Није Љевишку живописао Сафет Озоглу

Пише Драгомир Антонић

Бојим се да ћемо већ крајем новембра за шиптарски  празник  „Дан албанске заставе“ моћи да се уверимо до каквих резултата су нас довеле „ храбре и тешке одлуке“ и „историјски искораци“

Не цркни магарче до зелене траве – саветују нас домаћи министри и њихови страни саветници. Неће нам наредне године бити боље него само горе, а када идућа година прође, доћи ће следећа која ће вероватно бити боља него што је претходна била гора, кратак је сажетак њихових великих мисли. Не разумете? Није важно. Од грађана се и не очекује разумевање, већ само слепа вера да „са евроунијатског пута не скрену“, јер у супротном нама може бити боље, али проповедницима евроунијаћења и њиховим месечним приходима може бити горе. То се не сме допустити.

НИКАДА НИЈЕ КАСНО Није демократски, а наше одустајање од пута пропасти и  окретање разуму не би добило подршку од бриселских чиновника и осталих белосветских хохштаплера и стрводера који се отимају о оно мало вредности којих  је код нас преостало. Отимају безочно јер отимати могу без икаквих последица, притом нас цинично хвалећи (у Чачку би рекли зајебавајући) како имамо „храбру и одговорну“ власт која чини историјска дела и доноси бескомпромисне одлуке не одустајући од прокламованог циља. Одавно није забележено, не могу се сетити ни школског уџбеника у коме би писало, да што влада горе одлуке доноси по своје грађане то је више споља хвале. Што је нама теже то су веће похвале амбасадора кенте или квинте. Хвале нас што смо направили историјски искорак и одрекли се Косова и Метохије, а ми као неке бене поносимо се што такав чин нико пре нас није хтео да учини. Верујемо да смо паметнији и храбрији од својих претходника који су на сваки начин чували душу и срце Србије, српске вере и духовности. Нису успели да сачувају Косово и Метохију. Отели су га. Велика сила је напала Србију. Бомбама га отели, а сад траже да отето пером признамо. Баш зато, не би смели преговорима, споразумима и потписима, да се са отимачином сагласимо; да правно насиље и ратни злочин извршен над Србијом својим потписом оправдамо.

Разумни људи, људи који знају шта је међународно право, какви су међународни односи и шта је међународна политика у последњих деценију и више, пишу нам и говоре да се Косова и Метохије не одричемо; да учињени злочин не смемо никад легализовати.

 

[restrictedarea]

КОЈЕ СЕМЕ СЕЈУ? Многи ће рећи да је касно и бесмислено говорити о Косову и Метохији јер је то завршена ствар. Оно је изгубљено – рећи ће.  Морамо се окренути будућности и гледати у шарена врата. Нису у праву. Никад није касно и увек се нешто може учинити.

Да им Србија и њена власт нису потребне, не би евроунијатски злотвори свакодневно долазили, слали писма, дописе и инсистирали да све договорено у Бриселу о Косову и Метохији што пре спроведемо. Власт то уредно чини. Не бира средства да натера Србе да сами признају туђу власт и државу. Да се одрекну сопствене дедовине и очевине. Да се одрекну имена и да се више не зову Срби него косовари. Да не уче школе на свом језику. Униште ћирилицу и спале књиге које су њом писане. Да забораве сопствену историју. Да науче да је Милош Обилић шиптарски јунак, а да је Богородицу Љевишку  живописао Сафет Озоглу . Кад дође време да се служи војска, онда да се одазову позиву и оду у албанску или косовску армију. Ако затреба, и да ратују против „велико српских националиста“ и Србије. Не би било први пут да преобраћени Срби под туђом стегом, ратују против своје православне браће и државе Србије. Било је тога у двадесетом веку. Под заставом Аустроугарске монархије и стегом немачког Кајзера. У западној Србији: Мачви, Рађевини, Азбуковици, Јадру, Гучеву, Лешници још увек су жива сећања на злочине које су поред Немаца, Аустријанаца, Мађара и ортодоксних Хрвата вршили и похрваћени Срби католици. О томе одговорни политичари који воде државу морају мислити. Морају знати какве ће све последице у будућности изазвати данашњи њихови потези. Не смеју да не знају које семе зла данас сеју.

 

ОСТАЋЕМО САМО МИ То што политичари неће бити међу живима кад семе стигне до жетве неће нашој деци и унуцима бити никаква утеха. Она ће брати оно што смо ми данас посејали. Зато, за име Бога, ви који сте на власти данас у Србији заборавите на похвале непријатеља наших и погледајте свој род и сопствени народ. Погледајте децу своју и децу својих пријатеља и познаника. Узмите у крило унуке своје и унуке својих пријатеља и рођака. Гледајте их и упитајте се шта вам је важније. Њихова будућност или цинични аплаузи „екселенција“ из кенте којих већ сутра неће бити у Србији. Бојим се да ћемо већ крајем новембра за шиптарски  празник  „Дан албанске заставе“ сви моћи да се уверимо до каквих резултата су нас довеле „ храбре и тешке одлуке“ и „историјски искораци“. Оних који вас сад тапшу по рамену и хвале – неће бити нигде. Као и увек, остаћемо вам само ми. Зато нас макар саслушајте.

Мислите на Војислава Шешеља који ће ускоро „прославити“ 12 и словима: дванаест година чамотиње, на правди Бога, у концентрационом казамату евроунијатске државе Холандије. Немачки нацистички логори смрти: Аушвиц и Матхаузен постојали су много краће. Не заборавимо генерала Ратка Младића. Пре два дана су у Русији, руски академици и интелектуалци одржали међународни скуп о њему. Молимо се за здравље архиепископа охридског Јована, који је затворен у Македонији, само зато што неће да се одрекне Српске православне цркве.

Зато никад није касно да се са погубног пута вратимо.

Зато наше противљење није бесмислено.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Реплика. Зашто говорите у множини? Ја нисам дала свој глас за Вучића нити за једног од њих да распродају наше територије, а чини ми се да и остатак српског народа исто мисли. Богате криминалце и политичку елиту, односно преведено на српски језик олош и битанге у народ не рачунам. Овај збуњени остатак, што има проблем да се оранизује се у глобалу не слаже.Зато будите прецизни када говорите о предаји и нагласите чијом је руком она потписана.

  2. Драгоми Антонић

    Поштована Слађана,
    У праву сте.!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *