзопотезним суђењем. Поставља се питање да ли су Американци сав овај притисак да он буде скинут с једне од најважнијих функција у држави извршиле због тога. Наравно да не. Баш као што ни Слободана Милошевића нису рушили због нелегалног дељења станова, Маркове дискотеке, Маријиног радија или Мирјаниног цвета у коси. Американци не руше владаре, политичаре и функционере због таквих ствари. Као што је то лепо још давних дана рекао један од њихових најважнијих председника Френклин Делано Рузвелт за никарагванског диктатора Анастасија Сомозу: „Он јесте ку*вин син, али је наш ку*вин син.“ И таквих је синова од ове Рузвелтове реченице изговорене 1939. до данашњих дана било безброј, да не набрајамо. Запитајмо се само да ли је могуће да је Вулин корумпиранији и умешанији у организовани криминал од доскорашњег „хероја демократије“ на Балкану, бившег црногорског лидера Мила Ђукановића.
Проблем је у томе што се објективни и независни новинари, укључујући и ове „истраживачке“ из „Инсајдера“ ово никада нису запитали. Они који све истражују и испитују не сумњају у званичну верзију Вашингтона и примају је здраво за готово – Вулин је корумпирани криминалац и због тога тражимо његову главу. То просто није могуће и одудара од здравог разума, јер ако је то тако, то га ни на који начин не чини другачијим од десетина и стотина других политичара у земљи и иностранству чију главу Вашингтон не тражи и које сматра „поузданим партнерима“. Зашто Вашингтон жели да елиминише њега, а не неке друге?

КВАЛИТАТИВНА РАЗЛИКА Очигледно је да је америчка борба против корупције и организованог криминала толико принципијелна да се своди само на борбу против политичких противника, а не против истинских криминалаца. На пример, Хамид Карзаи, председник Авганистана којег су они довели на власт, сасвим им је одговарао и био „поуздан партнер“ упркос томе што је производња опијума и хероина у тој земљи процветала за време његове власти, пошто су је талибани, ти „зли екстремисти“, за време своје владавине свели практично на нулу. (Према управо објављеном извештају Канцеларије УН за дрогу и организовани криминал, производња опијума у Авганистану је од повлачења америчких трупа смањена за 95 одсто.)
Можда ће пре бити, како је то, уосталом у колумни за „Ал Џазиру“ у јулу написао Ненад Кулачин (медијски партнер Марка Видојковића), да су „санкције Вулину последње упозорење Вучићу“. Ту је посебно интересантно што Кулачин Вулину као прву замерку наводи да је Вулин „цинкарио руске опозиционаре коме је то требало у Москви“. Другим речима, Вулин је радио свој посао – прикупљао информације о безбедносно интересантним особама и размењивао их са другом заинтересованом службом. Није вам јасно? Ево, Београдски центар за безбедносну политику, невладина организација чији рад, између осталих, финансирају УСАИД, америчка амбасада у Београду, Фондација за отворено друштво (Сорош), америчка Национална задужбина за демократију, Фондација браће Рокфелер и ОЕБС нам лепо кроз уста „експерта за изградњу интегритета у безбедносно-обавештајним службама при компанији ЦЕДАР адвајзорс“ и бившег холандског обавештајца Матеуса фан ден Берселара објашњава да је „сарадња између служби и размена обавештајних података, укључујући и сирове податке – кључна ствар“. Србија има споразуме о размени безбедносних информација готово са свим важнијим службама и државама и то је најнормалнија ствар, а не цинкарење. Или, можда, Србија информације треба да размењује само са Колективним западом, а никако са Русијом или Кином.
Друга ствар је у овој случајној оцени Кулачина (која се овде узима само као парадигма општег размишљања прозападњака) још индикативнија за схватање разлога за америчку заинтересованост (назовимо то тако, јер је амбасадор Хил изричито рекао да он није заинтересован за кадрирање по Србији и ми му морамо веровати) за смену Александра Вулина – он „булазни о српском свету“. Мислимо да је кључ управо у томе – што је Александар Вулин и речима и делом један од најватренијих заговорника очувања и јачања српског јединства, један од најзагриженијих бранилаца интереса српског народа (не српске државе) и у Републици Српској, и у Црној Гори, и на Косову и Метохији, а са функције на којој је био могао је да учини у том смеру много више него што би био у стању неко други и с неке друге позиције. Зато је морао да оде, а не због наводне или стварне корупције и криминала.
Сада се ваља вратити на почетак овог текста. После убиства Чеа, каријера Андреса Селића је, као што смо навели, цветала. Био је министар унутрашњих послова, амбасадор, а онда се све завршило – падом низ степенице пошто је приведен. „Њујорк тајмс“ у тексту о томе од 16. маја 1973. под насловом „Боливија објавила смрт завереника“ наводи: „Вођа фракције, 45-годишњи пуковник Андрес Селић Чоп, бивши министар унутрашњих послова јуче је ухапшен. Министарство информисања издало је саопштење у којем се наводи да је пуковник доживео ’нервни напад’ после хапшења и покушао да побегне, услед чега је пао низ степенице са трећег спрата зграде Министарства унутрашњих послова и умро.“ Мислите о томе.