Авет селективне хуманости

Пише Дарко Танасковић

Недавно преминули Тадеуш Мазовјецки је, слично Вилијаму Вокеру на КиМ, током свога мандата, поставио концептуалне координате за доцнију примену силе против Срба у БиХ, а и за „правду“ Хашког трибунала. Он као да је био унапред задужени известилац тог политичког судилишта

Отишао је Тадеуш Мазовјецки (1927-2013) за неке другосрбијанске блогове (нпр. Г. Миловановића, „Блиц“, 29.10.2013.) „један од хероја пољске, европске и светске историје XX века“. Уз хвалоспев Мазовјецком и прегршт острашћених увреда на рачун тзв. „београдске чаршије“, следи и прекорна примедба: „Осим пар кратких вести на интернету, није примећено да је Србија јаче трепнула оком на ову вест“. Има ко јесте трепнуо, али о томе нешто касније.

ЧЕМУ ТРЕПТАЊЕ Зашто би Србија уопште трептала на вест о смрти једног несвршеног студента права и љубитеља добре капљице, фанатичног, конзервативног католика и једно време (1992-1995) високог функционера међународне заједнице који је Србима нанео далекосежну штету чије последице трају, и трајаће…? Мазовјецки, заклети антикомуниста и дисидент, оснивач Клуба католичке интелигенције и посланик клерикалистичке странке „Знак“ у пољском Парламенту, од 1980. године активан у покрету „Солидарност“, најближи сарадник, саветник и затворски сапатник Леха Валенсе, кратко време и први посткомунистички премијер Пољске, човек је с несумњивим значајем и заслугама за пољски народ, али не и за српски. Заправо, има он „заслуга“ због којих би га, поводом напуштања животне сцене, у Србији и те како требало поменути, и помињати, а што се ћути, више је знак пословичне, комотне и лакомислене српске склоности заборављању претрпљених неправди и огрешења, а мање неког свесног и срачунатог прећуткивања из истих разлога. С обзиром на то да се панегирици Тадеушу Мазовјецком, „политичару, интелектуалцу и хуманисти“ (М. Радевић у „Слободној Босни“, бр. 886, 31.10.2013) за неке и „филантропу“, узвикују и исписују у тренутку кад се с разних страна поново јављају гласови његових истомишљеника и сабораца у привремено тек нешто посусталој кампањи сатанизације Срба и оптуживања за сва зла настала током процеса распадања Југославије, а посебно рата у БиХ и сукоба на КиМ, било би крајње неодговорно не подсетити на то чиме је он заслужио толико поштовање, Србима, најблаже речено, несклоних кругова, у неким суседним, али и удаљенијим срединама. Треба бити сасвим јасан. Свако има право да нечије заслуге одмерава на основу онога што процењује да је дата личност учинила у процењивачевом личном или колективном интересу. Исто важи и за позитивне судове на основу идеолошке блискости и заједничког вредносног именитеља у јавном и политичком деловању. И све овако и онако мотивисане оцене легитимно је јавно саопштити и за њих се залагати, па и распеване похвале Тадеушу Мазовјецком. У демократском друштву би морало бити подједнако легитимно аргументовано саопштити и другачије, неподударне, па и дијаметрално опречне оцене политичког учинка исте особе, а да то аутоматски не буде вредносно и идеолошки жигосано и одбачено као „говор мржње“ београдске чаршије, која је „међу најопаснијим алапачама, мајка најзлонамернијих оговарача, доушника, уцењених и уцењивача, препричавача и подметача,а пре свега уплашених и скрушених, савијених кичми и бескичмењака са факултетским дипломама и безначајним књигама“ (Г. Миловановић). Ипак, чаршијски ред одвајкада налаже да се говори истина, онако и онолико колико је човеку доступна, а ствари називају правим именима, како би се у чаршији могло свима погледати у очи и са свима, па и са неистомишљеницима, чаршијски складно и комшијски уљудно живети. Ако, наравно, знамо шта је у цивилизацијском, а не другосрбијанском смислу чаршија. И свет је чаршија.

[restrictedarea]

МУТНЕ ДУШЕВНЕ ДУБИНЕ Без обзира, дакле, на све похвале које се, поводом његове смрти, ових дана износе, има много разлога за оцену да је деловање Тадеуша Мазовјецког на међународној сцени резултативно свакако, а интенционално можда, било изразито необјективно и штетно по трајне интересе и будућност српског народа. Већина хвалитеља морално најузвишенији чин и политички најзначајнији учинак Мазовјецког види у оставци коју је на дужност специјалног изасланика Комисије УН за људска права јула 1995. године, после трагедије у Сребреници, поднео генералном секретару ОУН Бутросу Галију, „згрожен лицемерјем међународне заједнице према рату у БиХ, које више није могао трпети“. Ево шта о томе пише М. Радевић: „Оставка Тадеуша Мазовјецког до данас је остала један од најморалнијих чинова када је ријеч о свјетској дипломатији уопште. Тај чин уједно је био велики шамар и почетак краја бахате доминације УН-ових представника предвођених тадашњим генералним секретаром Бутросом Бутросом-Галијем и Јасушијем Акашијем, који су своју одговорност због вишегодишњег мирног проматрања страдања хиљада недужних Босанаца и Херцеговаца упорно скривали иза дебелих завјеса бирокрације и само њима знаних политичких игара“. За морални чин оставке човека који осећа да своју мисију у постојећим околностима није у стању и даље делотворно да обавља, па чак и према непосредном, шокантном поводу који га је на тај корак навео, мора се имати разумевање и поштовање. Већ знатно мање према разлозима изнетим у писму Бутросу Галију и објашњењима која је Мазовјецки у многобројним интервјуима тих дана и нешто касније давао, тумачећи да је оставком желео да коначно пробуди савест међународне заједнице, како би казнила Србе, јер, ако се настави са затварањем очију пред злочинима, једног би дана и његова домовина Пољска могла бити, попут Бошњака, остављена на цедилу (види интервју у „Њујорк тајмсу“ од 21. септембра 1995) . Откуд сад па Пољска?! Ту се већ могу наслутити неке мутне и узбуркане душевне дубине које никако не упућују на објективно расуђивање и нису најбоља препорука за непристрасно обављање тешке и вишеструко изазовне дужности процењивача стања људских права у једном страшном и суровом грађанском рату, у коме само на страни жртава може бити потпуно невиних. Објективност Пољака Мазовјецког у много чему је била блиска доцнијој објективности, на сличан начин историјски фрустрираног карелијског Финца Ахтисарија… Но, да се сада сувише не упуштамо клизавим стазама историје менталитета, усредсређене на „свесне, а нарочито на несвесне водеће идеје на основу којих људи /…/ развијају представе према којима осећају, према којима делају“ ( П. Динцелбахер, „Историја европског менталитета“, Београд, 2009, 7). Имало би ту, иначе, шта да се истражи…

СЕЛЕКТИВНА ФИЛАНТРОПИЈА Да се Тадеуш Мазовјецки „прославио“ само оставком после Сребренице, Срби баш и не би имали много права да се на њега љуте, иако је тадашњи председник СРЈ Добрица Ћосић именовање бившег премијера Пољске на високу функцију званичника УН, задуженог за надгледање људских права, био доброхотно поздравио као срећан избор међународне заједнице. Мазовјецки се, међутим, брзо постарао да изгуби српско поверење, јер је од самог почетка постало, и све време остало, очигледно да су његова хуманост и филантропија строго селективне и саосећају искључиво са страдањима Бошњака. Он у једном разговору за новине само узгред и без коментара признаје, на пример, да је бошњачко руководство крило од њега постојање логора за Србе у Тарчину, као и да су српски цивили заиста изложени погрому у неким већински муслиманским срединама, али искључиво као последици покоља које су претходно у неупоредиво већем опсегу извршиле српске снаге. Хрвати су, како је говорио, били донекле кооперативни, али и превртљиви, док са српском страном у БиХ и са Србијом није успео да успостави чак ни коректну сарадњу. А како би и могао, кад је сâм био, у најмању руку, некоректан. Мазовјецки је, заправо, слично Вилијаму Вокеру на КиМ, током свога мандата поставио концептуалне координате за доцнију примену силе против Срба у БиХ, а и за „правду“ Хашког трибунала. Он као да је био унапред задужени известилац тог политичког судилишта. Теза којом се изасланик Светске организације посебно дичио и коју је стално понављао била је да „етничко чишћење није последица, већ циљ рата“, а да је системски упланирано једино у (велико)српску ратну и државотворну доктрину, док Хрвати и Муслимани/Бошњаци, додуше, такође врше злочине, али више реактивно и у жару борбе, и у знатно мањем обиму. Његов „Извештај о стању људских права на територији бивше Југославије“ (1992) постао је незаобилазни ослонац и документ у изграђивању представе о претежној српској кривици за злочине и кршење ратног права у БиХ, а и за само избијање и настављање рата. Едина Бећиревић, ауторка „научне“ студије „На Дрини геноцид“ (сличност с насловом најпознатијег Андрићевог романа је, наравно, сасвим случајна!) из 2009, истиче да су „посебно детаљни и упозоравајући били извјештаји Тадеуша Мазовјецког“. У пратећем писму Бутросу Галију поводом оставке, велики хуманиста пише: „Верујем да босански народ има право да се наоружа и брани“. Преведено на војнополитички језик, изасланик за људска права залагао се за додатно наоружавање само једне стране као пута ка њиховом већем поштовању и заустављању рата, што је требало да буде циљ УН, а самим тим и његове мисије. А чиме је Армија БиХ ратовала до 1995? Једном приликом је усмено разјаснио да Србе не мрзи, али да их презире… Па како онда очекивати да буде Србима мио и да трепћу и засузе на вест о његовој смрти?

ДАЛЕКОСЕЖНЕ ПОСЛЕДИЦЕ У погледу принципијелног неслагања Тадеуша Мазовјецког с Бутросом Бутросом-Галијем и његовим специјалним изаслаником за Југославију Јасушијем Акашијем, које помиње ауторка хвалоспева у „Слободној Босни“, ваља истаћи да је реч о далекосежно битном моменту у дијалектици уобличавања става најутицајнијег дела међународне заједнице према улози УН у тзв. „унутрашњим ратовима“, а не само у вези са збивањима на ратиштима БиХ. О томе јасно сведочи управо Јасуши Акаши у својој драгоценој књизи „У долини између рата и мира – личности које сам упознао“ (2007, српско издање 2013). Акаши, поред осталог, пише: „У тако неповољним околностима, генерални секретар Бутрос Бутрос-Гали све време је подржавао моју политику, без обзира на то што сам, као његов специјални изасланик, био мета оштре критике европских и америчких медија“. /…/ Он није одустајао од мишљења да Уједињене нације морају да задрже непристрасан став према сукобљеним странама у бившој Југославији, упркос чињеници да је његова сопствена земља, Египат, била једна од главних чланица Конференције исламских земаља које су стале на страну босанске владе. У Турској, где муслимани представљају већину, Бутрос-Гали је све јаче критикован, али њега то није дотицало. Није га узбудило ни то што је у Куала Лумпуру, главном граду Малезије, маса од 40 000 људи против њега узвикивала пароле и спалила његову лутку“. Искусни дипломати и мудри људи од моралног и интелектуалног интегритета, Бутрос Гали и Јасуши Акаши чврсто су стајали на становишту да миротворне и хуманитарне мисије УН не могу бити успешне, ако нису непристрасне. Учинак УН у БиХ потврдио је да су били у праву. У међувремену су, како извештава Акаши, због привржености аксиому о непристрасности деловања УН, за наводно просрпско држање и „дослух с ђаволом“ оптужени и Сарјус Венс, Дејвид Овен (који се на почетку мисије залагао за бомбардовање мостова на Дрини, али је имао снаге да, под притиском чињеница, измени ставове) Торвалд Столтенберг и још неколицина војних и цивилних међународних дужносника на простору бивше Југославије. Притисак САД, њихових најближих савезника и муслиманских земаља био је, међутим, све снажнији, тако да се у „Извештају с панела о операцијама одржавања мира УН“ (2000) чији је састављач био алжирски дипломата Лахдар Брахими, садашњи специјални изасланик за Сирију, први пут у једном документу Светске организације, наводи да је „неопредељена позиција између добра и зла супротна високим моралним стандардима Организације“, чиме се уводи и критеријум разликовања добра и зла, а тиме и неслућене могућности пристрасности, злоупотреба и манипулација, као и примене двоструких стандарда. Пут ка суштинском заокрету у постављању органа и мисија ОУН, и других међународних организација и савеза, поплочао је својим извештајима и Тадеуш Мазовјецки, један од савремених апостола селективне хуманости. Његова душа од пре неколико дана више није пред људским судом…

Хор који пева по истим нотама упорно се , међутим, и даље оглашава, поготово у последње време, а поводом неких годишњица и јубилеја. Кад се ослушне шта је све, рецимо, о десетогодишњици Изетбеговићеве смрти у Сарајеву, свом „Европском Јерусалиму“, са телевизије „Ал-Џазира“ и у изјавама новинарима имао да поручи „пријатељ Босне“, Бернар Анри Леви, као и како су то пренели, на пример, исламистички турски медији, тешко је поверовати да су подстицаји за овог и сличне селективне хуманисте само пригодно календарски. Другосрбијански блогер своју похвалу Мазовјецком закључује речима да „зна хероја кад га види, као и беднике, по њуху“. Не знам да ли је њух довољан за сложеније и захтевније геополитичке анализе, али се у конкретном случају морам сложити. Нешто ту озбиљно заудара.

[/restrictedarea]