Недавно је др Жарко Пуховски изјавио отприлике ово:„Ви у Србији бисте коначно морали да схватите колико више не интересирате Хрватску, као ни Босна, такођер. Хрватску данас интересира ЕУ, свет… За Србију и Босну она више нема ни интереса, ни времена…“ Питам се да ли ће ове објективне опсервације стићи до мојих колега, писаца и књижевних критичара, који се убише да представе скоро сваки роман или збирку прича која се појавила у Хрватској, занемарујући током последњих година на десетине вредних и важних домаћих писаца и књига…
1. Време данас, сутра
Као што су оптимисти најављивали и новембар се продужио у пријатан, скоро топао месец. Као да Бог, који назире колико смо опхрвани проблемима са свих страна, покушава да нам пружи шансу. Макар ћемо штедети на енергији (читај: дрвима и угљу), ако већ не штедимо на речима.
2.Мрежа:„Твитер“
Мало-мало па бачена мрежа улови и крупније рибе, и покаже ко је какав и зашто је ту где је. Подносећи у Скупштини Србије експозе о буџету, министар Динкић је бацио „Твитер“ мрежу и показао да су у „највишем српском дому“ за време расправе о буџету државе присутна само четири посланика ДС-а! То је разбеснело највећу опозициону посланичку групу! Дакле, није их увредила чињеница коју је Динкић забележио мрежом и на мрежи, него то што су и сви други, са мреже, могли да виде шта се праћакало у твитеруши. У знак протеста због чињенице на мрежи, ДС-ови представници су тражили одлагање седнице. Скупштина им је изашла у сусрет, што је опет кренуло кроз мреже. Оно што вређа здрав разум је протест којим се ДС „пере“ од бруке коју је до колико јуче спочитавао неодговорним опозиционим странкама из прошлог сазива.
3.Баналност ТВ рекламе
У једној од најефектнијих ТВ реклама два млада типа, са све музичарима, у кафани чекају вести из породилишта. Прво стиже вест да се родила ћерка, а онда затим и син. „Куме, из кеца у двојку“, одиста духовито узвикује кум, док иза њих теку сви ритуали таквих доживљаја. И све је то духовито, док гледалац не схвати да се један од најважнијих, пресудних догађаја у животу срећног оца, добијање кћери и сина, користи у најтривијалније сврхе – у циљу рекламирања ланца кладионица! (Циници би рекли: једино може да помогне чињеница ако је коцкарница окађена од стране неког доброг свештеника).
[restrictedarea]4.Од Готовине – готовина
Сад кад је срамна одлука Хашког суда део срамне историје, запитајмо се – а да ли је другачије могло бити? Мислим: са овим судом и његовим досадашњим деловањем. Наравно да се чини како није могло. Ослобођен је човек који је суштински учествовао у протеривању четврт милиона људи и убиству око 2.000, а потом дуго и успешно бежао од хашких истражитеља и затворских чувара – у срцу Европе – како воле да говоре западни аналитичари. И даље је у затвору човек који никог није протерао и никог није убио – мислим на Шешеља. Шешељев је највећи грех, наводно, подстрекавање неких житеља Хртковаца да се иселе тако што ће своје куће мењати са Србима из Хрватске. А Шешељ не само што није бежао од Хага, него се добровољно предао.
Да не говорим о врху српске војске чији је огроман и највећи грех што су бранили своју земљу од албанске оружане побуне и НАТО агресије.
Шта нам је чинити? Српска влада би морала, из месеца у месец, да тражи ослобађање наших генерала и осталих заточеника из Хага и, такође, да пронађе начин да с Хрватском будемо добре комшије, којима ће једино властити интерес, где спада и заштита Срба у Хрватској, бити брига. Све остало би требало потиснути у други план.
5.Пуховски
Недавно је др Жарко Пуховски изјавио отприлике ово: „Ви у Србији бисте коначно морали да схватите колико више не интересирате Хрватску, као ни Босна, такођер. Хрватску данас интересира ЕУ, свет… За Србију и Босну она више нема ни интереса, ни времена…“
Питам се да ли ће ове објективне опсервације стићи до мојих колега, писаца и књижевних критичара, који се убише да представе скоро сваки роман или збирку прича која се појавила у Хрватској, занемарујући током последњих година на десетине вредних и важних домаћих писаца и књига… Писао сам о томе читаво време, као уредник или критичар, говорио на трибинама диљем Србије, али су се те колеге охоло смејале или су говориле да сам оптерећен „националним“ стварима и сл.
Не ликујем, више нисам ни огорчен – питам се само докле ће се правити да су слепи и глуви?
6.Подгорица – Никшић
На позив „Матице српске“, Одељења у Црној Гори, боравио сам недавно у Никшићу и Подгорици. Већ дуго нисам био у главном граду Црне Горе, па сам с изненађењем посматрао нова, модерна насеља, која као да бришу било какву помисао и сећање на Подгорицу од пре 10 или 20 година. У Никшићу, на чувеној Катедри за српски језик и књижевност одржао сам предавање о савременој српској прози. Слушало ме је тридесетак, младих, паметних глава. Сви су они студенти српског језика и српске књижевности који се систематски потискују из Његошеве постојбине – што организованом политиком Милове државе, што бесмисленим и глупим потезима какво је увођење „нових гласова“ и „нових слова“ у црногорски језик. Сви они студенти, који се супротно бучној матици опредељују за српски као свој животни избор, рекоше ми домаћини, док смо пили кафу у студентском клубу у Никшићу, немају никакве шансе да се по завршетку факултета запосле на територији своје земље. Ето, дотле је дошло.
7.Подгорица – „Матица српска“
Увече је у књижари „Матице српске“ у Подгорици, у светлом, широком и модерном простору, који импонује, одржана промоција књиге „21 за 21“, антологије српских приповетки и приповедача из прве деценије овог столећа. Било је публике, лепе атмосфере, добрих питања… Љубазни домаћини ми рекоше да је уочљиво одсуство камера било којег подгоричког ТВ студија. Видели бисте, рекоше, колико би их било да је гост, рецимо, Теофил Панчић или неко из „Бетона“ и слично. Шта сам могао да им одговорим? Шест пута је власт долазила да их избаци из просторија, иако је Уставни суд Црне Горе пресудио да су у њему легално. Тешио сам младе момке, скоро као да тешим себе – разумевајући још једном да се права тежина проблема о којима слушамо или читамо осети баш тамо – на свом извору. Било би право чојство да овим младим и храбрим људима помажемо у борби за очување њиховог језика и културе.
8.Одлука Филипа Рота
Агенције јављају како је вероватно највећи живи амерички романсијер Филип Рот одлучио да батали писање романа. Написао их је нешто преко 30. Одмарајући се, каже Рот, а пре него што се поново вратио и читању властитих романа, Рот је читао Достојевског, Конрада, Тургењева. Потом Фокнера и Хемингвеја… Тако је дошао до закључка да више није у стању да крене у романсирање полазећи од испитивања неке велике идеје, па је самим тим за њега с писањем (романа) свршено. А ако бих и имао такву идеју, постао бих њен роб, рече Рот. Писање је фрустрација, додаде. Писање је свакодневна доза разочарања, настављао је да прича, опраштајући се.
Сад му се још више дивим. Збиља је издржао дуго, збиља је написао неке романе који иду раме уз раме не само с делима светских писаца који су га одмарали пре овог великог прекида, него и с књигама Мејлера, Апдајка, Стајрона, Маламуда, Барта и неких других савременика који му, што се САД-а тиче, једино беху равни.
9.Време, језик
Одједном и најбенигније временске прогнозе добијају мистичан, алегоријски призвук: наоблачиће се, дуваће ветрови, долази зима. А тек: биће падавина! Као да се и језик метеорологије контаминирао језиком политике и политичких претњи… Не смем ни да помислим на могуће елементарне непогоде!
[/restrictedarea]
аа, господа из “лепе њине” постају – “ноблес” ?! И није потребно познавање филоѕофије, да се уочи покондиреност ?!…. А осим “цвркутања” које се, ето, чује, министар финансија има, мање видљив рад – “бабароге”, и у вези велике глади Малог курјака ?!