UDARI NA PRIRODU

Piše Milovan Danojlić

Letošnja žega bila je posebno neprijatna zbog neke izveštačenosti koju smo osećali ili nam se, posle tolikih upozorenja sa raznih strana sveta, činilo da je osećamo. U onoj vrućini svakako je bilo nečega dometnutog, spoljašnjeg, tuđeg našim iskustvima sa vremenom i klimom. Danima, nedeljama, između 35 i 40 C°. Što se kvantiteta tiče, to i nije previsoko; ubijao nas je kvalitet temperature. Ima vrućina i vrućina; u onoj, letošnjoj, osećala se neprirodna, protivprirodna žestina. Ono je bilo u vezi sa ljudskom gadošću. Živimo pod plastenikom, spavamo u kontinentalnoj garaži; naš životni prostor je, posle bombardovanja 1999, i dodatno zatrovan. Nebeski omotač je poderan, sunce je razgolićeno, sa njega je skinut zaštitni veo… Oglušili smo se o starozavetnu opomenu da ne valja otkrivati golotinju svojih roditelja. A Sunce nam je i otac i majka. Sveti Francisko iz Asize (1182-1226) mu se, u Cantico del Sole, obraća kao bratu, a Luni kao sestri. Brat nas je letos namučio kao uvređeni osvetnik, a i Mesec je, nekih noći, bio krvav.
*
Po nekim tumačenjima, strahote koje se dešavaju – zemljotresi, poplave, uragani, svinjski i ptičji grip, sida, nuklearne katastrofe – začete su u laboratorijama „Vrlog novog sveta“, kao epizode tajnog rata između konkurentskih država. S jedne strane pošalju sušu, sa druge uzvrate poplavom. Odbijam da poverujem u taj scenario, mada događaji sve češće obeshrabruju moje optimističko poverenje u život i ljude. Nije, valjda, dotle došlo! Zločinačkih zamisli u glavama pojedinaca svakako ima, ali se za njihovo sprovođenje traži ekipni rad širokih razmera. Strogo čuvanje razbojničkog plana u zaveri sa više učesnika izgleda mi nemoguće. Valjda bi se, u tom frankenštajnskom poduhvatu, našao bar jedan zaverenik kod koga bi proradila savest… Ili je kriminalizacija međunarodnih odnosa polomila sve ograde i obaveze međuupućenosti, a udar na prirodne pretpostavke opstanka vrste poništio svako osećanje čovečnosti? Biće, najpre, da je verovanje u zavereništvo mračnih sila jadna uteha poraženih zajednica, kakva je danas naša. Prirodna prava trebalo je blagovremeno braniti; sad, kad je provalilo nasilje neprirode, malo se šta dade učiniti.

[restrictedarea] *
Do mnogih katastrofa dolazi koincidencijom raznovrsnih činilaca, zapretanih težnji, provalom kriznih stanja u nezgodnom trenutku, i drugih nesrećnih okolnosti. Upravo je tako sa našom mukom na Kosmetu. Bolest je počela pre više od stotinu godina, u dve Jugoslavije stanje se zagadilo, čemu je Sloba, kao poslednji vaspitanik ideologije nevoljne da se suočava sa istinom, dao neveseli doprinos. I onda se pojavio Svetski lešinar, da zgrabi parče slabo branjenog evropskog tla. Istorija je složila karte mnogo veštije nego što bi to učinili profesionalci tajnih službi. Ishod je tu.
*
I na Kosovu imamo primer višestrukog udara na prirodu, na srž našeg istorijskog pamćenja, na vekovni položaj tog kutka Balkana u vremenu i u prostoru. Tu je, zatim, i udar onih tona oslabljenog uranijuma, čije se dejstvo na jugu Srbije više ne ispituje, dok se u Kosovskom vilajetu, iz političkih razloga, o njemu ćuti. Otrovano je tle, otrovane su duše, zatrovani ionako teški odnosi između dva naroda koji su se mogli i morali sporazumeti. Šta su vanzemaljci s one strane Okeana na Kosovu mogli videti osim svoje bedne trenutne koristi? I šta tamo zavesti, osim jednog neprirodnog, na duže staze neodrživog stanja?
*
Priroda ne voli nagle i bezumne skokove, ali im se, kad nema kuda, prividno pokorava. Lako je razlikovati njeno unutrašnje divljanje od spoljašnjih zlih podsticaja. Kao što je kriza u našoj južnoj pokrajini začinjena veštačkim dodacima iz kuhinje samoživih velesila, tako se, u naše voće i povrće, uvukao onaj gadan, apotekarski miris iznakažene prirode. Nedavno objaviše da polovina ovogodišnjeg roda našeg kukuruza nije za ljudsku upotrebu. Evropa nam je velikodušno ustupila pesticide, naši nesrećnici su se obilato poslužili, i Evropa, sada, odbija da uveze ono što je zatrovala. Otrov se uvukao u naše mišljenje i prosuđivanje; ne možemo da se načudimo pristrasnim odlukama Haškog suda! Čak su nam i ljute papričice dobile histeričnu, medicinsku ljutinu. Hoće li jednog dana neko odgovarati zbog zatvaranja velike semenare u Prizrenskoj ulici? I to je, bez sumnje, deo nekog korupcionaškog dogovora.
*
Zemlja je naša rodna utroba; na njoj se, iz dana u dan, obnavlja čudo postojanja. Kad prođem, u aprilu, kroz rascvetan šljivik u mom selu, naslutim kako mora biti u Raju, svejedno da li se on nalazi na Nebu ili u našoj vapijućoj mašti. Bilo je nekih zimskih popodneva, oko 1970, kad sam u šumu ispod mog imanja ulazio kao što se ulazi u crkvu. Dolazilo mi je da kleknem i da se pomolim. Pored nebeskog Svedržitelja, zemlja ima i svoja, niža božanstva, čije dužnosti usklađuje boginja Harmonija. Na njoj su nam dati prvi uzorci Raja, i Pakla. Poznate su urvine u severnoj Italiji prema kojima je Dante zamišljao ulaz u Donji svet, gde ga je čekao Vergilije, paganin. Religiozno doživljavanje sveta začeto je u paganstvu, u prirodi, i u njoj, povremeno, i danas oživljava, dobija zamah.
*
Umem da uživam u svim vrstama pejzaža, i u gotovo svim klimatskim prilikama, pod uslovom da su nepatvorene. Jezu sam osetio jedino u okolini „Aušvica“ i „Jasenovca“, i to, rekao bih, ne samo pod uticajem autosugestije. Oba logora su u musavoj ravnici, u blizini železničkih čvorova; osnivači su imali na umu saobraćajnu mrežu potrebnu za dovoz ljudstva. (Solunski Jevreji su, na putu bez povratka, morali platiti vozne karte Nemačkim državnim železnicama.) Od ljudskog stradanja vazduh je, u onim dolinama suza, i danas težak, navodi na povraćanje. Priroda zna biti strašna, ljupka, surova, samoubilački pomamna, ali nikad nije gnusna. Osim na mestima gde ju je čovek obeležio svojim zlom.
*
Tiho i uporno, ona nas opominje da je zakon po kojem postojimo stariji i jači od pojedinačne sudbine… U martu, sa oživljavanjem travnih žilica, u bedrima počne kljucanje; sevnu, iz dubine zemlje, bolovi kroz kosti: naša se plot napregne. I naš se život najlakše začinje u noćima kad niz padine pojure bujice otopljenog snega. Energetski izvori telesnog, duhovnog i prirodnog postojanja su isti ili duboko spleteni.
*
Životno okruženje doživljavam onoliko koliko sam njegov organski deo. Detinjstvo mi je prošlo u kišama i snegovima, u milosti prolećnih i jesenjih dana, u zavijanju ustoke i teškim pijanstvima letnjih žega. Zadrhtao bih, početkom septembra, kad bih na sokaku susreo volovska kola pretovarena kukuruznim klipovima, bundevama i crvenkastim glavicama kupusa. U tom delu pamćenja sačuvano je jezgro moje osećajnosti, da ne rečem duševnosti. U toj sam školi proboravio prvih petnaestak godina života; u njoj sam razumeo da ustrojstvo prirode počiva na stvaralačkom načelu: na postupnosti, strpljivosti, izduravanju i verovanju. Rađanju prethode duga začinjanja, spora sazrevanja, lutanja, klonuća, sa uvek novim zaletima.
*
Od svakog šumskog listića do našeg uha stiže po jedna poruka, po jedan odjek iz pretpostojanja. Tu smo knjigu počeli čitati pre nego što smo naučili azbuku; ona nas i danas uzbuđuje, kao kad smo je prvi put otvorili. Što više zazirem od ljudi, to sam odaniji njoj, velikoj zajedničkoj Majci. U njoj sam svugde kod kuće.
*
Svaka čast ekološkom pokretu i zelenima; šteta što je i to moralo otići u politiku. [/restrictedarea]