ЛОГИКА „ЗАРОБЉЕНОГ УМА“

Пише Дарко Танасковић

Оно што би и за небошњаке из бивше Југославије могло бити занимљиво није „Сарајевски процес“ сам по себи, већ логика прилагођавања његовог тумачења мантри о континуитету великосрпске хегемонистичке завере против Босне и Бошњака, како пре процеса, тако и после њега, све до данас…

Ове године се навршавају три деценије од тзв. Сарајевског процеса муслиманским активистима („муслиманским интелектуалцима“) у Босни и Херцеговини. То суђење, започето 18. јула, а окончано, сразмерно високим казнама затвора, 20. августа 1983. године, привукло је велику медијску и јавну пажњу, јер је организовано у време кад су унутрашња превирања, а посебно још увек реториком братства и јединства прикривана потмула трвења међу републичким, односно националним партијским вођствима, после Титове смрти добијала на замаху. Суђење је имало политичку инспирацију и позадину, са правне тачке гледишта мора се сматрати монтираним, а изречене пресуде суштински правно неутемељним, што је касније готово једнодушно прихваћено као оцена у свим (бившим) југословенским срединама, без обзира на супротности, а доцније и отворене сукобе који су их делили и конфронтирали, све до разбијања и распадања заједничке државе.

ПОРУКЕ ИЗ БЕОГРАДА На основу процене политичке сврсисходности и нужности одбране система и његових темељних вредности (братства и јединства у БиХ и јединства југословенске социјалистичке заједнице братских народа и народности), комунистичко вођство БиХ је на 32. седници Председништва ЦК СКБиХ (8. априла 1983), под председавањем Хамдије Поздерца, једнодушно, премда уз неке нијансе у појединачним иступима, осудило деловање групе „муслиманских интелектуалаца“ са позиција антикомунизма, муслиманског национализма и исламског клеронационализма и, практично, наложило да им се због тога суди. Све је после било ствар полицијске и судске технике, праћене оркестрираном медијском сатанизацијом инкриминисане групе и њеног ширег залеђа у муслиманској средини и, посебно, Исламској заједници БиХ. Иако је, с обзиром на натегнуту оптужницу, неспремност појединих урачунатих сведока на сарадњу и на протесте у делу домаћег и страног јавног мњења, током припреме и спровођења суђења било одређених тешкоћа и застоја, посао је у релативно кратком року обављен по задатку, суђење организовано, а оптужени проглашени кривим и осуђени. Реч је о следећим „муслиманским интелектуалцима“, од којих су неки били и раније затварани због припадности организацији „Млади муслимани“ или сарадње с њом: првооптуженом Алији Изетбеговићу, Омеру Бехмену, Хасану Ченгићу, Исмету Касумагићу, Едхему Бичакчићу, Рушиду Пргуди, Салиху Бехмену, Мустафи Спахићу, Хусеину Живаљу, Џемалу Латићу, Мелики Салихбеговићу и Ђули Бичакчићу. Група је добила укупно 90 година затвора. Будући лидер босанскохерцеговачких муслимана/Бошњака осуђен је том приликом на 14 година затвора, с тим што му је, после жалбе, Савезни суд казну смањио на 12 година. И ово се, међутим, с обзиром на то да је у жалбеном поступку одбачена главна оптужба за стварање непријатељске групе ради контрареволуционарног угрожавања друштвеног поретка, мора окарактерисати као „драконска казна“, како су оценили чланови београдског Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања, на челу с Добрицом Ћосићем. Одбор се, иначе, од почетка суђења залагао за његово обустављање, оцењујући га као идеолошки, стаљинистички процес.

[restrictedarea]

 

ФАСЦИНАЦИЈА БЕОГРАДОМ Шта се данас, тридесет година после „Сарајевског процеса“, може о њему рећи и има ли уопште нарочите потребе освртати се на то, једно од многих политичких суђења у бившој Југославији? Није реално очекивати саопштавање неких нових и непознатих чињеница које би могле бацити битно другачије светло на овај монтирани и тенденциозни процес. Такође, за сваког поштеног и принципијелног посматрача и аналитичара, без обзира на доцније јавно деловање осуђених у процесу, на трагичне године сукоба и рата у БиХ, као и на то да Југославије више нема, а БиХ је постала „дејтонска“, остаје на снази оцена да је суђење било монтирано, а пресуде с правне, па и моралне тачке гледишта неутемељене. У томе се, уосталом, сви или готово сви и даље слажу, и у Сарајеву, и у Београду, а вероватно и у Загребу… Слагање престаје кад се „Сарајевски процес“ почне тумачити у функцији објашњавања друштвених и политичких кретања која су у првим годинама посттитовског периода југословенског посртања најавила и припремила терен за ужас који је наступио раних деведесетих година, а чије је Босна и Херцеговина била најкрвавије поприште. У настојању да „Сарајевски процес“ накнадном памећу рационализују у матрици своје „истине“ о догађајима који су после њега уследили у Југославији и БиХ предњаче (поједини) интелектуалци из бошњачке средине, што само по себи није зачуђујуће, јер на њих се читав тај колоплет у вртлогу распадања Југославије најнепосредније одразио. На другим странама, укључујући и српску, суђење „муслиманским интелектуалцима“ од пре три деценије побуђује неупоредиво мање пажње. Оно што би и за небошњаке из бивше Југославије ипак могло бити занимљиво није „Сарајевски процес“ сам по себи, већ логика прилагођавања његовог тумачења мантри о континуитету великосрпске хегемонистичке завере против Босне и Бошњака, како пре процеса, тако и после њега, све до данас… Ако се чињенице с таквим тумачењем не слажу, тим горе по њих… Уопште, индикативна је опседнутост дела бошњачке интелектуалне, културне и политичке јавности Београдом. Добија се утисак да постоји својеврсна негативна, али и неодољива фасцинација „београдским круговима“ који као да немају друга посла, већ све време раде о глави Бошњацима и држави Босни и Херцеговини. Фиксација на некакву мистериозну и моћну спрегу српског национализма и разних тајних служби, којима је стална мета „старински бошњачки народ“ и његов опстанак у држави за коју се тврди да је постојала и пре доласка Словена на Балкан, опасно угрожава способност многих бошњачких интелектуалаца да се суоче с релативном и релационалном стварношћу сопствене прошлости, садашњости, а нажалост и будућности. Докле то може ићи убедљиво је дочарала и једна недавна емисија „Федералне телевизије“ (ФТВ) посвећена тридесетогодишњици „Сарајевског процеса“.

КЛОПКА МЕНТАЛНОГ ХОРИЗОНТА У дијалошкој емисији „Поштено“, коју успешно уређује и води позната новинарка Душка Јуришић, 25. марта се током њеног једночасовног трајања разговарало о „Сарајевском процесу“ и о природи и актуалности Изетбеговићеве „Исламске декларације“ која је свом аутору стављана на терет као један од основних аргумената оптужбе. Саговорници у студију били су др Хилмо Неимарлија, професор Факултета исламских наука у Сарајеву, и Мустафа Спахић, теолог и познати муслимански публициста, док су се снимљеним прилозима укључивали остали учесници у расправи, најопширније адвокат Рајко Даниловић, који је бранио оптужене на „Сарајевском процесу“, као и Бакир Изетбеговић, Шаћир Филандра и још неколико личности. Уредница емисије је сматрала да не би било наодмет да се чује још једно мишљење из Београда, па се за изјаву обратила и потписнику ових редова, чиме је, с обзиром на досадашњу праксу већине сарајевских медија, учинила искорак вредан сваке пажње. Емисија је била жива, садржајна и динамична. Указала је на постојање једне крајње симптоматичне линије тумачења „Сарајевског процеса“ и с њим повезаних околности, о којој би свакако требало повести рачуна, јер омогућава да се схвати ментални хоризонт оних за које се наводни насртај „београдске националистичке чаршије“ на Бошњаке и на Босну и Херцеговину и после рата наставља, само другим средствима. У складу с таквом накарадном логиком једног „заробљеног ума“ (Ч. Милош), суђење „муслиманским интелектуалцима“ партијски врх Босне и Херцеговине организовао је из самозаштитних разлога, како не би дошао под удар оптужби за сопствено националистичко деловање супротстављено београдском централизму, а чланови београдског Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања оптужене нису бранили из начелних и племенитих побуда, већ разјарени чињеницом да су ови на оптуженичку клупу посађени уместо стварних виновника отрзања БиХ из великосрпских канџи, односно сарајевског партијског руководства! Тиме се, наравно, имплицира да је тадашње дисиденте, Добрицу Ћосића, Љубу Тадића, Војислава Коштуницу, Косту Чавошког, Матију Бећковића, Драгослава Михаиловића, Андрију Гамса, Николу Милошевића… и србијански комунистички естаблишмент, који их је прогонио, све време дубински повезивао свети завет великосрпског национализма упереног против муслимана/Бошњака и унутрашњег јединства Босне и Херцеговине.

ДОСЛЕДНОСТИ У НЕДОСЛЕДНОСТИ Занимљиво је да оваква идеја није дошла до израза ни у „Сјећањима“ самог Алије Изетбеговића који, додуше не помињући им имена, пише о „петицији двадесет најпознатијих београдских интелектуалаца (дванаест академика)“ упућеној Председништву Југославије, у којој се захтева ослобађање осуђених на „Сарајевском процесу“. А Изетбеговић је био све, само не наиван и наклоњен Београду. Он је, рецимо, из „Сјећања“ изоставио помињање дугог и мучног разговора с Добрицом Ћосићем, фебруара 1991. године у сарајевском „Холидеј ину“, током којег га је овај, ради спречавања срљања у ратни пожар, безуспешно убеђивао да БиХ задржи у тзв. скраћеној Југославији, али ипак није могао заборавити да га је исти Ћосић бранио од комунистичког суда и робије. Чак му је, већ као председник Председништва БиХ долазио и у кућу да на томе захвали. Тешко је поверовати да би се Изетбеговићу допало баш све оно што су у студију ФТВ-а изрекли његови поштоваоци Хилмо Неимарлија и Мустафа Спахић. Јер, он је, упркос несрећној политици коју је водио, имао и памет и ниво, а није ни био открио спасоносну и свеобјашњавајућу разлику између „тачног“ и „истинитог“ коју је, коментаришући моје снимљено и коректно пренето укључење у емисију, позивајући се на Мустафу Спахића, у дебату филозофски увео др Хилмо Неимарлија. За разлику од оцена које је о „Сарајевском процесу“ прилично екстензивно саопштио Рајко Даниловић, а које су наишле на њихово пуно одобравање (иако су „муслиманским интелектуалцима“ судили искључиво муслимани, потврдио је, рецимо, да је „Сарајевски процес“ био напад на муслиманску нацију!?), само неколико мојих реченица о „Исламској декларацији“ изазвало је жустро негативно реаговање двојице алима, што и није било неочекивано. Ипак, научили смо и нешто ново, да постоји битна и непремостива разлика између „тачног“ и „истинитог“, па је тако др Неимарлија устврдио да је оно што сам рекао углавном тачно, али не и истинито! Објашњење (прилично конфузно) је гласило, отприлике, да из моралних разлога, као експонент великосрпског политичког програма, одавно нисам морално квалификован да се изјашњавам о ширем контексту „Сарајевског процеса“, па да тако и оно што је у мом исказу „тачно“ не може бити „истинито“. Ето коначно кључа за одгонетање логике којом се Неимарлија, Спахић и њихови истомишљеници служе за постројавање судова у складу са својом „истином“! У зависности од тога ко нешто каже, а не шта каже, оно што је „тачно“ не мора, а у тежим случајевима и не може бити „истинито“, док ваљда, нешто „нетачно“, у складу с истим критеријумом, може, па и мора бити „истинито“. „Тачно“ је, дакле, али не и „истинито“ да су београдски интелектуалци бранили оптуженике на „Сарајевском процесу“. Какав савршен рецепт за претварање истине у лаж, али и лажи у истину! Како већ затреба у служби узвишене идеје одбране Босне и Бошњака од злих Београђана и свих осталих недостојних душмана.
У свом чувеном огледу „Похвала недоследности“ Лешек Колаковски јесте написао да „слободно можемо констатовати и то да се човечанство још одржало на земљи једино захваљујући недоследности“, али је и не мање озбиљно упозорио на погубност доследности у недоследности, која прети упадањем у антиномију. А, колико се сећам, др Хилмо Неимарлија је некад давно с одушевљењем читао есеје Колаковског, у корицама познате библиотеке „Сазвежђа“ београдског „Нолита“. Дођавола, опет тај Београд! И пре и после „Сарајевског процеса“.

[/restrictedarea]