Кроз снег и ветар

Пише Васа Павковић

У последњој недељи новембра преминуо је Сава Бабић, писац и преводилац. Ова смрт је прошла некако незапажено, што је можда била жеља и самог Саве, скромног и одмереног човека. Превео је са мађарског на српски стотине књига, а кад смо се упознали, пре десетак година, дао ми је сепарат списак на којем је било још преко сто преведених и до тада необјављених превода поезије, прозе, драма, филозофских дела…

Снег, белина

Први снег је у већем делу Србије падао непрекидно 35 сати. Човек се пита: шта би тек било да нема глобалног отопљавања? Човек се, такође, пита колико је преостало људи који памте да су шездесетих година прошлог века све зиме биле затрпане гомилама снега. Да су Србија и Југославија наликовале на Северни пол, каткад по месец дана а каткад и по два месеца.
Ипак: све је бело и чисто, као да нисмо у Србији… И живот се одвија, скоро па сам од себе.

Кацин у акцији

Један од типичних смутљиваца са европских „жаришта“, саветник и „известилац“ је словеначки политичар Јелко Кацин. Његов славни пут је почео у кратком „словеначком рату“ када је био министар информисања дежеле и исказао „високе квалитете“ у дезинформисању Европе. Гледајући га недавно у другом реду, иза пораженог на словеначким председничким изборима др Тирка, у чијој је губитничкој екипи био, неким делом свести помислих да ће се манути „ћорава посла“ и отићи у „опозицију“ и на овим нашим просторима. Али само неколико сати касније, после тешког пораза на домаћем буњишту, Јелко Кацин из Крања огласио се стандардним репертоаром: Србију много кошта близина с Русијом, Србија неће добити датум док се и блаблабла, Србија мора да усклади и блаблабла, Србија не би требало да очекује и блаблабла… Просто да васпитан човек не поверује у меру дрскости овог каријерног демагога.

Људи у црном

Док су људи у црном радили на БН телевизији, и преко кабла стизали у наше домове с мене па на уштап, све је било подношљиво. Однедавно су свакодневно на програму. Шема је свакад иста; неко долази у наводну детективску агенцију да пријави прељубу, превару, обману… Детективи се прихватају његовог случаја, почиње праћење жртве, односно преступника. То траје само неколико дана. Један од храбрих детектива, кажу, зове се конспиративно Карамела, једна детективка је, кажу, Сузана… Ови људи у црном, носе црне наочаре иза којих се њихова лица готово и не виде. Опремљени су камерама, бубама, лап и иним топовима… Тек када почну суочавања, понекад скину наочаре, али онда је већ касно да се наводна жртва тргне, да заметне траг. Пиплметри бележе рекордну гледаност ових „случајева“. Залуд што на крају сваке емисије детективски пар Карамела и Сузи признају да је сваки случај измишљен, да нема везе са стварним људима и животом уопште.

Јуриј Густинчич, легенда

Један од последњих послова донедавног словеначког председника Тирка био је додела високог одликовања новинару Јурију Густинчичу (1921). Ова легенда југословенског новинарства, преко тридесет година био је дописник „Политике“ из разних земаља, а најдуже из Лондона и Њујорка. Његови извештаји били су писани са ретком мером ерудиције, информисаности и бриге о стилу. После „Политике“ Јуриј Густинчич је, између осталог, пет година био свакодневни колумниста „Слободне Далмације“. И сада пише – на словеначком, за „Младину“. Примајући признање, у дубокој старости, ослоњен о штап, легендарни новинар се сетио управо тих чињеница и на крају додао да се под старе дане вратио у домовину и у свој матерњи језик, и да се ту осећа најбоље. Желећи му добро здравље и још пуно текстова, рекао бих само да је и наша земља имала не мање аргумената од Словеније да одликује великог новинара, једног од последњих магова високе журналистике. Сада већ далеке 1988. припала му је награда „Моша Пијаде“.

Дубина незнања

Под насловом „Поезија, проза и хуманистика“ „Вечерње новости“ доносе шири извештај са доделе годишњих награда у Удружењу књижевних преводилаца Србије. За препев Блејка награду је добио Бојан Белић, за превод Шишкина Љубинка Милинчић, а за превод Декарта Иван Вуковић. Ту је и слика срећних добитника. И све би то било лепо да у наднаслову не читамо да је реч о додели награде „Милош Н. Ђуричић“! Исто се понавља и у самом тексту – мада на слици видимо да је реч о награди с именом нашег највећег хеленисте Милоша Н. Ђурића. Ми, у ствари, и немамо већу преводилачку награду од додељене. Ова ужасна грешка је последица општег незнања младих људи – трагикомична слика пада нашег образовања у последњих десетак или можда и свих двадесетак година.

Одлазак Саве Бабића

У последњој недељи новембра преминуо је Сава Бабић, писац и преводилац. Ова смрт је прошла некако незапажено, што је можда била жеља и самог Саве, скромног и одмереног човека. Превео је са мађарског на српски стотине књига, а кад смо се упознали, пре десетак година, дао ми је сепарат списак на којем је било још преко сто преведених и до тада необјављених превода поезије, прозе, драма, филозофских дела. Са ретком агилношћу и посвећеношћу преводио је класичне ауторе, а паралелно с њима и најрецентнија имена савремене мађарске литературе. Волео је тешке изазове и често даривао српским читаоцима нова имена. Много се говорило и говориће се о мисији коју је остварио представљајући нам, често из рукописа, дела Беле Хамваша, а последњих година страсно Шандора Мараија и Ђулу Крудија. Радознао и склон трагању, волео је да открива нове писце и у српском, а у нашим разговорима, уз кафу или пиво, у „Славији“ или код „Коларца“, вазда ме је питао за препоруке – нека нова имена и нека нова књижевна кретања.
Сава Бабић је основао хунгаролошку катедру на Филолошком факултету у Београду, а његов одлазак један је у трагичном низу који је опустошио српску књижевност. Борба коју је херојски водио последњих неколико година с тешком болешћу, сведочанство је људског хероизма најређе врсте.

Приче и романи

Међу српским књижевним критичарима разних генерација и поетичких опредељења готово да постоји консензус када су у питању приче и романи. Већина, наиме, сматра да је прича, односно приповетка далеко квалитетнија од романа, гледано у целини. И одиста, и ове године је тако. Мада је на 120 романа, колико сам до сада држао у рукама објављено десетоструко мање збирки прича, врло је мало романа који се по квалитету могу мерити са збиркама прича или приповедака наших врсних приповедача. Да поменем само најбоље: Кад сване, разлаз Гордане Ћирјанић, All inclusive Љубице Арсић, Трпеза без главног јела Мирјане Павловић, Зидови који се руше Владе Кецмановића, Велика очекивања Ђорђа Писарева, Дан када је Мис Лили постала оно што је одувек била Јелене Росић, Цитадела Александра Бјелогрлића, Записи на снегу Милована Марчетића … Још ако бисмо у обзир узели и антологијске изборе прича – каква је Старост Албахарија и Тешина, две збирке прича о вампирима Горана Скробоње или пак колекцију прича насталу као омаж Андрићу – ствари би постале сасвим извесније.
Иако нису мезимчад српских издавача, приче и приповетке су свакако омиљени жанр њених прозаиста.

„Чудо у Манчестеру“

На спортском каналу гледам енглески дерби: „Манчестер сити“ игра против „Манчестер јунајтеда“. Са два чудесна гола Вејна Рунија, Јунајтед после првог полувремена води са 2:0. У другом полувремену ситуација се драматично мења и пред сам крај Сити изједначује. У надокнади времена, из слободног ударца, уз „несебичну“, а нехотичну помоћ Насрија, који је стојао у Ситијевом живом зиду, Ван Персијевим поготком Јунајтед долази до невероватне победе од 3:2. Док се смирујем од чуда дивље радости, жена ме пита: „Како енглески тимови дају толико голова?“ У тренутку смишљам прави одговор: „Зато што играју одлично“. „И поштено“, додајем сместа.
После се сећам речи немачког писца Хајнера Милера, по којима ниједна, чак ни античка драма не може изазвати такав интензитет емоција као модерни фудбал. Милер то није рекао, али је вероватно, пре свега, мислио на енглески фудбал.

Снег, завејани

Спикери целог недељног дана јављају о завејанима на северу Војводине. Преврнуло се мноштво возила, једна жена се породила у аутомобилу, седамнаесторо деце је било заробљено у снегу, два старија човека су преминула од зиме… Пут Нови Сад – Зрењанин, којим сам пре пет дана певајући возио, затворен је због снега и леда за саобраћај…
И то ће проћи, смирују ме сећања из детињства, младости, зрелих година. И то ће проћи, говори чак и цинични праг старости.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.