Одломци из Дневника – МЕЂУ КЊИГАМА

Користим српску крв уместо мастила
Да бих написао следеће: Слободна Косова…

Поводом ових стихова косовског поете Неџата Имераја штампаних у недавно изишлој монографији УЧК-а (издавач „Харст“, Лондон, аутор Џејмс Петифер), опомeнимо: Крв је људска наопак писаћи прибор, могла би опећи прсте нежног лиричара, и прогорети хартију
Највећи део књига ми је овде, у родном селу, у Шумадији; оно онамо, на западу Континента, оно је истурено одељење, испомоћ у привременом боравку. (У питању је привременост која, и поред дугог трајања, остаје кратковека: такве су све људске трајности). Свугде сам, у сваком часу, у пролазу, самотњак слабо укључен у окружење, очаран њиме баш зато што ми је под руком, а недостижно. Онамо, кад подигнем главу са онога што пишем или читам, покаже се десни угао крова баштенске брвнаре, покривене тер-папиром. У оним крајевима киша готово никад не пада по нашим мерилима, него данима сипи, и сипи. По брзини осипања капљица са руба брвнаре одређујем снагу водене падавине.
А овде, испред прозора, уздиже се шљива пожегача неуредно уобличене крошње; једна грана ми се по цео дан клања на отмен, јапански начин. Из собице у поткровљу назиру се обронци Сувобора и падине Равне Горе. Око 1980, седећи на клупи у врху имања, рекох Нори Белоф:
[restrictedarea] – Онамо, у оној шумској забити, под облацима, крио се за време рата наш главни сарадник окупатора. Онамо је Равна Гора.
Стара британска новинарка замишљено прошапута:
It’s amazing.
Изравно суочавање са истином тла и предела оставило је утисак невероватности чак и код ње којој нису испирали мозак у нашим школама. Сарадник окупатора који се крије од својих налогодаваца! На лицу места, парадокс је одјекнуо као гротескна будалаштина. Ако је већ пристао на сарадњу, краљевски официр је могао, лепо, седети у Београду, преко пута Крајскомандатуре, а не смуцати се по оној бестрагији, спавати на слами, под шаторима који прокишњавају.
Завршивши рукопис „Титовог мањкавог наслеђа“ послала ми га је, у Париз, па сам јој указао на неке ситне материјалне грешке. Захвалила ми се, писмом. „Због ваше безбедности, не могу вам поменути име у књизи.“
Нора Белоф почива, данас, на гробљу у северном делу Лондона, а њена књига у једном од ормана којима сам опкољен. Шта ли би рекла да види недавно изишлу монографију УЧК-а (издавач „Харст“, Лондон, аутор Џејмс Петифер), у којој се наводе стихови косовског поете Неџата Имераја:
Користим српску крв уместо мастила
Да бих написао следеће: Слободна Косова…
Крв је људска наопак писаћи прибор, могла би опећи прсте нежног лиричара, и прогорети хартију.
*
Два пута сам растурао своју библиотеку. Први пут средином педесетих, кад сам у нашем главном граду живео као бескућник. Нисам фелинског рода, и књиге нису мачићи да их, у зубима, преносим из једне рупе у другу. Пуну торбу песничких збирки, набављаних од мршаве зараде продавача вечерњих новина, једноставно сам раздао, којекоме. Лишен вољених издања одахнуо сам, за слободу се увек мора нешто жртвовати.
Седамдесетих, у тренутку беспарице, продадох готово све што се, у две деценије мрављег згртања, било накупило. Из новосадског антикваријата послали су камион. Помагао сам, при утовару, у стању веселог очајања.
Одонда се, поново, запатила повећа библиотека. Три-четири хиљаде овде, и преко хиљаду у туђини. Неки наслови, којима се у селидбама и распродајама изгубио траг, подсете ме повремено на себе изненадним оштрим болом. У њима су одломци мог духовног и физичког постојања. Довлачио сам их и из иностранства, у лошим коферима који су се распадали, па сам их превезивао канапом. А кад су дошле године да у њима почнем уживати у идиличној сеоској самоћи, морао сам поново дићи сидро и отпловити преко брда и долина, оставивши драгоцености светске и домаће културе сеоској пустоши.
Летњи повраци завичају и земљи истовремено су повраци књигама усамљеницама. Пред спавање, узмем неколико, с реда. Једну погладим по корицама, другу прелистам; трећа ме ухвати, и не пушта, до трећих петлова. Враћајући их у живот, и сам оживљавам. Оно што сам у некима подвлачио подсећа ме какав сам некада био, шта ме изазивало или узбуђивало. Неподвучени ретци данас ми, често, изгледају лепши и вреднији.
*
Сељака је све мање, али нађе их се, још. Моји су, њихов сам, али нисам с њима. Између мене и њих су се испречиле моје књиге. Колико ми помажу да их боље разумем, толико продубљују јаз што га је живот ископао између поклоника писане речи и оних који послују са конкретним стварима. Знам да сам им далек, што не утиче на моју наклоност. Везани смо прошлошћу, и цревима.
Гледао сам их, јуче, док су се окупљали око куће умрле комшинице. („То је све од оног бомбардовања, ко зна шта су на нас бацали“). Прилазе, сокацима, шумским стазама, путељцима подно воћњака, неки аутима, други пешице. И свак у руци има повећу свећу. Држи је усправљену, испред себе, као воштану штафетну палицу којом поздрављају смрт. Да је ставе у торбу или у џеп, можда би се искривила или сломила.
Овако, у испруженој руци, дође сигурније, и свечаније. Узбудљиво их је видети, онако смерне, озбиљне, упућене у обред. И они су део неке добре, ненаписане књиге. Коју никад неће прочитати, у којој живе.
*
Донедавно сам се, у овим поврацима, радовао природном укусу воћа и поврћа. Од пре неколико година, то се много погоршало, захваљујући небризи наших власти, и непромишљености сељака. Поклекли су, прихватили генетски модификована семена. Исход: кромпир, парадајз, краставац, лук, паприка и боранија сасвим обљутавише и изгубише некадашњу хранљивост. Што из незнања, што због обилнијег приноса, сељак је, против сопственог искуства и осећања, прихватио стерилизовано повртарство.
Стање се, код нас, нагло погоршало, док се у Европи побољшава. Французи непрестано избацују отрове из својих башта, а Срби их уводе. У духу приближавања Европи, ваљда…
*
Недокучиви су путеви Господњи, као и путеви књига, оних које пишемо, и оних које читамо.
У Поатјеу, уочи црквене службе, приђе ми Грк, настањен у Француској, са молбом да му се потпишем на мојој књизи објављеној у Берлину, на немачком…
Моја прва збирка стихова штампана је у лето 1957. С јесени, сретох Спасоја Јараковића, сликара, који ми исприча необичну згоду.
Свратио је у забачену сеоску кућу, у брдима јужно од Чачка, и затекао домаћина, са укућанима, како се греју око отвореног, димљивог огњишта. У истој просторији је дванаестогодишњи дечак, ђак ниже гимназије, нешто читао.
Погледах наслов – замисли: твоји „Урођенички псалм, и“!
Где је нашао збирку, ко му ју је дао, шта је у њој разумео, то никад нећемо сазнати.
*
Покојна Ружица Николић, лекар, супруга загребачког проте Јована, имала је све што сам објавио. Све, сем прве књиге, „Псалама“. Питала ме је, у једном писму, како да их набави. Нисам јој могао помоћи, издање је давно исцрпено. И онда ми се, годину-две после распада Југославије, похвали да је има. Оне године, библиотеке Њихове Лијепе су се ослобађале ћириличких издања, шаљући их на ломачу или на ђубриште. Загребачки Филозофски факултет је, у тој домољубивој акцији, покушао да избегне варварско безумље, па је непожељне књиге изложио у холу, понудивши пролазницима да узме шта ко хоће, ако хоће.
Наишла је ћерка госпође Николић, и узела књигу коју је њена мајка дуго тражила.
Пример како и мрзитељи, нехотице, знају да, неком, учине добро дело.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *