Демократија и омерта!

Пише Драгомир Антонић

Шта је све, осим пара, добио хохштаплер Повар, зна он и они који су га ангажовали. Питање је да ли ће Светска тениска федерација стати у одбрану свог еминентног члана и захтевати најстроже кажњавање пробисвета, коме би требало забранити рад у било којој међународној спортској организацији

Кад се некаква непријатност за неког деси у белом свету, поготово у комшилуку државе Србије, може се са сигурношћу очекивати да, за туђе злодело, буде оптужен неки Србин, или да ће макар сумња пасти да је Србин умешан. Посредно или  директно. Како се коме свиди. Фудбалер Хрватске репрезентације шенлучио је са публиком извикујући усташку паролу „За дом спремни!“ што би одговарало националсоцијалистичком поздраву „Зиг хајл!“ упућиваном омиљеном  Хитлеру од стране милиона присталица. Срби су „изливе радости“ платили са два милиона убијених мушкараца, жена, деце. Зато не воле ове поздраве.

 

Извесни П. Повар Због поздрава који се десио на утакмици где је против домаћина играла  екипа Исланда, где ни судија или неко друго званично лице нису били српске националности, те то не може никако бити повод поздравном урликању, дигла се бука. Већина брани фудбалера али, изгледа, то није довољно. Морало се наћи нешто жешће. А шта може бити жешће од Србина? Ако је тај Србин именом и презименом Новак Ђоковић, он постаје главна агенцијска вест. Све друго пада у заборав. Извесни Пијар Повар, председник одбора који се бори против расизма у европском фудбалу, изјавио је да није у реду то што је фудбалер урадио, али да је  приметио да Новак Ђоковић изводи некакве покрете који би могли деловати као провокација!? Рече и остаде жив. Срам га било! Није важно што је у време одигравања утакмице Новак Ђоковић, био на броду који је пловио поред Патагоније и на палуби са Надалом изводио тениске егзибиције. Важно је било њега умешати. Прво, што је Србин. Друго, свако писмен на овој планети зна ко је Новак Ђоковић. Треће, поменом његовог имена све друго – гест  фудбалера непознатог ширем аудиторијуму – пада у заборав. Новак Ђоковић постаје главна личност скандала у коме не да није учествовао већ није ни знао да се десио. Ко ће други, сем тужних Хрвата, глупост скандирати. Да су Срби, узвикнули би „За крст Часни и слободу златну“, али нису. Зато се морају вратити вери прадедовској и имену старом. Да би били људи.

Шта је све, осим пара, добио хохштаплер Повар, зна он и они који су га ангажовали. Мене интересује да ли ће Светска тениска федерација стати у одбрану свог еминентног члана и захтевати најстроже кажњавање пробисвета, коме би требало забранити рад у било којој међународној спортској организацији. То је обавеза Тениске организације, јер ако она неће да штити сопствене играче, због којих иначе и постоји, онда  се не можемо ничем добром у спорту надати. Злоупотребом Новаковог имена  циљ је делимично постигнут. Да ли ће остати некажњен и постати путоказ како се многе ствари могу забашурити, показаће реакције, пре свих, европских и светских спортских организација. Имају јединствену прилику да осуде шовинизам, фашизам и величање нацизма.

[restrictedarea]

Нека се припреме… Логично, обавеза је свих званичника и јавних радника од угледа у Србији да се побуне против вређања земљака и човека који свуда у свету проноси славу своје земље – Србије. Овакви се испади једноставно не смеју оћутати. Нажалост, стварност  нас увек демантује. Кад се зло или неправда Србима учини, то се може прескочити. Срби су то заслужили – прећутни је став власти и једног дела јавности којима је евроунијатски пут животна идеологија. У супротном, не дај Боже, да Срби нешто неком учине, онда настаје медијско осуђивање. Најсвирепији у осудама су они који су најћутљивији кад су српска права угрожена. То је постало неписано правило, а сведоци смо да ових дана неписано, постаје писано правило које је јавно саопштио шеф евроунијатске мисије у Београду Девенпорт. Изјавио је без имало стида да се о разговорима између представника Србије и евроунијата и о условима који ће се током разговора појавити, јавност неће обавештавати. Јуче је говорио да су транспарентност и јавност главни предуслови за било какав напредак Србије ка евроунијаћењу. Данас тврди супротно и испостављање нових услова Србији (не мисли ваљда неко да ће Србија постављати услове ЕУ) мора се држати у тајности. Српски грађани не смеју знати о чему њихова власт „преговара“ (читај: слуша наредбе). Без обзира што је у питању наша судбина и судбине наших потомака. Да, ми морамо бити глуви и не смемо ништа чути. Пример је одмах следио Уставни суд Србије. Боса Ненадић је изјавила да јавне седнице Уставног суда нису потребне. Важно да су се судије маскирале, као деца о покладама. Да их нико не позна. Судије Уставног суда Србије би волеле кад се не би ни о чему ни изјашњавале. Приме плату на рачун и ћуте. Кад ћуте, верују да не могу да погреше. Што ће се о морал и грађанска права огрешити, Боже мој, таква су времена. Добра, кад се прима плата. Лоша, кад се мора донети одлука или јавност обавестити зашто је донета. Зато ме не чуди што нико јавно не говори о одлуци Апелационог суда да се на слободу пусти шест шиптарских разбојника, тзв. „гњиланска група“ за коју је доказано да су убили уз нечувена зверства осамдесет Срба и Српкиња. Одговор Ердогану? Зна ваљда Ђекна! Власт ћути. Јавност ћути. Елита ћути. Омерта на делу. Не ваља.

Молимо се за Војислава Шешеља. Не заборавимо остале заточене Србе. Молимо се за утамниченог архиепископа охридског Јована. Ухапсиће и епископа Артемија. Нека се припреме Срби националисти, противници ГМО-а, НАТО-а и бајкери. Неће ваљда власт бити талац шест милиона Срба. Евроунијатска аждаја је незасита.

[/restrictedarea]