Светла недеља

Пише Драгомир Антонић

У светле дане, и поруке које шаљемо једни другима требало би да буду светле и радосне. Молим надлежну браћу из власти да се бар ове недеље мало обуздају и престану да нас плаше

Прође Васкрс, а за њим и Ђурђевдан. Уђосмо у другу половину године. Тако пише у Српском календару који познаје два годишња доба: лето које почиње са Ђурђевданом, а завршава Митровданом, кад почиње зима. Сазнање да се на Ђурђевдан и Митровдан укрштају две нематеријалне енергије Сунца највеће је научно откриће. Десило се недавно. Оно што су наши преци знали од памтивека, потврдила је наука. Па још и страна. Зато немојмо митске догађаје, народне приче и казивања која се преносе са претка на потомка схватати олако. Немојмо им се подсмевати и тврдити како они ништа нису знали. Испаднемо глупи, кад нам неко други открије да су наши преци били у праву.

РЕД И ВАСПИТАЊЕ По календару Српске православне цркве седмица после Васкрса зове се Светла недеља. У светле дане, и поруке које шаљемо једни другима требало би да буду светле и радосне. Молим надлежну браћу из власти да се бар ове недеље мало обуздају и престану да нас плаше. Себе храбре тиме што нас плаше. Греше. Ми се уплашити нећемо. Ако вама смета небеска Србија, зашто сте изгубили овоземаљску? Ми се Косова и Метохије не можемо одрећи. Ни духовно, ни материјално. То свима мора бити јасно.
Поштовани читаоци, ви и ја припадници смо класе обичних људи, те знамо шта је ред и домаће васпитање. Нећемо током ове недеље расправљати о бизарностима које су током расправе о „Споразуму“ – РТС је све уредно забележио – рекле многе луцпрде, наводно народни посланици, Боже сачувај, у Парламенту државе Србије. Стидеће их се рођена деца. Зато причајмо о обичним стварима, а обичније ствари од дрвене клупе нема.
Кад је човек први пут сео на земљу много му се допало. Историја зна кад се то десило.
Седење му је пријало, али седиште није. С опроштењем било му је тврдо, па је после краћег времена морао да устане.
Кад је човек други пут сео историја не бележи, али можемо претпоставити да тадашњи човек није понављао грешке, па је уместо на земљу сео на некакав пањ или камен. Било му је удобније, седео је мало дуже и уживао. Око њега, у региону и шире, све сама еколошка праисторија – Христос се још није појавио, а Јован је бесциљно лутао пустињом – и човек је блистао од задовољства. Задовољан човек привлачи пажњу. Многи су га посматрали завидним погледима. Што само он да буде задовољан, помисли његова праисторијска саплеменица и другарица, те покуша да седне до њега. У то доба није било толеранције, права мањинских група, нити родне равноправности. Све наведено јавља се много касније.

[restrictedarea]

 

ЧУВЕНА ЖЕНСКА ЛОГИКА Пањ је био мали. Нема места за двоје. То женској упорности није представљало сметњу. Ако нема места за двоје, има за једно закључила је она чувеном праисторијском женском логиком. Избори се за место на пању.
Човек се сети народне пословице, која ће бити изговорена у наредним миленијумима – „Паметнији попушта“. Био је уверен да ће се пословица односити на њега – попусти. Сем уверења у сопствену памет одлуци је допринела и лепота саплеменице. Она је била плава. Чика Јова Змај има стих: „Коса ти је плава, паметна ти глава!“Зато је наш преисторијски мачо предак био без шанси да памећу нешто постигне. Човек једноставно устаде и хтеде да оде, али поглед на лепоту девојку изазва му неке друге мисли – његове мисли нису биле грешне, нема Христоса – пронађе други пањ и догура га до другарице.
Тако је настала клупа.
Клупа је седиште за две или више особа. Са наслоном или без њега. Користи се обично код већих свечаности. Некад је била незаменљив део намештаја о свадбама, славама и сахранама. Поређане уздуж са обе стране великог стола обезбеђивале су блискост обично до тог момента непознатим особама. То је клупама била основна намена. У обичном животу увек има алтернатива, те су клупе имале и друге намене.
Школска клупа је седиште обично за двоје, са наслоном и са предњим делом који служи као писаћи сто. Хтели или не већина од нас је прошла кроз овакву клупу. Неки и кроз „магарећу“. Она је иста као и школска, само је била намењена даровитим индивидуалцима који се нису најбоље сналазили у колективу.
Оптуженичка клупа је тужна, али је неопходна у правно уређеним друштвима. Да ли има неке повезаности између магареће и оптуженичке клупе или обрнуто, наука није истраживала. Мада би могла.

КАДА ЈЕ ЖИВОТ ДРУГАЧИЈЕ ДЕЛОВАО Лепа је клупа за резервне играче. На тој клупи се напето седи док тренер не да знак да се устане. Многе су резерве устајањем и уласком у игру резултат преокренуле, а не би да нису седели на клупи.
Станична клупа је више мемоарског карактера. Док се чека воз, аутобус, брод, од дугог времена размишља се о грешкама прошлости. О будућности се не размишља. Она је позната.
Лекарске и зубарске клупе у чекаоницама су клупе неизвесности. Нити волимо што на њима седимо, нити желимо да са њих устанемо. Не зна се шта је горе. Зато их данас замењују столице и фотеље. Неизвесност остаје.
Клупа испред куће, у српским варошицама, некад је била прозор у свет. Седећи на њој сазнавале су се најважније вести. Ко је дошао, ко је отишао, а богами, ко ноћас није кући стигао. Наизглед мале и неважне вести, али које душу хране.
Једна клупа се памти целог живота. Што се живот више примиче западу та клупа постаје све важнија. Она је најлепша и најудобнија. Нигде нам није било лепше него на тој клупи. Сви смо је упознали. То је наша клупа у парку. Са те клупе нам је живот другачије изгледао. Вероватно и ми животу. О тој клупи увек постоје само две приче. Трећа је сувишна.
Главу горе сестре Српкиње и браћо Срби. Уживајте у дружењу са ближњима. Разговарајте. Поделите клупу. Све ће бити лепше.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.