Добија ли Хрватска у Милановићу новог Шувара

Пише Ратко Дмитровић

За разлику од својих претходника из блока хрватских левичара, Зоран Милановић води политику која га дистанцира, на пример, од Ивице Рачана, а приближава позицијама Стипе Шувара, јединог истинског и истакнутог хрватског левичара и антифашисту кога је Хрватска имала после Титове смрти

У Хрватској су окончани избори за Европски парламент. Победила је листа ХДЗ-а, са мандатом више од владајућег СДП-а, а на победничкој страни највише гласова добила је Ружа Томашић, она снајка из Сплита, спомињали смо је последњих месеци неколико пута на овом месту, благонаклона према усташтву, заговорник теорије да је Хрватска држава Хрвата док су сви остали само гости. Резултат избора створио је пометњу међу хрватским левичарима, а одушевљење код деснице. После пораза на последњим парламентарним изборима, већ политички отписан ХДЗ се вратио на велику капију. Најпре су изабрали новог шефа (Томислав Карамарко) који је искључио из чланства све кадрове Иве Санадера, на челу са Јадранком Косор, објавио туђманизацију странке што је, по вајним хрватским аналитичарима, водило у потпуну маргинализацију те партије; где сада пред вратима Европске уније да се сетите Туђмана, кога он више интересује, чему то враћање у националистичку прошлост, завапили су ХДЗ-у благонаклони хрватски аналитичари. Они из левог блока климали су главом, не скривајући задовољство, убеђени да од те работе користи нема.

ПОГОДАК У ЦЕНТАР МЕТЕ Испоставило се да ни први, ни други не познају сасвим политичку сцену Хрватске, да не кажем хрватски народ. Знајући шта би требало да се ради и где су копови на којима увек има богате руде, Карамарко је проценио да му сопствени националисти и шовинисти нису довољни, па је у коалицију позвао споменуту Ружу, иначе председницу „Хрватске странке права – Анте Старчевић“, и то се испоставило као погодак у центар мете. Добро, излазност јесте била мала, али посматрајмо ове изборе као испитивање јавног мњења.

[restrictedarea] Већ неколико дана у Хрватској траје обрачун са председником Социјал демократске партије (СДП) и премијером те земље Зораном Милановићем. Окривљен је да сноси највећу одговорност за повратак ХДЗ-а са руба провалије, Ружу да не спомињемо. Она сама, Ружа Томашић, јавно се захвалила Милановићу што ју је неколико пута изгрдио на пасја кола, називајући је увредом за здрав разум. „То је мобилисало део бирачког тела које размишља као ја и зато сам уистину захвална Милановићу“, казала је Ружа. Милановићеви политички истомишљеници, слажу се са Ружом, тврде да Милановић у предизборном времену никако није смео да се обрачунава са дотичном госпођом, посебно да употребљава тешке речи. Ови додају још неке Милановићеве грешке чија је последица, тврде они, тријумф ХДЗ-а и Руже. Ту спада одвајање европских избора од локалних (ови следе у мају), као и свађа са Иваном Јаковчићем, доживотним владаром Истре. За Милановића кажу да не уме до краја да се контролише у јавним оценама одређених људи и појава, да је арогантан, без смисла за хумор, превише директан, не уважава политичке реалитете… Све ово стоји, али мени се чини да је управо то довољно да Хрватска – ако је демократска, ако је антифашистичка, слободарска – буде задовољна; добила је или још увек добија човека који се у политичком бићу, са свим елементима који га чине, битно разликује од осталих. Бољи је.

РЕАЛНО, ТО СЕ НЕ РАДИ Зоран Милановић не кокетира ни са својим, ни са противничким бирачким телом. Милановић је први у Хрватској, после Стипе Шувара, који појаве у друштву назива правим именом. Без устезања и процене у којој мери то политички може да му штети. Милановић је – да подсетим и објасним одушевљење Руже Томшић – после оних шовинистичких инцидената у Хрватској; случај Мамић, пребијање српских богослова код Кистања и фашистичких изјава Руже Томашић – сазвао ванредну конференцију за новинаре, јасно и веома гласно саопштио да је то шовинизам, хрватска срамота и да хрватска влада, док је он води, такве свињарије неће толерисати.
Реално, са позиције дневнополитичке прагматике тако нешто се у предизборној кампањи у Хрватској, какви год избори били, не ради. Али Милановић није из те политичке школе. То је доказао и после избора; кад су га суочили са горенаведеним дилемама и питањима, пребацујући му да је у случају Руже могао и да ћути, Милановић је казао: „Нисам могао и нећу да ћутим пред испадима те жене. Она је друштвено зло, о њој мислим све најгоре, као и о људима који њу сматрају добрим домољубом.“
Сви хрватски политичари, припадници нечега што у недостатку савршено тачне дефиниције зовемо левичарима, имали су бар једну изјаву, гест, потез, који се може регистровати као хрватски национализам, додворавање десници, глорификација хрватске историје и свакако упитних ликова из те историје, имали су понеку антисрпску гесту, примедбу, опомену „мањинским Србима“, тек да знају како им се ваља понашати. Сви су то радили осим Зорана Милановића. Да, слажем се, он је млад, има времена, у активној политици је тек десетак година… али додајем да је Милановић до сада био у неколико врло осетљивих ситуација кад је могао да поентира макар опаском на рачун Срба у Хрватској. Никада то није урадио. И кад је Србија у питању реторика Зорана Милановића битно се разликује од онога што можемо да чујемо из уста остатка хрватских левичара. Хоћу да кажем како ме Милановић заиста подсећа на Стипу Шувара, јединог припадника послератне хрватске левице који за хрватску десницу, усташтво, ендехазију никада није изговорио једну реч разумевања, понуди релативизацију кроз „повјесни контекст“. Истина, Милановић је урадио нешто што покојни Шувар не би ни по цену живота; обишао је место страдања усташке војске код Блајбурга. Али је још тамо, пре повратка у Загреб, рекао да је његова страначка делегација (СДП) дошла до Блајбурга тек да види место незаобилазно за хрватску историографију. „За разлику од других који овде долазе из пијетета према НДХ ми то не радимо и тврдимо да Блајбург није био место злочина. Овде је окончана једна срамотна епизода из повјести Хрватске“, казао је те 2008. године Зоран Милановић, у то време још увек само шеф највеће опозиционе странке у Хрватској. Кад је дошао на власт једна од првих Милановићевих одлука била је отказивање покровитељства Владе Хрватске над обележавањем дана сећања на пораз НДХ код Блајбурга. Све владе пре његове слале су у Блајбург високу делегацију, са председником на челу.

МОЖЕ ЛИ ХРВАТСКА… Милановићи вуку корене из долине реке Раме, у централној Босни. У 18. веку селе се у околину Ливна, а одатле у село Главице поред Сиња. За оне који на основу имена и презимена тврде да је Милановић Србин, рећи ћу: није Србин. Његови далеки преци сигурно јесу, с обзиром на то да је у долини Раме некада живело само православно становништво (и данас тамо налазимо презимена: Николић, Стојановић, Остојић, Павковић, Тадић, Зечевић, Дедић, Милошевић, међутим сви се они одавно изјашњавају као Хрвати), али човек је у националној припадности оно што осећа и што каже да јесте. Зоранов деда, Анте, предратни комуниста, био је један од вођа устанка у Сињском крају, партизан, од првих дана успоставе НДХ велики противник усташтва. Отац Стипе, угледни загребачки комуниста – имао је пријатељски однос са браћом Веселица, познатим из времена Маспока – почетком деведесетих учланио у ХДЗ, али никада није прихватио ниједну понуђену функцију, којих је било чак и од стране самог Туђмана. Зоран, рођен 1966. године, завршио је Правни факултет и увек се интересовао за политику, али се почетком деведесетих није приклањао странкама. Његови пријатељи кажу да је разлог Сања Мусић, лепа студенткиња далматинско-херцеговачких корена коју ће по окончању њених студија и оженити. Када је упознао Сању она Зорану постаје центар света. Године 1993. Зоран добија посао у Министарству иностраних послова Хрватске. Три године касније именован је на место саветника у хрватској мисији при НАТО-у и ЕУ у Бриселу. У Загреб се враћа 1999. године и учлањује у СДП, на чијем је челу Ивица Рачан. Туђман те године умире, Рачанова коалиција побеђује на изборима, али губи власт већ 2003. године, и тада Милановић доноси једну прилично храбру и чудну одлуку. Напушта одличан посао у Министарству и на Рачанов позив прелази на рад у СДП, најпре као обичан оперативац, а касније добија место координатора медијских активности. Рачан умире 2007. године. Милановић истиче своју кандидатуру у трци за новог шефа СДП-а и убедљиво побеђује. Може ли Хрватска кроз Зорана Милановића да добије новог Стипу Шувара, истинског левичара, бескомпромисног борца за права оних који не припадају већинском народу? Претпоставке и шансе постоје. Питање је колико Хрвати хоће и прижељкују новог Шувара. Оног изворног су презрели и отерали у гроб пре времена.

[/restrictedarea]