Људска посла

Пише Милован Данојлић

Шта је човек, а мора бити човек! Усамљеник са Цетиња нам је оставио питање на које свако одговара целином свог живота. Да, шта смо? На једној страни, ништа; на другој, одблесци Врховног бића Васионе којима је задата претешка дужност: да буду оно што их, често, превазилази

Два Драгољуба Јовановића су оставила значајна мемоарска сведочанства о људима и ћудима XX века. Наслови њихових књига су слични:„Људи, људи…“ и „Музеј живих људи“. И један и други су жртве те изразито људске, проклете работе – политике. Први по старешинству Јовановић (1895-1977) био је вођа Сељачке народне странке, члан прве послератне владе Маршала Тита, да после краћег времена буде осуђен на вишегодишњу робију због одупирања диктатури, а млађи Драгољуб (1912-1996), генералштабни официр некадашње Југословенске војске, учесник Преврата од 27. марта 1941, немачки ратни заробљеник, брат Жикице Јовановића-Шпанца, активиран у ЈНА, због неслагања са партијском линијом после 1948. бива рашчињен и послат у логор. Политичар је робијао у Сремској Митровици, а војно лице на Голом отоку.
*
Робијашко искуство двојице Јовановића, примерно за столеће које се истакло прогоном неистомишљеника и могућих противника, дало би се сажети закључком да је човек човеку велика мука, а политика погано и тешко избежљиво искушење. Аушвиц, Јасеновац и Голи оток стоје као упозорења у шта воде политичка и идеолошка заслепљеност, и шта је све човек, ослобођен моралних обзира, кадар да учини. Логорологија је млада научна дисциплина. До сада се углавном бавила сакупљањем грађе и статистиком људског страдања у покушају истребљивања читавих заједница чија верска и народна припадност није била по вољи моћницима. И поред узбудљивих страница у делима Солжењицина, Х. Арент, Кестнера, Марченка, Д. Михаиловића, Мирослава Поповића, као и двојице Јовановића, рекао бих да и даље недостају озбиљна антрополошка истраживања. Логори XX века су обухватно огледало општег духовног посрнућа, али и величине ретких појединаца који су, у најтежим околностима, успевали да сачувају част људске врсте.
*
Покојни Аца Поповић, творац „Боре Шнајдера“ једном ми је испричао:
„Осуђеник, задужен за моје ‚преваспитавање‘ сатима ме је гонио и тукао док сам вукао трагач, да ми, у једном тренутку, шапне:‚Држи се, проћи ће ово‘! Ништа лепше и утешније у животу нисам чуо. Рекавши то, изложио се опасности да га, као неискреног покајника, пријавим управи.“
Јосиф Бродски, у прогонству негде код Архангелска, поверио ми је своју узбудљиву логорашку тајну.
„Нећеш ми веровати, мени је живот спасао управник логора. Кажњеници су били одређени да, по цичи зими, секу шумска дрвета. Видевши ме, енкаведеовац ми је рекао: ‚Ти ово нећеш издржати‘. Побринуо се да ми нађе лакши посао, задужио ме је да храним свиње. Седео сам у топлом, могао сам читати и писати.“
Управника су, касније, убили криминалци. Што, такође, спада у људска посла.

[restrictedarea] *
Човек је опасно створење. Од њега се, у сваком часу, можемо свачему надати. Најбоље би било ни са ким се ни у шта не упуштати. Не умемо, не можемо. Улећемо у заједничка прегнућа, и следствено томе, у горка разочарања. Некакав се спокој даде постићи у присилном усамљивању; ми, добровољни изгнаници одвећ добро познајемо цену тог спокоја да бисмо га другима препоручивали. Јавно деловање нас излаже свакојаким понижењима. Политичко иступање нам укида знатан део личне слободе, а робијашнице су, већ, пакао заједниковања. Социјалиста Јовановић је робијао у релативно нормалним условима; стигао је да напише стотине занимљивих „медаљона“ о својим саборцима и противницима. Официр Јовановић је био у много тежем положају. Другови су били немилосрдни према својим отпадницима. Таква је нарав идеологизованог човека, одљуђена и застрашујућа.
*
Шта је човек, а мора бити човек! Усамљеник са Цетиња нам је оставио питање на које свако одговара целином свог живота. Да, шта смо? На једној страни, ништа; на другој, одблесци Врховног бића Васионе којима је задата претешка дужност: да буду оно што их, често, превазилази. Наша је природа кварљива; и то је дубоки, тешко искорењиви узрок корупције, о којој се у последње време толико говори. Corruptio, од corrumpere, у почетку се односило на кварност уопште, да се са развојем цивилизације, усредсреди на људску кварљивост и поткупљивост. Робеспјеру су дали надимак Непоткупљивог, па је, у име моралне исправности, нанео више зла од многих користољубивих покварењака. Лажемо се, и лажемо друге, са добрим и лошим намерама, а од лажи до проневере нема ни два корака. Ко год настоји да по сваку цену сачува власт, упућен је на подваљивање. И у Француској у последње време избијају на светлост афере о којима је мучно слушати. Једну од њих су, у Карачију, животом платили десетак инжењера. И – ником ништа. Предмет је застарео.
*
Де Гол је, поводом свог искуства са комунистима, једанпут рекао да му не смета толико њихова идеологија, колико чињеница да много лажу. А шта им је, идеологизованима, у сукобу са истином и са стварношћу, друго остало? И шта је идеологија него фикција којом се уљујкују владајуће класе и секте које теже освајању власти? У сукобу са људском природом усрећитељи човечанства су, природно, приморани да лажу.
*
„Људи, људи“, уздахнуо је партијски водја Јовановић. Огрезао у политику, он је цео живот посветио тим несрећним, превртљивим створењима, којима није потребна истина, него нада. А нада се, између осталог, храни обманама и самообманама. Земаљска стварност се мења бескрајно споро, безизгледно дуго. Лаж је прилагодљивија, увиђавнија према човеку. Најуспешније се лаже у међународној политици, и то на опробан начин: занемаривањем пропорција и замагљивањем контекста. И на тој, светској арени, све почиње од човека, и враћа се њему. Америчка министарка нам рече да је признавање косовске државе важно за њену кућу, за њу и њеног мужа, који су у тај подухват уложили знатан труд… Задовољство њене породице на једној страни ваге, а на другој историјско сећање читавог једног народа, па сад видите шта претеже.
*
Људска посла су, понекад, уистину одвратна.
*
Нагутасмо се патњи, уцена, ултиматума и диктата, и никога да рече: Доста! И даље се, од наших лажљивих душебрижника, надамо неком добру. Њихове су подвале све провидније. Што рече Драшко по повратку из Млетака:
А посад му не бих вјеровао
Млијеко је да рече бијело.
Занимљива подударност: у Млецима и данас ради некаква Комисија која нам даје савете како да најлакше починимо колективно самоубиство.
*
Политичку делатност одликују задртост и жмурење на једно око. Она хоће јуришнике, а не објективне посматраче и непристрасне испитиваче. А Свевишњи се, очигледно, према оваквим људским петљавинама држи на мудром растојању. Из оностране перспективе историја се, јамачно, види као сударање мрава у мравињаку, као лудовање очајника. Човек није у стању да носи више од једне истине, оне која му боде очи. Донде, док проистиче из животне нужде, та се истина, како-тако, усаглашава са суседима, сапутницима и сапатницима. Од часа кад добије идеолошку надградњу, кад постане апстрактна, она је на путу да огрезне у злочин и крв. Потребно је много скромности, много поштовања туђе муке и несреће, туђе истине, да би се опстало мирне савести и чистих руку. Тражи се, поред осталог, помирење са својом неважношћу. Политичар који би овако наступао и поступао морао би, убрзо, напустити поприште.

[/restrictedarea]