МЕСЕЦ КЊИГЕ

Пише Драгомир Антонић

Кад мемоаре пишу обични људи са жељом да их оставе унуцима и праунуцима за наук, то се може разумети. Кад књиге пишу они који су велике делове човечанства сатрли, онда је њихово писаније нов злочин над старим жртвама

Oктобар је десети месец у години. Сељаци га воле јер се овог месеца сабирају плодови летњег мукотрпног рада. Воле га грађани. Нарочито они који се сете фамилије на селу. Воле га писци. Прави, и они надриписари. Воле га издавачи – јер је у последњих пола века постао и месец књиге. Воле га читаоци. Могу слободно да се крећу међу тезгама и рафовима препуним књига. Воле га и они који су се у мају заљубили, а овог месеца решили да заљубљеност потврде писаним документом о заједничком животу. Њих двоје, а запис један. Зато су Срби октобру наденули и имена свадбар, кишни, листопад. Свима који се овог месеца венчавају желим срећу, здравље, дугу љубав и много деце.
Искусни тврде да је књига најбољи човеков друг. Пас јесте веран, али књига нема премца. Књига вас неће никад оставити, а сигурно је да ће вас надживети, што се за кера не може рећи. Зато многи воле да на маргинама књиге додају сопствене коментаре и записе. Верују, рекло би се с правом, да ће и себе учинити бесмртним.

О ДЕЛУ И СЕБИ Желећи да оставе некаквог трага о себи, „за историју и будуће генерације“ кад овоземаљски живот напусте, многи знани и незнани хватају се оловке или компјутера покушавајући да „историји“ оставе праву слику о себи. Оно што мисле о сопственом делу и себи. Уверавају читаоце како су увек били „строги према себи, а правични према другима“. Храбри борци против сваког зла. На добробит човечанства. Кад „мемоаре“ пишу обични људи, о свом трошку, са жељом да оставе унуцима и праунуцима за наук сопствени живот, то се може разумети. Кад књиге пишу они који су велике делове човечанства сатрли, уништили, бомбардовали и разноразним отровима засипали, због чега ће будуће генерације вековима трпети последице, онда је њихово писаније нов злочин над старим жртвама. У октобру ће неосуђени ратни злочинац Клинтон објавити, у виду зборника или књиге, своје утиске о уништавању Срба, поткрепљене са око три стотине докумената америчких обавештајних агенција са којих је, кобајаги, скинута ознака поверљивости. Какве ћемо гадости све прочитати, могу замислити, поготову кад сам ових дана прочитао изјаву његове најближе сараднице у злочиначком подухвату према Србији и њеним становницима, Олбрајтове. Српски злотвор је дословце изјавила: „ Бомбардовање СР Југославије је било противно међународном правном поретку, али је било исправно“!?. То рече и остаде жива. Ни трунке стида или кајања због невино убијене деце, омладине, жена…“ јесте противно међународном правном поретку, али је исправно“.

[restrictedarea]

ТАЈНИ ИЛИ ОДАБРАНИ ДОКУМЕНТИ? Тако су говорили Хитлер, Химлер и остала национал-социјалистичка братија из Немачке кад су спаљивали Јевреје и Цигане по гасним коморама. Јесте да је противно међународном праву, али због заштите „чистоће аријевске расе и немачког Рајха је било исправно“. Неки од вођа Рајха сами себи су пресудили. Другима је суђено у Нирнбергу. За злочине које су Клинтон, Олбрајт и сарадници починили у последњој деценији двадесетог века, пред „суд“ у Хагу су изведене жртве њихових злочина. У складу са идејом коју промовишу новопечени писци: противно је закону, али је – са становишта јачег – исправно! Злочине је потребно оправдати пред историјом. Најлакши пут је да у сопственој режији објавите „тајна документа“, која ви изаберете. Документа ће показати како су жртве криве и просто приморале „хумани“ амерички војно-политички државни апарат да, противно међународном поретку, а у име виших вредности које разуме само „изузетна“ Америка, баце бомбе са радиоактивним отровом на Србију. Кад се књиге и зборници објаве, онда се оне промовишу. Могуће је да књиге постану обавезна лектира у основним и средњим школама у Србији.

СИТНУ КЊИГУ ПИШЕ… Срећом по правду и преостали слободни свет, постоји организација „Викиликс“ и њен предводник Асанж. Ко жели, може да прочита првих стотинак страна књиге Војислава Шешеља „Викиликс ми јавља“, у којој су објављени поверљиви телеграми, слати из америчке амбасаде у Хагу. У њима је записана сва подлост, али и паника међу члановима Трибунала кад је Слободан Милошевић захтевао да се уруче судски позиви бившим високим званичницима владе САД, Велике Британије и Немачке (страна 109 и даље).
Данас се многе ствари, људском разуму непојмљиве, сервирају јавности у малим дозама. Сазнајемо да је судија Мехмет Гинеј из Турске „радно неспособан“. Судија је излапео. Није у стању да брине о себи, а другима суди!? Ово су господа Вукчевић и Векарић одавно знали. Уместо да пошаљу оштру књигу Трибуналу, они по Србији јуре Србе из Републике Српске. Сервилни према страним захтевима – зли према сународницима.
Срби су одувек волели писање и књигу. Писмо су звали књигом. Много је народних песама у којима стоји незаобилазни стих „ситну књигу пише те је шаље…“ и одговори су у стиховима. Казују како се онај који је књигу добио обрадовао или сневеселио, али је ,одмах по завршеном читању, „руком по колену ударио, сабљу припасао или свечано рухо обукао и коња узјахао“ да би се што пре срео са особом која му је књигу одаслала.
Зато је обавеза српских власти и интелектуалаца да, у облику писма или књиге, објаве истину о злочинима учињеним над Србијом. Да објављено промовишу у земљи и свету. Ако нисмо успели злочин да спречимо, не смемо да га заборавимо. Због наших потомака. Не заборавимо Србе који труну у Хагу. Молимо се за здравље архиепископа охридског господина Јована.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *