Између Савла и Павла-Обама

Пише Драгомир Антонић

Пре две хиљаде година Савле је  гонећи хришћане по Јерусалиму „пустошио цркву, улазећи у куће и силом одвлачећи људе и жене у тамнице“ и када „дође близу Дамаска, изненада обасја га светлост са неба…“

Да је у Светим књигама забележена прича како је на путу од Хаваја преко Чикага до Вашингтона, Хусеин Обама, авансни добитник „Нобелове награде за мир“, зачуо глас сина Божјег свет би данас био спокојнији. Нажалост, то се на Хавајима десило није. Није се десило ни у Чикагу. Какви су га гласови запосели у Вашингтону, то можда сам Бог зна. Људски ум је немоћан. Медицинска наука такође. Можда због гласова са и око Капитола, јесте име мало изменио. Не користи више Хусеин већ себе назива Барак.

 

ОПСЕДНУТ ДАМАСКОМ Затим је поверовао, ваљда због подршке из Ријада или му је Шехерезада на уво шапнула, да је моћан као што је некад био моћан Савле из Тарса. На крају, изгледа да је опседнут Дамаском, као што је на почетку пута ка Дамаску мржњом био опседнут и Савле. Пре две хиљаде година је Савле  гонио хришћане по Јерусалиму „пустошио цркву, улазећи у куће и силом одвлачећи људе и жене у тамнице“ („Дела апостолска“ 8,3) да кад  „дође близу Дамаска, изненада обасја га светлост са неба и паднувши на земљу чу глас који му рече: „Савле, Савле, зашто ме гониш“?(„Дела“ 9,3 и 4) . Наставак приче је сваком хришћанину познат. Савле се чувши глас Исуса Христа преобрати и од прогонитеља хришћана постао је њихов проповедник и апостол Павле. Један од два стуба хришћанске цркве. Прве проповеди је у Дамаску одржао.

Зашто је данас нареченом Бараку стало да уништи град за који многи извори тврде да је најстарији настањени град у континуитету, није јасно. У њему без прекида живе људи дуже од четири хиљаде година. Многи су кроз њега пролазили, многи остајали, ратовало се због њега, али ником до данас није пало напамет да га спали и сруши. Ни Набукодоносору, коме је иначе свашта падало на памет. Нису га спалили ни Персијанци, Римљани, Турци. монголски вођа Тамерлан га није уништио. Ни ових дана много помињани Хитлер, није га разорио. Да га сравни са земљом изгледа се сетио само Барак. Из космичких висина уместо поруке помирења намеран је да пошаље ракете и бомбе. Умислио човек, сам или са групом сарадника, да због наводног „непоштовања демократије и употребе хемијског отрова“ мора спалити најстарији живи град на кугли Земаљској. За пример другима, ако не поштују демократску вољу друга Обаме, а при том муче сопствене грађане.

 

[restrictedarea]

ДАРОВИ „МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА“ Демократија је необична појава. Час је има. Час је нема. Нема чврсто уређених правила. Не зна се да ли би правила требало да важе за све или само за неке. Што се тиче дефиниције ту не могу ни најумније главе да се сложе. Уз помоћ етимологије, демократија је дефинисана као владавина народа. Где тога има умне главе не кажу, а ја још нисам открио. Мада ми се једном десило да сам заноћио у недемократској држави, а освануо у демократској. Било је то петог октобра. Кад сам се пробудио, додуше мало мамуран, шестог октобра сви, а нарочито страни новинари, рекли су да сад живим у демократији. Могуће. Требало би људима веровати.

Што се тиче „употребе хемијских отрова“ ту су ствари много јасније. Свима је јасно да легални владари Дамаска и Сирије нису одговорни за тровање Сиријаца отровом. Јасно је онима који тврде да јесу, као што је јасно и онима који тврде да нису. Зашто се онда прича о отровима? Зато што брзо делују, а последице – тела наводно од отрова умрлих – могу се снимити било где мобилним апаратом и одмах послати медијима.

Све смо ми у Србији видели и доживели. Наши „хемијски отрови“ су били Рачак, Маркале, стотине хиљаде силованих, милиони протераних Шиптара. Лажи и само лажи. Прво би измислили лаж, а онда нас прогласили за најгори народ на Земаљској кугли. Поново то раде, само у Сирији. Зато не смемо ћутати. На својој кожи смо осетили „ваздушно-ракетну демократију“ и „дарове Милосрдног анђела“.

 

НЕ СМЕМО ЋУТАТИ Не смемо ћутати због малене Милице Ракић, Сање Миленковић, Љиљане Жикић, Тамнику Изабеле, Золтана Мокуша, Шандора Нађа и осталих 3.600 страдалих (види Бранимир Б. Станојевић, „Милосрдни анђео или књига мртвих“, Београд 2008). Не смемо ћутати због Алексинца, Сурдулице, Нишке пијаце, Варварина, Батајнице, Панчева, Владичиног Хана, воза у Грделичкој клисури, Београда… Немамо право да ћутимо због разорене Србије. Не смемо да ћутимо јер знамо како ће изгледати страдање у Сирији. Молимо се свим светитељима и пророцима да их сачувају. Молимо се Свевишњем да издрже.

Молимо се и надајмо да ће глас разума победити у самој Америци. Да ће та велика и некад узорна земља коју су многи поштовали пронаћи снаге и убедити свог нобеловца да одустане од погибељног наума. Гласаће се 11. септембра. На празник Усековања главе Светог Јована. Ако се не јави глас са неба нека му се јаве гласови сенатора, конгресмена, чланова комитета који су му „Нобелову награду“ доделили и објасне на шта награда обавезује. Не смеју да ћуте, јер буду ли ћутали ко ће у Награду веровати? Да се моћни Савле није приклонио Божјем гласу био би заборављен. Поставши Павле, постао је Светац кога милиони људи славе и спомињу већ скоро две хиљаде година. Ваља се овог сетити. Покајање даје моћ и доноси вечну славу. Зло могу сви чинити. А добро само посвећене и снажне особе. Народна изрека каже:„ Није моћан онај који неког отера на вешала, већ је моћан онај који може неког са вешала да скине.“

Сетите се српских хероја који се боре за част Србије  у Хагу. Молите се за здравље архиепископа охридског господина Јована. Криви су што су Срби.

[/restrictedarea]