УДАРИ НА ПРИРОДУ

Пише Милован Данојлић

Летошња жега била је посебно непријатна због неке извештачености коју смо осећали или нам се, после толиких упозорења са разних страна света, чинило да је осећамо. У оној врућини свакако је било нечега дометнутог, спољашњег, туђег нашим искуствима са временом и климом. Данима, недељама, између 35 и 40 C°. Што се квантитета тиче, то и није превисоко; убијао нас је квалитет температуре. Има врућина и врућина; у оној, летошњој, осећала се неприродна, противприродна жестина. Оно је било у вези са људском гадошћу. Живимо под пластеником, спавамо у континенталној гаражи; наш животни простор је, после бомбардовања 1999, и додатно затрован. Небески омотач је подеран, сунце је разголићено, са њега је скинут заштитни вео… Оглушили смо се о старозаветну опомену да не ваља откривати голотињу својих родитеља. А Сунце нам је и отац и мајка. Свети Франциско из Асизе (1182-1226) му се, у Cantico del Sole, обраћа као брату, а Луни као сестри. Брат нас је летос намучио као увређени осветник, а и Месец је, неких ноћи, био крвав.
*
По неким тумачењима, страхоте које се дешавају – земљотреси, поплаве, урагани, свињски и птичји грип, сида, нуклеарне катастрофе – зачете су у лабораторијама „Врлог новог света“, као епизоде тајног рата између конкурентских држава. С једне стране пошаљу сушу, са друге узврате поплавом. Одбијам да поверујем у тај сценарио, мада догађаји све чешће обесхрабрују моје оптимистичко поверење у живот и људе. Није, ваљда, дотле дошло! Злочиначких замисли у главама појединаца свакако има, али се за њихово спровођење тражи екипни рад широких размера. Строго чување разбојничког плана у завери са више учесника изгледа ми немогуће. Ваљда би се, у том франкенштајнском подухвату, нашао бар један завереник код кога би прорадила савест… Или је криминализација међународних односа поломила све ограде и обавезе међуупућености, а удар на природне претпоставке опстанка врсте поништио свако осећање човечности? Биће, најпре, да је веровање у завереништво мрачних сила јадна утеха поражених заједница, каква је данас наша. Природна права требало је благовремено бранити; сад, кад је провалило насиље неприроде, мало се шта даде учинити.

[restrictedarea] *
До многих катастрофа долази коинциденцијом разноврсних чинилаца, запретаних тежњи, провалом кризних стања у незгодном тренутку, и других несрећних околности. Управо је тако са нашом муком на Космету. Болест је почела пре више од стотину година, у две Југославије стање се загадило, чему је Слоба, као последњи васпитаник идеологије невољне да се суочава са истином, дао невесели допринос. И онда се појавио Светски лешинар, да зграби парче слабо брањеног европског тла. Историја је сложила карте много вештије него што би то учинили професионалци тајних служби. Исход је ту.
*
И на Косову имамо пример вишеструког удара на природу, на срж нашег историјског памћења, на вековни положај тог кутка Балкана у времену и у простору. Ту је, затим, и удар оних тона ослабљеног уранијума, чије се дејство на југу Србије више не испитује, док се у Косовском вилајету, из политичких разлога, о њему ћути. Отровано је тле, отроване су душе, затровани ионако тешки односи између два народа који су се могли и морали споразумети. Шта су ванземаљци с оне стране Океана на Косову могли видети осим своје бедне тренутне користи? И шта тамо завести, осим једног неприродног, на дуже стазе неодрживог стања?
*
Природа не воли нагле и безумне скокове, али им се, кад нема куда, привидно покорава. Лако је разликовати њено унутрашње дивљање од спољашњих злих подстицаја. Као што је криза у нашој јужној покрајини зачињена вештачким додацима из кухиње саможивих велесила, тако се, у наше воће и поврће, увукао онај гадан, апотекарски мирис изнакажене природе. Недавно објавише да половина овогодишњег рода нашег кукуруза није за људску употребу. Европа нам је великодушно уступила пестициде, наши несрећници су се обилато послужили, и Европа, сада, одбија да увезе оно што је затровала. Отров се увукао у наше мишљење и просуђивање; не можемо да се начудимо пристрасним одлукама Хашког суда! Чак су нам и љуте папричице добиле хистеричну, медицинску љутину. Хоће ли једног дана неко одговарати због затварања велике семенаре у Призренској улици? И то је, без сумње, део неког корупционашког договора.
*
Земља је наша родна утроба; на њој се, из дана у дан, обнавља чудо постојања. Кад прођем, у априлу, кроз расцветан шљивик у мом селу, наслутим како мора бити у Рају, свеједно да ли се он налази на Небу или у нашој вапијућој машти. Било је неких зимских поподнева, око 1970, кад сам у шуму испод мог имања улазио као што се улази у цркву. Долазило ми је да клекнем и да се помолим. Поред небеског Сведржитеља, земља има и своја, нижа божанства, чије дужности усклађује богиња Хармонија. На њој су нам дати први узорци Раја, и Пакла. Познате су урвине у северној Италији према којима је Данте замишљао улаз у Доњи свет, где га је чекао Вергилије, паганин. Религиозно доживљавање света зачето је у паганству, у природи, и у њој, повремено, и данас оживљава, добија замах.
*
Умем да уживам у свим врстама пејзажа, и у готово свим климатским приликама, под условом да су непатворене. Језу сам осетио једино у околини „Аушвица“ и „Јасеновца“, и то, рекао бих, не само под утицајем аутосугестије. Оба логора су у мусавој равници, у близини железничких чворова; оснивачи су имали на уму саобраћајну мрежу потребну за довоз људства. (Солунски Јевреји су, на путу без повратка, морали платити возне карте Немачким државним железницама.) Од људског страдања ваздух је, у оним долинама суза, и данас тежак, наводи на повраћање. Природа зна бити страшна, љупка, сурова, самоубилачки помамна, али никад није гнусна. Осим на местима где ју је човек обележио својим злом.
*
Тихо и упорно, она нас опомиње да је закон по којем постојимо старији и јачи од појединачне судбине… У марту, са оживљавањем травних жилица, у бедрима почне кљуцање; севну, из дубине земље, болови кроз кости: наша се плот напрегне. И наш се живот најлакше зачиње у ноћима кад низ падине појуре бујице отопљеног снега. Енергетски извори телесног, духовног и природног постојања су исти или дубоко сплетени.
*
Животно окружење доживљавам онолико колико сам његов органски део. Детињство ми је прошло у кишама и снеговима, у милости пролећних и јесењих дана, у завијању устоке и тешким пијанствима летњих жега. Задрхтао бих, почетком септембра, кад бих на сокаку сусрео воловска кола претоварена кукурузним клиповима, бундевама и црвенкастим главицама купуса. У том делу памћења сачувано је језгро моје осећајности, да не речем душевности. У тој сам школи проборавио првих петнаестак година живота; у њој сам разумео да устројство природе почива на стваралачком начелу: на поступности, стрпљивости, издуравању и веровању. Рађању претходе дуга зачињања, спора сазревања, лутања, клонућа, са увек новим залетима.
*
Од сваког шумског листића до нашег уха стиже по једна порука, по један одјек из претпостојања. Ту смо књигу почели читати пре него што смо научили азбуку; она нас и данас узбуђује, као кад смо је први пут отворили. Што више зазирем од људи, то сам оданији њој, великој заједничкој Мајци. У њој сам свугде код куће.
*
Свака част еколошком покрету и зеленима; штета што је и то морало отићи у политику.

[/restrictedarea]