Антологијски говор

Пише Драгомир Антонић

Беседа и њен аутор су ушли у народну историју и заузели место у вишевековној плејади српских беседника. Одатле померања нема. Знају то наши непријатељи

Беседа је, описали су језикословци, „говор припремљен за неку свечану прилику.“ У српском народу било је много говорника чије су беседе забележене и сачуване за потомство. Сачуван је говор Стевана Немање (1113-1199) изговорен на Сабору у Расу, у доба када се успешно обрачунао са богумилском јереси. Није било лако.

ЧУДЕСНИ ДОГАЂАЈ Записао је: „Многи иноплеменици усташе на ме и нападоше ме као пчеле саће, али именом Господњим противљах им се и одолех им.“ Беседе Светог Саве, деспота Стефана Лазаревића, беседе многих умних Срба све до Доситеја Обрадовића, Николаја Велимировића… указују нам на мудрост и храброст наших предака. Нећу помињати беседе официра и ратника изговорених, на срећу и записаних, из свих српских ратова, до последњег у двадесетом веку, из 1999. године. О њима неком другом приликом. Прошле недеље, десетог априла, одиграо се за Србе и Србију чудесан догађај. Председник државе Србије беседио је пред Генералном скупштином Уједињених нација. Антологијски говор. Никад пре, ниједан председник државе Србије, није пред значајнијим скупом сабрао и изговорио речи истине о Србији, Србима, и лицемерју „међународне правде“. Председник Србије је говорио једноставним речима, свима разумљивим и саопштио представницима свих држава света оно што мисли деведесет процената српског народа. Беседа је написана, снимљена, изговорена и на више места архивирана. Свидело се то неком или не – беседа је постала документ који нико од истраживача Хашког трибунала у будућности неће моћи да заобиђе. Српска реч и српски став о Трибуналу и његовим органима је јавно изговорен. Изречен са највишег места и саопштен планетарној заједници. Учињено је оно што се могло учинити. Не смеју се заборавити ни чланови тима који су помогли у припремању беседе, као ни улога Вука Јеремића у организовању свеукупне дебате.

[restrictedarea]

ЕВРОПСКИ ПАРЛАМЕНТАРЦИ И ЊИХОВИ ДЕДОВИ Показало се по ко зна који пут у историји да и малена држава ако има мудре људе и родољубе може много тога учинити без обзира на противљење моћних сила. У овом случају једне, али по општем признању – најмоћније. Засад. Беседа и њен аутор су ушли у народну историју и заузели место у вишевековној плејади српских беседника. Одатле померања нема. Знају то наши непријатељи и зато нам предлажу да променимо свест, то јест извршимо добровољно, а у крајњем случају и присилно колективно брисање историјског и народног памћења. Да заборавимо шта је негда било и какве су све неподопштине они Србима чинили. Навешћу неколико примера од пре стотину и мање година, шта су од Срба тражили и шта су Србима чинили дедови данашњих немачких и европских „парламентараца“. Два дана пре објаве рата од стране Аустро-Угарске Србији, 28. јула 1914. биле су затворене све српске школе у Босни и Херцеговини, Хрватској и Славонији, а учитељи отпуштени или интернирани. Забрањена је употреба српске заставе и грба, укинуте су крсне славе у дотадашњој традицији. Уредбом од 4. октобра, у основним школама у Хрватској забрањена је употреба ћирилице, а од 13. истог месеца и у средњим, да би 5. новембра био замењен и дотадашњи назив за матерњи језик, хрватски или српски у хрватски. Најзад, 3. јануара 1915. укинута је ћирилица и код свих земаљских области и уреда. Владин повереник за Босну и Херцеговину, 6. августа 1915. забранио је ношење србијанске шубаре с објашњењем да је ово ношење без двојбе политичке нарави. Све ово и много тога другог може се прочитати у књизи проф. Ђорђа Станковића „Студенти и Универзитет 1914-1954“, издате у Београду 2000.

БЕЗ УЧЕШЋА АМЕРИКЕ Крајем двадесетог века, значи пре двадесет година, књиге српских аутора су јавно спаљиване диљем Хрватске, сад евроунијатске чланице. Шта се дешава са ћирилицом данас у Хрватској није потребно да вам говорим.
Потомци злочинаца заогрнути плаштом „парламентарне демократије“ долазе у Србију и Београд. Јавно траже да пристанемо на исто оно што су њихови дедови тражили и чинили. Њима се извињавам и подсећам да нису само они имали дедове. Имао сам и ја двојицу. Танасија из Чачка по мајци, и Драгомира по оцу из Бруснице. Обојица нису пристала на ултиматум. Нећу ни ја пристати на притиске њихових унука. Мојим дедовима је било теже.
Од злодела наших непријатеља, још је занимљивије ћутање „српске интелектуалне елите“ о изговореној беседи у Њујорку. Уплашила се. Не сме ни да бекне. Нема знања и храбрости ни за обичан коментар. Неколико ламповеза, по налогу послодаваца, огласило се саопштењем у којем осуђују Беседу лупетајући по обичају свашта. Сем сопствене срамоте не изнеше на видело ништа сувисло. Огласио се и извесни Данијел Сервер да каже како није у реду говорити о злочинима почињеним над Србима, већ се мора говорити о злочинима које су Срби учинили. Моћна Америка се снажно успротивила и одбила да учествује у дебати. Они који се у све на овом свету мешају, одбијају учешће у разговору, јер постоји могућност да њихове нечасне намере избију на видело. Одбијањем да се појави, Теодор Мерон, председник Трибунала је све оголио до краја. Целокупној светској јавности је дао непобитне доказа да је једина подршка суду Америка, јер у противном морао би да прихвати учешће које организује његов оснивач и послодавац, а то су бар по папирима Уједињене нације. Хвала му!
На крају питање из еволуције: Да ли би Бабет Бахмајер рођена у Бамбергу, била успешна, да није постала Српкиња Бета Вукановић?

[/restrictedarea]