КРИЦИ ИЗ ЖУТЕ КУЋЕ

Пише Небојша Јеврић

Ослобађајућа пресуда Хардинају бацила ме је у кревет. Пијем лексилијум. Од њега се крици из Жуте куће слабије чују

“Леле ако залелечу дечанска звона, па ми се лик са фрескама помути”

Пуста је гора и планина око пећи и Ђаковице,око Дечана и Патријаршије,около Косова и Призрена управ до Шаре планине… Празна је Витомирица, сва су мјеста пуста и жалосна, од Шаре до Кома!
У сва мјеста сада господари зулумћарска зликовачка рука, којијема нема ко силе кратит и вратове превијат и злу пропаст, а добру спасење покаживат из Високе Дечанске планине и дубоке горнате Витомирице, која је вазда у себе и око себе гледала где се мученичка и зликовачка крв мијашано лије, а сад мјесто крви гледа сузе где се лију.
Неме онијех који су изворе суза изворима крви замјењивали!
Нема са планина синова који су из њенија гора слободу бранили и свакијема мукама одолијевали! Нема у гору онијег мученика, којијема не даваше срце да сузе гледају и уздисаје слушају“, писао је војвода Марко Миљанов.
Данас после свега остала нам је само монашка молитва:
„Устани, Господе Боже мој, и суди људима и народима, по вечној Правди и Истини Твојој. Нека се уздигне рука Твоја, не заборави убоге Твоје до конца. Постави Господе, законодавца над њима и нама, кеа познају сви људи и народи да су само људи. Јер они који нас нападоше сада нас опколише и покорише, очи своје устремише да нас истребе, у земљу да нас сатру и трагове наше затру.“
Чему после ослобађајуће пресуде крвницима да се нада српски род?
Понижени мртви. Пластиоци из Старог Градског. Путници из аутобуса.
Жртве без имена. Они који су уморени најстрашнијим мукама.
Кад је почело бомбардовање један млад и школован официр нам је у прес центру, у Дому ЈНА, поделио прес исказнице и наредио да се нигде не можемо кретати без њих, плус посебна одлука са штамбиљом за место кретања. Бацио сам је у канту за смеће и упутио се пут Косова. У Приштини су ме у једном кафићу оџепарили, па сам наставио пут без докумената и новаца, од казана до казана, брадат, мршав и полудео од ракије и бола.
Четрдесети рођендан дочекао сам у српској сачекуши на скретању ка аеродрому „Слатина“. А одатле за Пећ. У пећ. У ватру која је бивала све већа.
Бомбардовали су гимназију, а неко је на зиду гимназије која је горела исписао: „Авионе, авионе, баци ми бомбоне“.
Осамнаестог маја навече ноћио сам код стрица Милоша Јеврића. Били смо сами он и ја и Смрт. Смрт која је била тако близу.
Сву ноћ је у дворишту вриштала нека луда жена.
Ујутру ме одвезао до манастира Дечани.
Нисам могао да останем у манастиру. Напољу је био рат. А ја сам за ратом путовао од Каринског мора и Двора Јанковић Стојана, од јединог српског мора из Републике Српске Крајине до царског и божјег друма који је спајао Дечане и Патријаршију. Тај део пута сам решио сам да пређем, бос и пешке у молитви. Знао сам да је то крај пута.
Калуђери ме нису разумели. Плашим се да сам једног и увредио. Али ја сам био ратник, помало чудан, бос у мају, и без оружја, и без ствари, и без докумената. Ствари и обућу сам побацао узгред.
Молио сам се и ишао полако читав дан. Била је то ајдучка молитва. Наишао сам на два пса који су прождирали тело мртвог магарца кога је убио ауто или војска. Били су то огромни шарпланинци. Прошао сам поред њих, а да ни зарежали нису.

[restrictedarea] Остао сам на Косову после доласка КФОР-а. Три пута сам био у Приштини тог лета код Митре Рељић и Даринке Јеврић док је руља линчовала људе по улицима.
Премало је редова за ужас, ужас није за новине, ужас је кад останеш сам са оним кога се највише плашиш, са самим собом.
Милоша Јеврића заједно са кумом отели Арнаути и одвели преко Проклетија. Судбина му се не зна. Ноћу чујем крике његове из Жуте куће. Иако кажу да је одмах убијен. Али тело никад није нађено.
Даринка Јеврић, велика песникиња, остала је да сведочи и пркоси у Приштини. О томе је професорка Митра Рељић написала књигу. У стану који су Арнаути стално опседали покушавајући да га отму, направили смо „Аушвиц театар поезије“. Читали смо Ранка Јововића, Брану Петровића, Весну Парун, Дару Секулић…
Певајући „Марширала краља Петра гарда“ у пратњи четворице војника КФОР-а, марширале су њих две недељом до цркве. КФОР-овцима се допала корачница, па су и они звиждукали. Остали су звиждали, урлали и претили.
Дошла је за Београд само да умре. Сахрањена је на Орловачи. Сахранили су је прогнаници и песници.
Ослобађајућа пресуда Хардинају бацила ме је у кревет. Пијем лексилијум. Од њега се крици из Жуте куће слабије чују.

[/restrictedarea]