Срби, Шекспир и мировне судије

Пише Драгомир Антонић

Мора се стварати друштвена клима да је добро бити: вредан, поштен, честит, частан, родољуб, образован, милосрдан. То јесте мукотрпан и дуготрајан процес, али је уједно и једини гарант свеукупног опоравка (духовног, економског, моралног, националног, правосудног) друштва и државе

Три отмена и моћна Србина у садејству са визуелно шармантном енглескињом Кети постигоше, на неутралном терену у Бриселу договор о Косову и Метохији. О каквој врсти договора се ради свим здраворазумним особама је јасно. Оним другима, у народу познатим под заједничким именом „Веселин“ телевизије са националним дометима ће објаснити да је остварена величанствена победа упркос бројним тешкоћама. Отмени и моћни ће скромно рећи да није тренутак за славље, да нас очекује још много посла док се не стигне до Датума.

ПОРУКЕ ИЗ КОЛЕКТИВНОГ ПАМЋЕЊА Што се датума у Српском народном календару тиче ово је сиропусна недеља, последња седмица мрса, која се завршава у недељу, 17. марта, Сирним или Белим покладама. Датум за одржавање поклада добијен је пре скоро две хиљаде година и то без територијалног одрицања. Сиропусна или сирна недеља се поштује код Руса и зове се Масленица, а код Грка Апокриос. О Покладама се организују маскиране поворке најчешће деце и омладине које обилазе куће по селима и варошицама певајући обредне песме. Надам се да се Поклада неће укидати, чак и ако добијемо Датум.
Окренимо се мало прошлости, јер захваљујући мудром руководству о будућности не морамо бринути. Зато погледајмо шта су наши преци у књигама записивали. Како су они са неким проблемима, који ето постоје и данас, на крај излазили. У књизи Милана Ђ. Милићевића „Задружна кућа на селу“, пише следеће: „ Још је бивало, па се, бој се, дешава и данас, само се отворено не признаје, да нека јака задруга онога свог задругара који се проневаљали толико да му поправке нема, сама суди и осуди, да се смакне са света! Тако га човека у један мах нестаје, и не може му се наћи ни стрва, ни јава; само се рашчује да га је нестало“. Даље у тексту, аутор пише о једном члану породичне задруге Мирковић из села Скупљена из Подрињског округа, који је са неваљалим људима украо ћурана неком сиромаху и зато га је задруга осудила на смрт.

[restrictedarea] Слична казивања су забележена и у књизи Тодора Станковића „Путне белешке по Старој Србији“, где се износе примери да сеоске мировне судије, угледни домаћини, пресуђују потпуно непристрасно у разним споровима. На њих нико не врши било какав притисак, нити улагивањем или поклонима покушава да утиче на пресуду. Њихова је одлука коначна и сви је беспоговорно поштују. Књиге су писане у 19. веку, па се може рећи да је то давно било и да су се данас околности потпуно промениле, и да стара правила и обичајне норме више не важе. Тачно је да се много тога променило. Логично је да се све мења, али ми видимо да се данас са лоповлуком, неваљалим људима и њиховим неделима свакодневно срећемо. Од оних наизглед најситнијих (обијање тезги на пијацама, крађе шахтова, каблова, биста, олука…) до најкрупнијих о којима нас новине и телевизије свакодневно извештавају. Зато можда и није бесмислено прочитати и сазнати како су се наши преци са овим пошастима носили. „Некад било, сад се приповеда“, каже народна изрека. Значи у колективном народном памћењу не заборавља се прошлост. Памти се како се некад нешто радило, данас се то са правом назива искуством. Наша обавеза је да искуство преносимо млађима или да им укажемо где га могу пронаћи – у којим књигама, архивима, библиотекама – а они ће одлучити, по сопственом нахођењу, шта ће и да ли ће нешто од искуства користити. То би била обавеза просвете или школе. Оне због тога и постоје. Да ђацима предоче сакупљена знања, да их упуте где их могу пронаћи и да им помогну да „стара“ знања искористе за стварање нових. Да се разумеју речи поштење, углед, образ и који су критеријуми морали да се испуне, али и жртве поднесу, да би се стекло право понети име угледне и поштене особе којој су образ, част и родољубље најважнији. О томе ваља приповедати: у школи, телевизији, новинама, књижевности, филму, позоришту, сликарству, факултетима, институтима, политичким расправама.

КАКО ОДБРАНИТИ – ЛУПЕЖА Мора се стварати друштвена клима да је добро и угледно бити: вредан, поштен, честит, частан, родољуб, образован, милосрдан. То јесте мукотрпан и дуготрајан процес, али је уједно и једини гарант свеукупног опоравка (духовног, економског, моралног, националног, правосудног) друштва и државе. Без оваквог приступа оправдана борба против корупције неће успети. Сви народи и државе према којима ми стремимо држе се наведених правила. Читајући дела њихових класика, који су захваљујући свесрдној бризи њихових државних институција, постали и светски класици, успећемо да разумемо сличности, али и разлике у поимању појединих ствари. Схватићемо које су њихове вредности, где се слажемо, а где се разилазимо.
Сви знамо ко је Вилијам Шекспир (1564-1616). Његово дело је непролазно. За све нас цитираћу део текста из петог чина „Хенрија Четвртог“. Реч је о дијалогу између мировног судије и његовог слуге Давида, где слуга моли судију да буде наклоњен његовом пријатељу Визору. Судија упозорава слугу да је његов пријатељ преиспољни лупеж.
Давид одговара: „Слажем се са вашим господством да је он лупеж. Али не дао бог, господине, да се лупежу не пружи нека подршка на молбу пријатеља. Поштен човек, господине, може и сам да се брани, али лупеж не. Служио сам ваше господство одано, господине, ових осам година; и ако не могу једанпут или двапут у годину дана да спасем лупежа од поштеног човека, значи да не уживам велико поверење код вашег господства.“
Судија: „Добро, неће му се десити ништа рђаво!“
Наравоученије извуците сами.

[/restrictedarea]