Важан је датум, али је важно и заказати

Пише Драгомир Антонић

Док једни чекају датум за почетак разговора о разговору за разговор, други чекају датум оставинске расправе. Једни продају Косово и Метохију, а други наслеђену имовину  – после добијања датума за оставинску расправу

Десило се у Чачку. Јануара месеца 2013. године. Упокојила се у Господу, кад је дошло време, старија госпођа. Није имала директних наследника. Живот је провела радећи по свету грађевинске послове, пензионисала се и вратила у родни град где је сликајући живела, како се то унашем народу каже – пензионерски. Скроман живот, уз скромну, али за такав живот довољну пензију, штафелај, платно, боје, неколико пријатеља. Пријатељи су знали да има неколико крвних рођака, али су рођаци живели у страним, европским, земљама и нису се јављали. Свако заокупљен сопственим послом и животом. Нема се времена. „У европским земљама мора да се ради, знам ја, младост сам у њима оставила“, правдала би их госпођа кад би је неко од пријатеља упитао да ли се рођаци јављају. Госпођа је отпутовала у небеску отаџбину тихо, у сну, и могло би се рећи изненада, јер смрт колико год била очекивана и извесна, увек некако стигне изненада. За живог човека свака смрт, сопствена или туђа је неочекивана. Верујемо у ствари које се неће десити и због њих смо спремни живот протраћити. У извесно не желимо да верујемо. Лепша лажа од истине.

РОЂАЦИ ОТКРИВАЈУ СРБИЈУ Пријатељи су пронашли неке од рођака и јавили шта се догодило. Они су рекли да ће доћи. Дошли су. Неколицина мештана која их је познавала били су видно изненађени. Кад су отишли из града, биле су младе, здраве и лепе особе. Ко румене јабуке – рекао би народни песник. Сад су прешли шездесету годину и напоран живот у пребогатој и хуманој Европи оставио је на њима неизбрисив траг. Смежурани. Оронули. Одмах су рекли да у земљама из којих су дошли влада финансијска криза, да је ситуација тешка, и да они немају новца да плате сахрану и оно што уз њу по обичајима иде. Једва су се и за пут скрпили.
Сахрану су обавили пријатељи уз помоћ Центра за социјални рад или како се већ зову државне установе које би требало да брину о особама које су беспомоћне. Имала је покојница нешто уштеђевине, али ником није – а и коме би – оставила пуномоћје да у њено име може располагати са то мало новца. Била је оно што се каже држећа и о последњем часу није размишљала. Има времена, обично се тако мисли.

[restrictedarea] После обављене сахране рођаци и неколико пријатеља отишли су у стан покојнице. Уз кафу и ситне колаче које је припремила дугогодишња пријатељица умрле, кренуо је уобичајен разговор о смислу живота, раду, покојној тетки, свему и свачему. Са личних питања разговор је прешао на државне теме и рођаци су хвалили начин живота у земљама у којима су живели и износили примедбе, у Чачку би рекли – закерали – о животу у Србији у којој су узгред тек неколико дана били, али се видело да гледају стране телевизије, јер су „знали“ колико се у Србији тешко и примитивно живи. Никад Србија неће бити организована као Енглеска или Немачка, нити ће Срби бити Немци или Енглези, закључили су рођаци. Пријатељи нису коментарисали, него рекоше да покојница није, колико они знају, написала тестамент, те да непокретне и покретне имовине припадају по закону државе Србије најближим рођацима. Узгред рекоше да поред стана у којем тренутно седе, постоји и један стан у Београду и некакав плац у Црној Гори. Чувши новости и међусобно се одмеривши рођаци заборавише на ружење Србије и хвалење Европе, и „незаинтересовано“ упиташе – а колико све то вреди.У еврима или фунтама, свеједно. Сад, кад су државе у којима они живе у великој кризи новац од тетке (која баш и није директна тетка) из примитивне и заостале Србије би им добро дошао да плате неке рачуне, а можда и покрену неки посао. Не у Србији свакако, већ у тим хуманим и организованим државама где до своје шездесете године нису ништа створили, нити породицу сопствену направили.
Расплет ће се одиграти у надлежном суду у оставинском поступку. Наследници ће бити намирени – ако се у међувремену не појаве нови или стари не посвађају – по закону и у веома кратком року.Тетку ће памтити пријатељи, а њена имовина преточена у „јаку“ валуту биће потрошена у евроунијатским државама. Рођаци ће кад потроше новац бити веома огорчени на Србију и све који у њој живе, а стране државе ће добити новчану помоћ од српске тетке.

НАПЛАТА – ПРЕ ЗАКАЗИВАЊА Раније сам управо у „Печату“ писао о родитељима који продају сопствену имовину да би издржавали децу у „обећаном свету“ док се она не снађу. Сад родитељи и фамилија из разумљивих разлога одумиру, „деца“ се очито нису снашла и родбина чини последњи напор у животу; умире са осмехом на уснама, не трошећи имовину на себе и своје здравље, већ их дарује својим вредним наследницима.
Ово се могло десити у било којем граду у Србији. Познати су ми случајеви из малог Владимирца и великог Београд. Има их свуда око нас. Судбина. Док једни чекају датум за почетак разговора о разговору за разговор, други чекају датум оставинске расправе. Једни продају Косово и Метохију пре него што стигну до датума, а други наслеђену имовину после добијања датума за оставинску расправу. Свима је важан датум. Међутим, важније је имате ли заказано. Било да желите код некаквог шефа, доктора, судије, фризера, педикира, кројача, дентисте, матичара, аутомеханичара, увек ће вас упитати да ли сте заказали. О љубавним састанцима да не говорим. Ако нисте заказали, не вреди вам датум. Прво мора да се закаже, а из искуства знамо, за заказивање је потребна веза или препорука, а такса мора да се плати. Прво платите. Онда се закаже и добијете датум. Кад сте добили датум све друго сте већ изгубили.Тетке нема, а Косово и Метохију сте предали. О чему ћете разговарати?

[/restrictedarea]